Princa Čarls ukazuje da bi bilo neophodno vratiti se tradicionalnim principima projektovanja kako bi se omogućio održiv razvoj u urbanim sredinama.

U svom članku za Architectural Review, princ Čarls izneo je deset principa koji bi trebalo da se poštuju u arhitekturi kao i neke primere objekata koji mu se posebno sviđaju i nesviđaju.

Ovo su deset principa princa Čarlsa:

  1. Izgradnja mora poštovati zemlju. Trebalo bi da bude nenametljiva i da poštuje okolinu.
  2. Arhitektura je jezik. Novi projekti bi trebali da pridržavaju pravila kako bi se izbegao nesklad.
  3. Proporcije su takođe bitne. Nove zgrade trebalo bi da su u skladu s ljudskom proporcijom kao i proporcijom postojećih objekata.
  4. Sklad svih delova zgrade. Izgled objekta treba da je u skladu s postojećim okolnim objektima što ne znači uniformnost.
  5. Trebalo bi omogućiti stvaranje dobro organizovanih prostora koji bi podstakli kretanje.
  6. Materijali su takođe važni… Trebalo bi koristiti lokalne materijale i tradicionalne stilove u regionu.
  7. Znaci i svetslosna signalizacija, koji bi uticali na vozače da smanje brzinu kretanja svojih vozila.
  8. Pešačka zona mora biti primarna u procesu projektovanja. Ulice se moraju vratiti pešacima.
  9. Gustina naseljenosti je kritična stavka i ona bi mogla da se reši tradicionalnim tipologijama, kao što su terasate zgrade i vile organizovane u blokove.
  10. Kruta konvencionalna planiranja treba izbegavati u korist fleksibilnih šema.

U svom članku za Architectural Review, princ Čarls kao suprotnost svojim principima arhitekture navodi produžetak Nacionalnog muzeja u Londonu, koji naziva „monstruoznim dragim kamenom na licu najvoljenijeg i elegantnog prijatelja“. Smatra da je ovaj dodati deo muzeja oskrnavio njegovu prvobitnu, tradicionalnu lepotu .

nacionalni muzej London

Dalje, kao objekat koji poseduje prave arhitektonske vrednosti, prema njegovim uverenjima, navodi Poundbury, koji je i u skladu sa njegovim principima, koji su navedeni na kraju manifesta.

Arhitektura Engleska

Ovakvi stavovi izazvali su oprečna mišljenja. Norman Foster, Zaha Hadid kao i mnogi drugi koji godinama žestoko kritikuju arhitektonska uverenja princa Čarlsa smatraju da on govori sa pozicije odakle ima nedodirljivu moć i da u ovom manifestu postoje jasne naznake elitizma i nedostatka empatije za probleme ljudi sa sela širom Velike Britanije. Ipak, postoje i oni koji smatraju da ako bude postojalo više ljudi kojima je stalo kao Princu Čarlsu možda bi imali bolju arhitektonsku kulturu.

Da li Princ od Velsa jasno sagledava potrebe modernog društva ili bi arhitektura mogla biti bolja ukoliko bi se njegovi principi uopšte mogli ispoštovati, na svakome je od nas da ima mišljenje, baš kao i sam princ.