Arhitekta Bojan Kovačević za Slobodnu Evropu objašnjava zašto smatra da je projekat “Beograd na vodi” sa šoping molovima, kulom koja će praktično zazidati grad, konfekcijskim višespratnicama, preskupim apartmanima… promašaj.

Saznaćete šta poznati beogradski arhitekta misli o takvim spomenicima koje vlastodršci ostavljaju za sobom. Podseća, pri tom, da postoje domaći projekti koji su primereni ovom podneblju i načinu života. Inače, Beograd je bio grad na vodi sve negde do kraja 17. veka, podseća sagovornik RSE.

bojan-kovacevic-beograd-na-vodi

RSE: Gospodine Kovačeviću, Beograd je grad na dve reke, što je, naravno, njegova prednost, ali tek sada treba da se realizuje projekat koji je nazvan ‘Beograd na vodi’. Da li prvi put Beograd izlazi na vodu ili je nekad u istoriji bio grad na vodi?

Kovačević: Beograd je preko donjeg grada Beogradske tvrđave, gde je danas, nažalost, samo jedan park, ledina, bio sve do kraja XVII veka vrlo ozbiljno urbano naselje, civilno naselje na samom ušću Save u Dunav. Posle toga je taj prostor dobio isključivo vojnu namenu, ali, kažem, do kraja XVII veka tadašnji Beograd je živeo na vodi svakodnevno.

RSE: Svojevremeno je napravljen projekat ‘Varoš na vodi’. Kakav je to projekat bio?

Kovačević: Projekat ‘Varoši na vodi’ radili su arhitekti Dragomir Manojlović, kao vođa tima, Antonije Antić i još nekoliko kolega. To je obuhvatilo prostor leve i desne obale Save, što je uzgred budi rečeno, jedna od krupnih glavnih mana sadašnjeg projekta ‘Beograda na vodi’, gde leva obala Save uopšte nije uključena. Ja sam u jednom svom tekstu za Politiku pokušao da budem ironičan, pa sam napisao da smo mi prvi narod koji je izmislio reku sa samo jednom obalom, što naravno ne postoji. A projekat ‘Varoši na vodi’ je zapravo uradio ono što su uradile još neke kolege malo pre Manojlovića, a to je da vide prostor sa dna Savskog amfiteatra – jer ovo o čemu sada govorimo nije Savski amfiteatar nego dno Savskog amfiteatra, ako amfiteatar zamislimo kao pozorište, znači njegova scena. To su videli kao mogućnost da Beograd koriguje, ako hoćete današnjim rečnikom – resetuje svoju urbanističku istoriju i u tom prostoru smesti neke dominantne javne zgrade, institucije koje nama u Beogradu ili nedostaju ili su u potpuno neprikladnom smeštaju.

Podsetio bih vas da je za taj prostor predviđeno da se smesti i nova zgrada beogradske opere, nekoliko muzeja i još neka javna zdanja, i ono što ja mislim da je najvažnije, to je bilo u projektu arhitekte Miloša Perovića, koji prethodi jedan manji broj godina projektu ‘Varoši na vodi’, a to je da postoje sa leve i desne obale dva trga koji su, kako se to kaže među arhitektima, visinski potpuno usklađeni i građevine regulisane svojim kotama, tako da predstavljaju jedan ansambl sa obe strane reke. Naravno, danas u ovoj priči o ‘Beogradu na vodi’, kako nam je prezentovano, od toga nema ništa.

RSE: Zašto nisu uzeta ta neka domaća rešenja?

Kovačević: Pa, što je najgore, ja nisam siguran da nisu uzeta uopšte, ali su uzeta u vrlo lošem smislu. Prvi projekat ‘Beograda na vodi’, koji se pojavio u predizbornoj kampanji 2012. zapravo je bio prilično loš i traljavo reinterpretiran projekat ‘Varoši na vodi’, sa neuporedivo, to moram da kažem, manjim kapacitetom izgrađenog prostora nego što nam se sad nudi. Ova varijanta sada je potpuno prezatrpan prostor sa ogromnim brojem kvadrata, ogromnim brojem potrebnih parking mesta. Podsetiću vas samo da je za onu izgrađenu kvadraturu koja se spominje, od oko dva miliona kvadrata, potrebno četrdesetak hiljada parking ili garažnih mesta.

