Glavni grad Argentine je kontrastan kao čelični cvet, sladak kao dulce de leche, zabavan kao tango i ponosan kao Evita.

Još iz prve vožnje taksijem po auto-putu od međunarodnog aerodroma Ezeiza do centra Buenos Airesa moglo se naslutiti o kakvom se gradu radi. Predgrađa izgledaju tako da bi bez mnogo adaptacije mogla poslužiti kao scenografija za Kusturičine filmove: objekti naslagani jedni na druge, udžerice prislonjene na neku nikad završenu betonsku konstrukciju, kuće bez krova ali uz obaveznu zarđalu satelitsku antenu koja ne može da uhvati signal jer se ispred nje isprečila nova zgrada od petnaest spratova za one koji bi da bedu gledaju s visine.

Ipak, ovi prizori bili su očekivani jer ih je upravo tako opisao Tomas Eloj Martines u svom romanu Tango za Buenos Aires (Geopoetika, 2007). Ovaj latinoamerički novinar i pisac, autor Evite, najprevođenijeg argentinskog roman svih vremena, nije skrivao svoje prvobitno razočaranje već ih je pretočio u roman kako bi nama koji dolazimo prvi put u glavni grad Argentine bilo lakše, a šok bio manji.

Kada je taksista s auto-puta skrenuo u Aveniju 9. juli, glavnu gradsku žilu kucavicu, bilo je odmah jasno da je ovaj deo Buenos Airesa nešto sasvim drugačije od predgrađa.

 

Kao što je realno očekivati da u zemlji pogođenoj finansijskim krahom i velikom inflacijom (40% godišnje) postoji puno bede i siromaštva, isto je tako realno očekivati da se najbolje živi, kao i obično, u užem centru glavnog grada. Kada je taksista s auto-puta skrenuo u Aveniju 9. juli, glavnu gradsku žilu kucavicu dugačku skoro sedam kilometara, bilo je odmah jasno da je ovaj deo Buenos Airesa nešto sasvim drugačije od predgrađa. Iako je ovo daleko od najlepše ulice u prestonici, oči odmah počinju da upijaju raznolične strukture po obodima ulice s čak 12 traka. Prvo dođe red kolonijalnih zgrada s kitnjastim fasadama, pa onda sled potpuno modernih objekata u staklu, a odmah za njim neki nezavršeni skelet u betonu koji je duplo viši od ostatka: vizura je haotična baš kao i ova avenija široka 140 metara koju ne možete preći a da vas semafor ne zadrži barem dva puta.

Pogled na Obelisk visok 67 metara iz ulice Korijentes

Bljeskajuća svetla Koka-kole, Mekdonaldsa i ostalih svetskih brendova na bilbordima okačenih na fasade zgrada nagoveštavaju da se približavate nečemu bitnom. Ako uspete da otrgnete pogled od ovih agresivnih reklama i pogledate u nebo, videćete glavno obeležje grada dobrog vetra: beli kameni Obelisk visok 67 metara. Dobrodošli u Buenos Aires!

Evita i tango

Naš smeštaj nalazio se na granici kvarta Rekoleta i Retiro, verovatno jedan od najboljih mesta za sve one koji žele da obilaze uže jezgro Buenos Airesa peške. Da, to je moguće jer sve ono što treba da se obiđe od glavnog grada Argetnine smešteno je u pojasu od “svega” 10 kilometara, a ova pozicija je taman negde na sredini što će, uz povremeno uzimanje taksija (veoma povoljan s obrizom na ostale cene), omogućiti da vidite grad iz perspektive pešaka.

Groblje Rekoleta gde je sahranjena Evita, bolje ne obilazite sami ukoliko ste plašljivi.

 

Kada se kaže Argentina, svi prvo pomisle na Evitu i tango. Pošto se tango na ulicama Buenos Airesa igra isto koliko i kod nas kolo (znači nikako), da biste videli ovaj nacionalni ples moraćete da zađete dublje u grad i posetite neke od mnogobrojnih tangerija (mesta gde se igra tango) i tamo zađete još dublje u džep. Večera i dvočasovni show u tangeriji, na primer, Sabor de Tango koštaju od 120 do čak 240 dolara po osobi. Srećom, tamo gde leži Evita Peron, na groblju usred Rekolete, ulaznica se ne plaća. Ovo buržoasko groblje s jednospratnim grobnicama optočenih u mermeru, bolje ne obilazite sami ukoliko ste plašljivi. Izloženi kovčezi i pogrebna ornametnika znaju da naprave prilično jezivo iskustvo, ali ako budete imali sreće pored vas će protutnjati ekskurzija srednjoškolaca sa sladoledima u rukama koji značajno smanjujuju intezitet jeze.

