Kako god doživljavali zgradu u Pariskoj 8, treba joj dati priliku da zaživi, da prodiše, a vreme će pokazati da li se i koliko (ne)uklapa u ambijent, kaže istoričar umetnosti Marko Stojanović.

U poslednjih par meseci svedoci smo podizanja prašine oko jedne zanimljive kuće u ulici Pariska broj 8 u Beogradu. Arhitekte, istoričari umetnosti i drugi kritičari, nisu propustili šansu da kažu svoje mišljenje, naravno negativno se brzo proširilo društvenim mrežama, a pozitivno je ostalo više uzdržano kako ne bi naišlo na osudu same struke. Kako god, svaki veliki arhitekta će vam reći da je dobro kada neko arhitektonsko delo privuče pažnju javnosti, a da su njegovi kvaliteti na testu vremena. Da li je to slučaj i s ovom kućom?

Svaki arhitekta ima bar trojicu svojih kolega čija mu se dela ne dopadaju i smatra ih najvećim ruglom za grad.

 

Kako se moje radno mesto nalazi na par desetina metara od ove zgrade, bio sam posebno zainteresovan da saznam njen istorijat i sudbinu. Nešto više od dve godine posmatram njenu izgradnju i bio sam nestrpljiv da što pre ugledam lice kuće. Kada su pre koji mesec konačno uklonjene skele i zaštitni najloni, bio sam pomalo iznenađen slikom koja se ukazala. Preda mnom se pojavila pomalo neobična zgrada, a prvo što sam zapazio bila je razlika u idejnoj slici koja se nalazila na tabli i onoga što sam gledao uživo. Naravno, ovo je prvi, a za mnoge kritičare i jedini podatak za koji su se hvatali u iznošenju mišljenja za ovu kuću. Niko se nije zapitao koja je ideja, to jest, razlog zašto je kuća baš tako ispala.

Prvobitno rešenje zgrade u Pariskoj 8, biro ARCVS

Kao glavnu zamerku, kolege su navodile odsustvo komunikacije u boji/teksturi fasade i nepostojanje ritma prozorskih otvora koji bi se uklopio sa strukturom okolnih fasada. Takođe, nedovoljno otvorena fasada prema Kalemegdanu, to jest, neiskorišćena markantna pozicija kuće na samoj raskrsnici ulica Pariske i Kneza Sime Markovića. Kao dobar primer naveli su upravo neizvedeno rešenje koje se nalazi na tabli.

Kada se projektuje i gradi u zaštićenoj zoni, sve su ovo samo neki od problema na koje nailazi jedan arhitekta. Beograd je generalno problematičan što se tiče zaštite jer su pod različitim stepenom zaštite bliske prostorne celine, a ponegde i samo delovi/strane jedne ulice. Ne postoje jasne granice između istorijskih celina, poput onih u Sarajevu ili Zagrebu. Grad je više puta devastiran ratovima i nanovo građen, pa je svaka epoha ostavila svoj trag. Arhitektonsko nasleđe 19. veka meša se sa posleratnom modernom, međuratni art deko sa savremenim pojavama. Dekorativizam fasadne plastike naspram pročišćenih fasada i staklenih traka moderne. I sve je to Beograd, pa je kolegama iz zaštite često veoma teško da procene do kojeg stepena može da ide sloboda jednog arhitekte u iskazivanju svojih ideja. Naravno, u sve to se mora ukomponovati i želja investitora, koji će dati svoj novac i živeti u pretpostavljenom objektu.

Kako je nekada izgledao Kosančićev venac

Svaki arhitekta ima svoje viđenje projektovanja u zaštićenim gradskim sredinama. Jedni svoju zgradu prilagođavaju (asimiluju) okruženju, drugi su nešto slobodniji pa žele više da naglase objekat (ponekad na ivici da ugroze okruženje), a treći se jednostavno prepuste željama i idejama investitora, pa pristaju na sve, samo da to ima odobrenje nadležnih institucija i da investitor to želi da plati.

Autor ove zgrade, Branislav Redžić (biro ARCVS) pripada drugoj kategoriji arhitekata. Mnogi će reći za njegove ideje da su previše radikalne, napadne, isuviše akcentovane u prostoru, da iskazuju samovolju autora, da ne komuniciraju sa okruženjem itd. Ovo su pre svega stavovi kolega iz struke. Ali kako to da idejna rešenje tog istog arhitekte uporno osvajaju prva mesta na velikim javnim konkursima u Beogradu? Sastavi žirija su na svakom od konkursa bili potpuno različiti, a on je uporno osvajao prva mesta. I nagrade su mu dodeljivale te iste kolege iz struke. Naravno, kada dođe do izvođenja objekta, po pravilu se javlja izvesna doza ljubomore okruženja, ali se to gotovo uvek pripisuje arhitektonskoj sujeti kao normalnoj pojavi. Svaki arhitekta ima bar trojicu svojih kolega čija mu se dela ne dopadaju i smatra ih najvećim ruglom za grad.

Iz praktičnih razloga samog investitora, predlaže se izmena projekta zgrade u Pariskoj 8 na koju je arhitekta odgovorio novim rešenjem.