RSE: Naši slušaoci su već shvatili da Vi spadate u grupu arhitekata koji imaju ozbiljne primedbe na projekat ‘Beograd na vodi’. Citiraću jednu Vašu rečenicu: ‘Kome treba sva ta dvomilionska kvadratura konfekcijske arhitekture kutija za cipele’. Da li je to Vaša osnovna primedba?

Kovačević: Moja osnovna primedba se zapravo krije iza toga, a to je što za taj prostor se nismo na nivou države, društva i grada dogovorili o programu. Znate, ljudi mogu da konstatuju da su tamo, na maketi, neke kuće od dvadeset, dvadesetpet spratova, ali ko je dao program za taj prostor? Ja mogu da tvrdim, iako nisam bio prisutan, i svi će vam arhitekti iole s iskustvom i znanjem to reći, da je taj prostor projektovan tako što su naše vlasti nekom potencijalnom investitoru, da li gospodinu Alabaru ili bilo kome drugom, nudile prostor da ga on izgradi onako kako on misli da treba, kako se njemu isplati itd, itd. Navešću vam jedan vrlo jednostavan primer: u materijalima koji su publikovani u našim medijima pre nekoliko meseci pojavila se i jedna tabela, koju sigurno niko nije dao osim iz krugova onih koji to investiraju, da u novim zgradama ukupno ima jedan posto kvadrature za objekte kulture. A i taj jedan posto je zapravo dat, pretpostavljam, da ne bude nula.

RSE: A koliko je dat biznisu?

Kovačević: Sad ne znam u procentima koliko, ali biznis zapravo dominira Doduše, mi ne možemo da nateramo nekog da investira u nešto što nama treba, a da on ne vidi nikakav svoj interes. Recimo, nove opere u Evropi koje su podizane u poslednje vreme, dve su najpoznatije, u Kopenhagenu i Oslu, spektakularne građevine, prošle kroz sve moguće arhitektonske časopise i na internetu, viđene hiljadama i hiljadama puta, njihova cena se kreće u desetinama miliona evra. Znate, mi ne možemo da priuštimo sebi da sami to gradimo, ali možemo da rezervišemo prostor. I tu je ključni problem – što projekat ‘Beograda na vodi’ zapravo satire taj prostor koji je potpuno unikatan i koga je istorija izrodila tako što je svojevremeno bilo železničko postrojenje, pa pojavom Novog Beograda i razvojem banovobrdskog pravca Beograda, taj prostor se našao zapravo u srcu, u geometrijskom centru Beograda. I sada, umesto da ga čuvamo za najvrednije namene, za ovu sredinu, mi tamo treba da pravimo neki šoping mol od petsto metara i neku kulu od dvesta metara, koju niko odavde nije tražio.

RSE: Kad pogledate projekat, šta se nameće kao odgovor na pitanje: kome je on namenjen, koji sloj ljudi će tu dolaziti i kome će, na primer, biti dostupni stanovi na toj lokaciji?

Kovačević: Ti stanovi će pre svega biti apartmani, ako ih uopšte ikada bude. Mislim da nikakav javni ambijent tu neće biti mnogo moguć. Naravno, laici to ne primete odmah, mada nije ni teško proniknuti u te stvari. To zemljište je vrlo nezgodno za pravljenje većeg broja spratova podzemnih garaža. I kad pogledate na maketi, ovoj sadašnjoj, a u Kanu je bila malo drukčija verzija, jer ja imam, naravno, dokumentaciju koju sam dobio od prijatelja i o tome, sve visoke zgrade imaju neki peto-, šesto-, sedmospratni aneks koji je većeg gabarita nego što je sam visoki objekat. Ti gabariti su garaže, jer ne mogu da idu ispod zemlje zbog podvodnog tla, bilo bi basnoslovno skupo praviti višespratne podzemne garaže. Da li sad treba da razgovaramo o ambijentima kada šetate između garažnog i drugog garažnog aneksa s druge strane ulice? Da li to nekog uopšte interesuje?