Ima li šta lepše nego kad se probudite ujutru, rasteglite se i bacite pogled s prozora na groblje? Paradoksalno, najskuplji stanovi u Buenos Airesu nalaze se na Rekoleti i to baš oni koji koji gledaju na istoimeno groblje. Međutim, Rekoleta nije samo mesto za sahranjivanje bogatih. To je živopisan kraj bogat parkovima, restoranima, antikvarnicama i muzejima. Podšišani travnjak, okupana fasada, vrata sa pozlaćenim rukohvatima, uniformisan domar i hol sa vanvremenskim Barselona sofama sasvim je uobičajena slika za manje-više svaku stambenu zgradu na Rekoleti. Jedan od najprepoznatljivih delova ovog kvarta jeste trg Placa San Martin des Tours koji krasi drvo fikusa visoko 15 a široko 25 metara. Da, ono što se kod nas drži u saksijama, u Argentini to isto bilje raste na ulici i dostiže neverovatne razmere. Jednu od impozantnih grana ovog fikusa pridržava Atlas, skulptura u prirodnoj veličini podignuta u čast komšijama na Rekoleti koji se međusobno ispomažu.

Grane ogromnog fikusu pridržava Atlas. Zapravo, dva Atlasa…

Ukoliko je lep dan, preko reke Rio de Plata široke 40 kilometara videće se obrisi Urugvaja.

 

Da biste sagledali razmere Buneos Airesa, topla je preporuka da prvog dana posete uskočite u hop-on hop-off kabriolet autobus. Za nekih 20 evra po osobi dobićete dnevnu kartu kao i mogućnost da sagledate šta ova metropola nudi, to stavite na listu želja i potom natenane pogledate.

Dok vas vetar bude šibao po licu kao i sve ostale srećnike koji su našli mesto na otvorenom spratu autobusa, pred vama će se pojaviti Rio de la Plata – reka široka oko 40 kilometara preko koje se, ukoliko je dan lep, vide obrisi Urugvaja. Taman kada budete namestili telefon da okinete savršenu fotografiju za Instagram, u kadar će vam vrlo verovatno uleteti avion Aerolineas Argentinas koji upravo sleće na Jorge Newbery. Ovaj lokalni aerodrom, smešten usred grada, nedavno je doživeo totalni facelifting tako da ne samo da bolje izgleda od međunarodnog Ezeiza već pritom ima i veći broj putnika.

Palate za vodovod i knjižaru

Ono što zapada za oko u autobuskoj vožnji, osim grančica od drvoreda, jeste kontrast stvoren kombinacijom starih i novih delova prestonice koji se međusobno prepliću. Baš takva je i zgrada vodovoda koju obavezno treba videti. Zgradu vodovoda? Ko bi hteo da na tako nešto troši svoje vreme u zemlji gaučosa i bifteka?!? Zgrada vodovoda (Palacio de Aguas Corrientes) u ulici Kordova, zapravo je palata čija je gradnja završena 1894. godine po projektu arhitekte Carlosa Nyströmera.

Postajala je regulativa da sva industrijska postrojenja smeštena u rezidencijalnim delovima grada moraju biti prekrivena ornamentikom.

 

U to doba postajala je regulativa da sva industrijska postrojenja smeštena u rezidencijalnim delovima grada moraju biti prekrivena ornamentikom kako bi javnost bila pošteđena pogleda na mašinska postrojenja. Kako bi se udovoljilo gradskim vlastima, angažovan je norveški skulptor Olaf Boye koji je posao shvatio prilično ozbiljno. Rezultat je jedna od najukrašenijih i najspektakularnijih zgrada u Buenos Airesu koja je pritom i veoma dobro očuvana. Međutim, Tomas Eloj Martines je u svojoj knjizi dobro primetio da: “keramički mozaici, karijatide od kovanog gvožđa, mermerne ploče i izrezbareni prozori postali su nevidljivi u prašumi boja i oblika koji su na kraju zatrpali fasadu.”

Palata vodovoda iz 1894. godine (kao i naslovna fotografija)

Pošto ste po crnom kursu (16 pezosa za evro) promenili devize na ulici, jer je bankama “upravo nestalo” domaće valute da vam zamene novac po zvaničnom kursu (22 pesoza za evro), a i retko koji kafić, restoran ili prodavnica prima kartice sa čipom, popili kafu (3 evra!) ili pivo (10 evra za litar!!), vreme je za knjižaru… i to ne bilo kakvu već za El Ateneo Grand Splendid u kvartu Barrio Norte.