 

Arhitekta Redžić je u ovom slučaju imao težak zadatak. Plac za koji se projektovao objekat je bio iz više uglova denivelisan i pod velikim kosinama, a pristup objektu sveden je samo na prilaz iz Pariske ulice. Na placu su pre izgradnje novog objekta bile skromna jednospratnica i nekoliko manjih (pomoćnih) kućeraka u nekoliko uglova dvorišta. Sa okolnim zgradama nisu imale nikakvu konekciju jer su iste bile slobodnostojeće. Arhitekta je želeo da ispoštuje to stanje pa je i svoj objekat projektovao kao slobodnostojeći. Početna ideja je bila otvaranje prvog sprata, kako prema gradu tako i pram reci, čime se stvarao vizuelni protok duž celog objekta i delimično kroz objekat otvarao pogled prema drugoj obali i Novom Beogradu. Ovaj zanimljivi koncept je potvrđen od strane Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, Gradske komisije i Ministarstva građevine i prostornog planiranja, te mu je 30. maja 2012. godine izdata i građevinska dozvola. Iz praktičnih razloga samog investitora (narušavanje privatnosti pogledom kroz unutrašnjost objekta), predlaže se izmena projekta, na koju je arhitekta odgovorio novim rešenjem. Fasada koja gleda ka gradu postaje introvertna, a ona koja gleda ka reci ekstrovertna. Na osnovu novopodnešenog projekta, 15. februara 2015. godine, nadležne institucije donose rešenje o izmeni građevinske dozvole. Novim rešenjem objekat dobija zatvoreniju uličnu fasadu, koja biva pročišćena, svedena, sa nekoliko otvora različitih dimenzija.

Naravno, fasada nije tek tako proizvoljno projektovana, već prati funkciju unutrašnjeg prostora, koji je veoma kompleksan sa različitim namenama po svim etažama. Istina, ne postoji nikakvo citiranje motiva okolnih zgrada, ali to i nije uvek neophodno, naročito ako su starije zgrade umerenih arhitektonskih vrednosti i fizički odvojene od novoizgrađenog objekta. Time se nova zgrada ne može smatrati tipičnom interpolacijom (ne naslanja se na okolne zgrade), ali svakako sledi nepisani primer u interpoliranju. Ovo se odnosi pre svega na veličinu same interpolacije, koja ako je manja (jedan objekat) može posedovati više arhitektonske slobode, dok ako je veća (nekoliko objekata ili kompleks koji je veličine čitavog bloka) mora se što više asimilirati sa okruženjem jer je samom veličinom dovoljno zastupljena u prostoru.

Gradska galerija, biro ARCVS

Sa druge strane, na samo stotinak metara od privatne zgrade u Pariskoj 8, takođe na Kosančićevom vencu, stručnim konkursom je bilo definisano projektovanje i izgradnja Gradske galerije. Još teži zadatak jer se plac koji je namenjen ovom javnom objektu nalazi u samom srcu ove zaštićene celine (trenutno je na njemu napuštena baraka). Konkurs je nedavno okončan i objavljena su imena dobitnika nagrada. Na prvom mestu, ubedljivo – biro ARCVS! Rešenje ponovo drugačije od ostalih i veoma originalno.

Arhitekta Redžić i njegov tim su ceo sadržaj Graske galerije ukopali u padinu, ostavljajući time prostor za prostrani vidikovac.

 

Dok je većina učesnika predviđala kompleks galerije sa slobodnostojećom prizemnom ili spratnom zgradom koja izlazi na ulicu, arhitekta Redžić i njegov tim su ceo sadržaj ukopali u padinu, ostavljajući time prostor za prostrani vidikovac. Naravno, u sadržaj je uklopljen i prateći sadržaj u vidu suvenirnice i restorana, dok je prostor za izložbeni prostor, za koji je potrebno odsustvo prirodnog svetla, smešten u najniže zatvorene etaže. Pogled koji se pruža niz ulicu Kralja Petra dobio je pogled prema Novom Beogradu, tvoreći tako jedan vredan omaž nikada izvedenoj Dobrovićevoj Terazijskoj terasi.

Gradska galerija, biro ARCVS

Ovim je arhitekta Redžić pokazao da na istoj lokaciji ume da se izbori sa dva projekta potpuno različite prirode, naravno jedan je osuđen od struke dok je drugi struka nagradila. Da li je jedan toliko negativan, pa je potrebno da ga najgorim rečima osuđujemo, a drugi naravno pozitivan jer je nagrađen prvom nagradom na konkursu? Mislim da je ovde vreme da se skrene pažnja na ulogu privatnog investitora i njegovih potreba, to jest, da je to znatno teži zadatak nego projekat jednog javnog objekta/kompleksa, bez obzira na njegovu složenost jer kod privatnog investitora postoji daleko veća sloboda volje lica koje finansira projektovanje i izgradnju, a koje ne želi da raspisuje privatni konkurs za izgradnju svoje kuće.

Kako god doživljavali zgradu u Pariskoj 8, mislim da joj pre svega treba dati priliku da zaživi, da prodiše, a vreme će pokazati da li se i koliko (ne)uklapa u ambijent. Isto važi i za kompleks Gradske galerije u jezgru Kosančićevog venca, za koji se mnogi nadaju da će biti izvođen.