RSE: Da li se iza ove priče o ovom konkretnom projektu kriju različite koncepcije gradova i načina života koje zastupate, na primer, Vi i drugi kritičari ponuđenog projekta, i s druge strane autori ‘Beograda na vodi’ iz Emirata?

Kovačević: Apsolutno to je jedan od glavnih problema u fokusu, i mom ličnom i mnogih drugih ljudi. To je tzv. bavljenje kulturološkim urbanizmom, odnosno kulturološko bavljenje urbanizmom, jer gradovi svojom strukturom, svojim načinom života itd, uvek vuku za sobom mnogo veće posledice nego što smo mi u trenutku svesni. A postoji jedna velika opasnost od tzv. sporih procesa. Intenzitet tog ispoljavanja vi počnete da shvatate tek kad je gotovo, kad nema više vremena za popravku. Navešću jedan banalan primer: i bez ‘Beograda na vodi’ primetili ste koliko je pao intenzitet ljudskih kretanja i trgovine recimo u zoni Knez Mihajlove ulice, koja je apsolutni centar Beograda. To su uradila ova dva-tri velika tržna centra, šoping mola koja su napravljena i pre ‘Beograda na vodi’. Vi danas imate u zoni Terazija najmanje 20.000 kvadrata neizdatog poslovnog prostora, jer nemate kome to danas da izdate, a ono što je malo neprijatno za komentar, ali mora biti rečeno, model života u Emiratima, gde vi ne možete da šetate ulicom na pedeset stepeni, ne možete prebaciti u Beograd. Ako neko negde živi između stana, apartmana, ofisa i šoping mola, koje je mesto za izlazak, pa to ne znači da to treba Beogradu. Mi već danas imamo problem sa mlađim generacijama, koje zapravo pojam izlaska vezuju za šoping molove.

RSE: Onda se čini sasvim razumljivo pitanje da li iza ovakvog projekta Vi vidite neku ozbiljnu i zaokruženu ideju o pravcima razvoja Beograda, ili je to voluntaristički projekat koji krije ambiciju vlasti da za sobom ostavi spomenik sebi? Đilasov most jeste veliki i najviši i njegov vrh vidljiv je iz svih delova grada, ali Vučićeva Kula na vodi će biti još veća, kako je sam premijer rekao – biće to „ubedljivo najveći grad Jugoistočne Evrope“ ili „grad budućnosti Južne Evrope“ – kako se na sajtu Beograda naziva ovaj projekat.

Kovačević: Plašim se da su, ne Vaš komentar nego njihove ideje, da su vrlo pojednostavljene i uprostačene, izvinite na izrazu, želje da se ostavi sopstveni trag. Niko u Beogradu nije tražio kulu od 210 metara i niko nije tražio ono što stalno slušamo da se ponavlja – da će Beograd dobiti novi identitet. Ko je tražio novi identitet? Ko je propisao taj novi identitet? Pa zar neko stvarno misli da bi kula od dvesta metara bila jako važna za beogradski identitet?

Mislim da je veliki problem ‘Beograda na vodi’ što je on shvaćen i doživljen pre svega kao ekonomski projekat. Eto, sad će neko da ulaže, mi ćemo da damo zemljište, iselićemo prugu i onda ćemo deliti profit. Pazite, Srbija može šest puta da premine, dok počnu da se prodaju ti kvadrati.

RSE: Pa dobro, ako je tako, zašto stručnjaci, zašto domaći arhitekti, urbanisti nisu glasnije digli svoj glas i rekli šta misle o ovom projektu?