Ova zgrada je u maju 1919. godine otvorena kao teatar međutim, iako je kulturni život u prestonici Argentine veoma bogat, čemu svedoči i pozorištima krcata avenija Korijentes, koju često nazivaju i Brodvejom Buenos Airesa, teatar je prvo pretvoren u bioskop, a potom, 2000. godine, u knjižaru koja se i danas tu nalazi. Transformacija originalnog pozorišta u knjižaru urađena je po projektu arhitekte Fernandoa Manzonea koji je predvideo da sedišta na parteru zameni policama za knjige dok su poneke stolice u ložama ostavljene kako bi u njima posetioci mogli da prelistavaju zanimljive naslove… kao što su one o nacizmu. Naime, u svakoj knjižari u Buenos Airesu primetićete neočekivano veliki broj knjiga (i celih sekcija) na temu Trećeg rajha ili Adolfa Hitlera koji je navodno pobegao u Argentinu i u brdima Bariloćea, raju nacista posle Drugog svetskog rata u kojem je utočište našao i doktor Mengele, doživeo starost i umro na slobodi.

Unutar knjižare El Ateneo, prostor koji je nekada služio kao teatar

Na samo par stotina metara od ove živopisne biblioteke, nalazi se i ambasada Republike Srbije. Krenite avenijom Santa Fe, dođite do pešačkog prelaza i kada se na semaforu upali belo, ne zeleno (!), pređite ulicu, skrenite u aveniju Callao i potom se u ulici Marcelo T. de Alvear zaustavite na broju 1705 gde se nalazi zgrada naše diplomatske misije koja osim Argentine pokriva i Čile, Paragvaj, Peru i Urugvaj. Ovu prelepu trospratnu kuću, koja doduše žudi za opsežnim renoviranjem, poklonio je Jugoslaviji još davne 1928. godine Nikola Mihanović rodom iz okoline Dubrovnika. Nikola je bio brodovlasnik i svojevremeno jedan od najbogatijih ljudi u Argentini koji je osim ove kuće na svom popisu nekretnina imao i mnogo impresivniji Torre Bencich, svojevremeno najvišu kulu u gradu koju je po legendi izgradio kako bi sa njenog vrha mogao videti njegove brodove koju uplovljavaju u Buenos Aires. U ovoj art-deco zgradi na adresi Arroyo 841, sada se nalazi luksuzni hotel Sofitel dok je u porodičnoj kući smeštena naša ambasada. Doduše, pitanje je koliko će još dugo biti naša pošto je i ona predmet sukcesije.

Ambasada Republike Srbije u Buenos Airesu

Ovu prelepu trospratnu kuću poklonio je Jugoslaviji još davne 1928. godine Nikola Mihanović rodom iz okoline Dubrovnika.

 

Iako se u Argentini vozi desnom stranom baš kao i kod nas, vožnja automobila po glavnom gradu može biti prava avantura. Ne samo da se vozi prilično brzo i bez puno poštovanja saobraćajnih traka, već vas i neka neouobičajena tehnička rešenja mogu veoma iznenaditi. Na stranu to što parkinzi nisu označeni slovom “P”, kao svugde u svetu, nego slovom “E” (od Estacionamiento), već i što, na primer, semafor nije postavljen tamo gde je iscrtana linija zaustavljanja nego se ona nalazi preko puta raskrsnice! Zbog svega ovo najpametnije je da uzmete taksi i uputite se, za početak u Boku.

Dobrodošli u Boku: Najživopisni kraj Buenos Airesa!

Od Maradone preko Maljeviča do Kalatrave

Boka je sigurno najživopisniji deo grada poznat sportskoj javnosti po fudbalskom klubu Boca Juniors u kojem je karijeru počeo slavni Dijego Armando Maradona. Baš koliko je otkačen ovaj sportista, toliko su otkačene i boje ovog turističkog kvarta kojeg čini splet nekoliko pešačkih prolaza i uličica. Naime, fasade ovog veoma siromašnog dela grada pedesetih godina prošlog veka poslužile su umetniku Benitu Quinquela Martínu kao platno.

Fasade ovog veoma siromašnog dela grada pedesetih godina prošlog veka poslužile su umetniku Benitu Quinquela Martínu kao platno.

