Na kilometru autoputa ako se propisana debljina asfalta smanji za samo jedan centimetar, može da se ukrade, kako tvrde građevinci a prenosi Blic, od 60.000 do čak 100.000 evra.

Ne treba biti stručnjak pa zaključiti da su nam putevi u očajnom stanju. Kako je to putovati srpskim drumovima, najbolje znaju vozači, koji ako nakon duže vožnje po pojedinim krajevima naše zemlje završe samo kod vulkanizera, mogu smatrati da su dobro prošli. Rupe, neravnine, procepi, pokidana ili čak nepostojeća signalizacija, usečeni tragovi teškaša koji krstare domaćim drumovima – slika je stanja velikog dela domaće putne mreže, izuzev možda novijih deonica na koridoru 10.

– Putevi najviše koštaju kada su loše napravljeni. Tada su najskuplji, a takvih kod nas ima puno. Imamo samo šminku, osnovni standardi pravljenja puta nisu poštovani, ne uradi se dobro donja podloga, a to se još zakamuflira asfaltom čija debljina takođe nije po standardima, i onda za samo nekoliko meseci na istom tom putu krene sanacija, za koju lokalne samouprave nemaju para – kaže za “Blic” Goran Rodić, građevinski stručnjak.

Koliko tačno na kraju košta jedan kilometar puta u Srbiji, nije moguće izračunati, jer u taj iznos ne ulazi samo cena investicije već i novac koji posle odlazi za održavanje i sanaciju jer putevi nisu dobro urađeni. A taj podatak niko nema, ni „Putevi Srbije“ ni „Koridori Srbije“.

kradja-autoput

Asfalt jednako dobra zarada – računica je sa kojom veliki broj građevinskih firmi prihvata poslove i pored nerealno niske cene po kojoj ga dobiju.

– Cena centimetra asfalta po kvadratu je 150 do 200 dinara. Dovoljno je da se ne ugradi samo jedan centimetar asfalta na kilometar dužni i ako je širina druma šest metara, investitor je oštećen za milion do milion i dvesta hiljada dinara. Ovaj primer se odnosi na običan put, dok iznos za pun profil autoputa, čija je širina nekoliko puta veća, dostiže i do 100.000 evra – kažu upućeni u ove mahinacije.

Izvor “Blica” navodi i da se to se radi “jednostavno da niko ne posumnja i ne primeti”.

– To vide na kraju vozači koji koriste te puteve – kaže naš izvor.

Kada bi se obavio pregled, pitanje je koliko saobraćajnica u Srbiji bi zadovoljilo standard po kome gornji noseći sloj mora da ima 15 centimetara, a završni, habajući sloj asfalta pet do šest centimetara.

– Evo sad kreće leto, visoke temperature pod kojima se asfalt koji nije dobro urađen topi. Tamo gde je takva situacija ostaće kolotrazi od kamionskih guma, što je jako opasno za saobraćaj, i tu je odmah jasno kako je urađen put. Za takve stvari mora da odgovara, i to krivično, nadzorni organ koji je radove morao da kontroliše – upozorava Rodić.

Ono što je najgore i najopasnije pre svega za vozače jeste činjenica da se u odnosu na pre četiri godine, sve manje novca izdvaja i za održavanje puteva. Taj iznos je u međuvremenu smanjen za skoro četiri milijarde dinara. Veliko pitanje je i ko održava postojeću putnu mrežu i kako, jer putarske firme zadužene za taj posao ne dobijaju novac na vreme. Samo „Putevi Srbije“ im duguju oko dva miliona evra.

Hrvati brže rade

Između 2001. i 2012. godine u Srbiji je izgrađeno svega četrdesetak kilometara autoputa. Poređenja radi, u istom periodu u Hrvatskoj završena je 14 puta duža deonica od one u Srbiji. Hrvate je izgradnja oko 580 kilometara autoputa koštala oko tri milijarde evra, dok je Srbija u poslednjoj deceniji u puteve uložila oko 1,5 milijardi evra.

(Blic)