Kovačević: Ja ne bih želeo u detalje da komentarišem ponašanje svojih kolega, mnogih, mada, naravno, neki su digli glas, i što je vrlo bitno, digli glas na vreme. Pre bih rekao da su kasno digli glas. Mi smo imali pre desetak dana vanrednu skupštinu Udruženja arhitekata Srbije i Društva arhitekata Beograda, gde je napravljen jedan široki protestni zahtev protiv izmena Generalnog urbanističkog plana, kojeg je ova vlast silovala, nemam bolji glagol. Ako to bude usvojeno, vi nemate više nikakvog ograničenja. Nije samo tema ‘Beograda na vodi’. Izraelska firma Plaza hoteli traži od pre nekoliko godina da na kraju Ulice kneza Miloša, tamo gde je bio Savezni SUP, da na tom mestu gradi trideset spratova. I oni mogu prvi da se okoriste tim izmenama Generalnog plana, jer više nema nikakvih regula. Urbanizam je jedna sporovozna, jako važna i kolektivna delatnost, odnosno delatnost koja se odnosi na sve nas. Ovo je sada, da kažem, pokušaj pravljenja jedne deregulacije, jedne liberalne atmosfere, samo da neko uloži neke pare, i ono što svako društvo ima kao problem, da se smanji broj nezaposlenih. Ali broj nezaposlenih ne može da se smanjuje sa ovom vrstom srljanja u prostoru i srljanja u vođenju politike.

RSE: Kada su u pitanju velike svetske metropole koje imaju svoje staro centralno istorijsko jezgro, kako se rešava taj sudar starog i novog?

Kovačević: Odnos prema baštini je različit, zavisno od nekog ukupnog kulturnog modela, a bogami i ekonomskog modela, jer prirodna je želja investitora da napravi što više kvadrata i da, ako treba, sruši šta misli da treba da se ruši, da njemu ne bi ometalo realizaciju. Mi imamo takvih slučajeva i u Beogradu, koliko hoćete. Pogledajte samo taj problem vizura na Beogradsku tvrđavu sa Dunava u onom platou prema Dunavu, već sa donje strane Beogradske tvrđave i projektom dogradnje fabrike Beko, koja je privatizovana i koja je dobila, što je najgore, saglasnost tih nekih ustanova kulture i zaštite kulturne baštine.

RSE: Sad smo krenuli u ovaj drugi deo pitanja koji nije direktno vezan za projekat ‘Beograd na vodi’. Na primer, bombardovane zgrade Generalštaba. Tu postoje dva mišljenja, jedno da treba restaurirati zgrade, vratiti im prvobitni izgled, jer su one zaštićene, a drugo, da na tim mestima treba podići moderne hotele.

Kovačević: Ovaj drugi deo Vaših pitanja je zapravo mnogo gori od prvog. Ja sam sticajem okolnosti napravio jednu knjigu i o tim zgradama Generalštaba, ali i o toj raskrsnici. Raskrsnica te dve zgrade i ta četiri bloka je zapravo simbol državnosti Srbije. Pogledajte koje su kuće na uglovima: u jednoj je sedište Vlade Srbije, drugo je Ministarstvo spoljnih poslova, preko puta su zgrade Ministarstva odbrane i Generalštaba, trenutno naravno prazne i ozbiljno oštećene. One nisu srušene, one su urušene. Ja već godinama pokušavam da javnost upozorim na razliku u tim pojmovima. Kad je nešto urušeno, da se popraviti, kad je srušeno jedino možete od nule da ga gradite. Mislim da je potpuno dubiozno na tim lokacijama, koje su, naravno, interesantne investitorima do zla boga, jer je to strogi centar Beograda, blizu vlasti, sa aerodroma preko autoputa popnete se u Kneza Miloša, stignete za deset minuta, znači, lokacije su idealne, samo je pitanje da li ih mi nekom nudimo ili ih neko traži. Ja se plašim da je problem u tome što predstavnici naše vlasti nutkaju te prostore i te adrese za gradnju objekata, po mom dubokom uverenju potpuno neprimerenih tom mestu…