 

Korišćenjem izrazito jarkih kolorita, on je iscrtavao pruge, murale i crteže po zgradama unevši tako potpuno novi duh i energiju celom kraju. Ceo lokalitet naprosto je živnuo a danas je nezaobilazna turistička destinacija… koju pak ne treba posećivati kada zađe sunce. Ne, neće se pojaviti zombiji već je stepen kriminala u Boki izuzetno visok pa van turističke zone (da, tamo gde se prodaju suveniri i karte za tangerije) nema šta da tražite. Naš pokušaj da se udaljimo od turista, nije uradio plodom jer su nas veoma prijateljski nastrojeni lokalci sa “Chico, chico, no, no!” upozorili da ne idemo kuda smo nameračili i kažiprstom pokazali kuda da se vratimo. To i nije ispalo tako loše jer em što smo ostali neopelješeni, em što smo naleteli na galeriju PROA sa izložbom Kazimira Maljeviča. Zato je Buenos Aires tako divan – spoj nespojivog čeka na svakom ćošku!

Pevač ispred kafane u Boki
Fasade Boke poslužile su umetniku Benitu Quinquela Martínu kao platno
Istražujte Boku dovoljno dugo i naletećete na nešto ovako

Galerija PROA u Boki nastala je na temeljima stare italijanske kuće iz 19. veka i potpuni je kontrast ofarbanim trošnim kućicama koje se na nju naslanjaju. Ipak, između njih je napravljen arhitektonski dijalog dodavanjem aneksa sa transparentnom fasadom od stakla kroz koju se tek nazire minimalistički enterijer koji je kao takav idealan za izložbe savremene umetnosti.

Ukoliko vam muzej PROA ne utoli glad za umetnošću, muzej MALBA u kvartu Palermo to sigurno hoće. Pored impresivne stalne postavke savremene umetnosti Latinske Amerike među kojima su i umetnička dela slavne Fride Kalo, ovaj muzej često ugošćuje svetske izložbe kakva je bila i “Dream Come True” od Joko Oko, supruge Džona Lenona. Okosnicu ove izložbe čini interakcija sa posetiocima pa smo tako na merdevinama lupom tražili reč “ljubav” po plafonu, pečatirali smo Srbiju natpisom “zamisli mir” i rukovali se sa nepoznatim ljudima koji su se nalazili s druge strane paravana.

Puerto Madero je baš onakav kakav smo očekivali. Blistav i umiven ali ujedno i hladan i uniforman.

 

Ukoliko vas interesuje kako će jednog dana izgledati Beograd na vodi, pravac Porto Madero! Ovo luksuzno stambeno-poslovno naselje naslanja se na staro gradsko jezgro i od Plaze de Mayo, centralnog trga Buenos Airesa na kojem je smeštena i Gradska kuća, deli ga 15 minuta hoda i kanal kojeg premošćavaju pet mostova od kojih je najinteresantniji Puente De La Mujer iliti Ženski most iz 2001. godine. Projektovao ga je slavni španski arhitekta Santjago Kalatrava, a inspiraciju za njegov oblik pronašao je u ženskom koraku tanga.

Puente De La Mujer iliti Ženski most iz 2001. godine po projektu Santjaga Kalatrave

Plešuća pasarela, dugačka 170 a visoka 34 metara, stoji zahvaljujući kablovima koji nose konzolni rotirajući deo. Naime, kada naiđe brod ovaj pešački most se, na radost posmatrača i uz sevanje bliceva, može zarotirati i učiniti kanal ponovo plovnim. Zahvaljujući impozantnim dimenzijama i neuobičajenim pilonom, koji stoji pod uglom od 39 stepeni, ovaj most je najbolje posetiti predveče kada mu noćna rasveta da poseban, elegentan izgled.

Puerto Madero je baš onakav kakav smo očekivali. Blistav i umiven ali ujedno i hladan i uniforman. Iako se vidi da je svaki kvadratni centimetar pažljivo planiran, naselje je lišeno bilo kakvog ličnog pečata. Splet visokih stambeno-poslovnih zgrada i nižih trgovinskih objekata sa skupim buticima i restoranima svetskih kuhinja može vas očarati na jedno posle podne, ali posle toga ovde više nema šta da tražite.

Život je na pijaci

Umesto u Puerto Maderu, duh Buenos Airesa ćete mnogo bolje osetiti u kvartu Palermo i njegovim mnogobrojnim šarmantnim kafićima ili još bolje u San Telmu gde se u ulici Defensa svake nedelje odigrava prava fešta koju ne biste trebali da propustite. Naime, čitava ova ulica dužine kilometar i po zatvara se za saobraćaj i pretvara se u pijacu na kojoj se prodaju autentični argentinski proizvodi ali i naravno oni kineski. Nepregledan broj tezgi, šarenilo proizvoda, ulični svirači i miris roštilja potpuno će vam preplaviti osećanja, a predah jedino možete potražiti u nekom od pasaža koji se ovde nazivaju ćorizo što na španskom znači kobasica. Pasaži su duguljasti baš kao i ova mesna prerađevina pa otuda i njihov naziv.