U normalnoj zemlji bi neko bio odavno krivično optužen kao predstavnik vlasti koji javno zagovara rušenje proglašenog spomenika kulture. To su pripadnici iste države. Država je zaštitila Generalštab, niste Vi ili ja privatno, a onda ministri odbrane ili već neki drugi funkcioneri najavljuju njegovo rušenje, a da pritom uopšte nije skinuta zaštita. I, na svu sreću, ne može tako lako ni biti skinuta. Što se Rajićeve ulice tiče, tamo postoji jedan projekat iz ’98. godine sa javnog konkursa za jedan hotelsko-poslovni kompleks, na toj najboljoj lokaciji u Beogradu, kraj Knez Mihajlove ulice, ulazak u Kalemegdan, stoji evo 15-16 godina od tog konkursa ’98. godine, sa kiselim drvećem i parkiranim kolima, sa iskopanom i odnetom Rimskom ulicom, demontiranom, rastavljenom na pojedinačno kamenje, jer je neko u datom trenutku procenio da će to da ometa investiciju, a pritom, od te investicije do dana današnjeg nema ništa.

RSE: Evo, mi smo na početku leta, dolaze turisti. Kuda Vi svoje prijatelje iz inostranstva ili iz unutrašnjosti vodite?

Kovačević: Mislim da je upravo ono čime smo počeli, priča o Savskom amfiteatru, jedna jako, jako zanimljiva stvar, jer je to u scenografskom smislu nešto što je u Evropi vrlo retko moguće. Znači, imate grad na pokrenutom terenu, na dve reke, dunavska strana, ona je dosta zapostavljena i mnogi se ljudi, kad prelaze Pančevački most ka Beogradu, zblanu kad vide neke poznate kuće ali iz potpuno drugog ugla.Savski amfiteatar obuhvata prostor od Beogradske tvrđave tzv. terazijskim grebenom, to je najviša kota Beograda, gde s jedne strane Beograd pada na Dunav, s druge na Savu, pa ovamo prema Vračaru, Svetosavskom platou, i pada prema autoputu, prema nekadašnjem mokroluškom potoku. Taj pogled na Beograd je divan i u tom smislu ova kula od 210 metara, koju neko želi da ostavi neželjenu Beogradu, bi bila čista katastrofa. I svojim gostima, i Beograđanima i sebi samom, preporučujem, s vremena na vreme odlazak na šetalište preko puta francuske Ambasade, i pogled na Savski amfiteatar i na Novi Beograd, odakle imate maltene jedno ktitorsko osećanje da držite maketu pred sobom i da gledate u nju.

RSE: I da to urade što pre, dok ne nikne čuvena kula i sve to zakloni.

Kovačević: Da to urade što pre, jer će posle toga morati da konsultuju fotoarhive. Kula je toliko sporna svojom visinskom regulacijom, da prosto ne mogu da verujem da ne postoji jedna opšta pobuna protiv toga. Obala Save, na koju kula treba biti postavljena, je na koti od 70-72 metra nadmorske visine. Vračarski plato je oko 60 metara iznad Save. To znači da ćete, ako stanete na Svetosavski plato, videti oko 150 metara kule uvis. Ja prosto ne znam da li Beograđani shvataju o kojim merama se radi.

RSE: Šta će biti zaklonjeno?

Kovačević: Biće zaklonjeno zapravo sve, ja nisam inače vernik – da ono što je i Bog pravio, i arhitekti, i graditelji, i istorija, da je obesmišljeno nekom idejom koja je vrlo, vrlo tanka. Osim toga, ne zaboravite još jednu stvar: ta Kula ima 210 metara, ali kad odete tamo, pa pogledate maketu, shvatićete da iza nje, u pozadini obale, ima gomila zgrada visokih 20-25 spratova. Znači, nije samo ta kula od 210 metara što preprečuje pogled, nego bukvalno Beograd time biva zazidan.

RSE: Da završimo ovaj razgovor apelom: šetajte Savskim šetalištem, dok još možete.

Kovačević: Tako je. Upravo tako. Nažalost i na sreću. Na sreću što još uvek može da se vidi, nažalost, ako bi se realizovalo ovo sto se planira.