Ne propustite nedeljnu pijacu u ulici Defensa u San Telmou

Naravno, ovo je idealna prilika da probate lokalnu uličnu hranu kao što su empanade (punjeno preklopljeno testo), ćoripan (sendvič sa ćorizom), provoletu (topljeni sir) ili najslađi krem na svetu dulce de leche. U pitanju je zapravo karamela koju Argentinci prosto obožavaju i stoga ga stavljaju u gotovo sve slatkiše. Ovaj, za naš ukus presladak, krem najautentičnije je probati uz ćuros u Cafe Tortoni, najstarijoj kafani u Buenos Airesu, ali ako ne želite da čekate red od pola sata za ulazak u ovaj sada turistički lokal, možete ga probati i kod uličnog prodavca u San Telmu. Pošto je dulce de leche zaista jako sladak možda ne bi bilo loše da krenete od alfahoresa, biskvit punjenim tankim slojem ovog krema, kako biste osetili njegovu jačinu pa ga tek onda probali u tečnom stanju. Upozoreni ste!

Probajte uličnu hranu: empanade, ćoripan, provaletu ili najslađi krem na svetu dulce de leche.

 

Naravno, pijačna Defensa je pravo mesto za kupovinu suvenira po povoljnim cenama. Turistima su ovde na meti rukavice, čarape i džemperi od lamine vune, nakit od rodohrozita (nacionalnog dragog kamena Argentine ružičaste boje) kao i jastuci, majice i šolje sa motivima Če Gevare, Fride Kalo ili Mafalde najpoznatije junakinje argentinskog stripa kojoj je posvećen trg baš negde na polovine ove živopisne ulice. Figura ova šestogodišnjakinje čekaće vas na klupi da pozira za zajedničku fotografiju ili da sa vama porazgovara o humanosti i miru u svetu – temama koje najviše interesuju ovu ljupku devojčicu.

Mafalda: Najpoznatija strip jukakinja iz Argentine (Foto: Flick user Nacho)

Pošto ste novčanik držali blizu sebe ne samo da se ne biste puno istrošili nego da vas i ne bi opelješili džeparoši koji su često viđeni gosti na ulicama Buenos Airesa (iako mi nismo imali nikakvih problema), vreme je da se izađete iz gužve Defense i uputite se u neki mirniji kraj. Naša preporuka je da posetite jedan od mnogobrojnih parkova u ovoj metropoli a preporuka je japanski vrt u kvartu Palermo. Usred grada, na površini od dva hektara, napravljen je park koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Vrtom dominira jezero ispresecano brojnim pasarelama ali i ogromno japansko Zvono mira koje je postavljeno na jednom od brežuljaka. Posetioci parka se pozivaju da ne zvone bez preke potrebe kako bez preke potrebe ne bi remetili mir flore i faune. Jezero, u kojem plivaju zlatne ribice veličine dunavskog šarana, okružuju raznovrsno drveće i cveće poreklom iz Japana ali i iz Južne Amerike, a naravno tu je i bonsai koji možete da nosite kući ako pripremite dovoljno pezosa.

Pogled iz japanskog vrta na savremenu arhitektu Buenos Airesa

Iskreni ljubitelji cveća će skulpturom Floralis Generica ili oduševiti ili zgroziti jer je ovaj cvet visok 23 metara napravljen od čelika i metala. Naime, na pet minuta vožnje od japanskog vrta, na Trgu Ujedinjenih nacija, nalazi se gigantski cvet koji se sa prvim zracima svetlosti otvara, a u sumrak zatvara. Svaka latica ove skulpture, koju je projektovao arhitekta Eduardo Catalana, teška je 3,5 tone i pokreće se automatizovanim motorima u zavisnosti od položaja sunca. Prema rečima autora, Floralis Generica je, baš kao što mu i samo ime kaže, skulptura posvećena svom cveću na kugli zemaljskoj.

Floralis Generica, čelični cvet visok 23 metra

Upravo je takav i Buenos Aires, grad od najboljeg iz celog sveta. Kontrastan kao čelični cvet, sladak kao dulce de leche, zabavan kao tango, ponosan kao Evita. Hasta la vista, baby!

Foto: Igor Conić, Sonja Brstina Conić i Saša Conić za portal Gradnja.rs

Srodni članci na portalu Gradnja.rs: