Nije tajna da je u Srbiji, bar u prethodnih dvadesetak godina, znatno isplativije ne plaćati zakonske obaveze nego ih izmirivati na vreme (kolokvijalno se to kod nas kaže da onaj ko račune plaća na vreme ,,ispada budala”).

Koliko smo samo puta čuli da se kamate otpisuju ako dužnici plate komunalne obavezedo određenog datuma (što kod nas znači da se plaća manje jer glavnicu ,,pojede” inflacija), ili da se dužnicima omogućava da plaćaju na rate bez kamate, ili da se neki dugovi ,,otpisuju”?

Prosečan građanin Srbije ne zna kako da reaguje na ovakve vesti. S jedne strane, možda je pravedno da siromašni stanovnici imaju olakšice pri plaćanju (pretpostavka je da ne plaćaju oni koji ne mogu, zato što ne mogu).A s druge strane, kad se čuje da najviše duguju najbogatiji (za struju, Infostan i slično), retko ko će to smatrati pravednim.

Jedna od oblasti u kojoj je ovo veoma vidljivo je izgradnja objekata.

Onaj ko je u Srbiji proteklih decenija želeo da gradi legalno morao je da plaća ne samo majstore koji će mu kuću sazidati, već i naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, priključke na komunalnu infrastrukturu (vodovod i kanalizacija, struja, telefon, toplovod…) i niz drugih sitnijih naknada, da ne govorimo o danku u izgubljenim živcima i mesecima čekanja da se dobiju sve neophodne dozvole. Oni drugi, koji nisu želeli da troše živce i novac, zidali su ,,divlje”, bez dozvola i suprotno zakonu.

Propisana sankcija za to bila je rušenje objekta, ali se to gotovo nikad nije dešavalo, a onda je broj ,,divljih” objekata porastao toliko da više nikom nije padalo na pamet da pokuša da ih ruši.

Rešenje je pronađeno u ,,legalizaciji”, naknadnom odobravanju onoga što je izgrađeno, razume se uz plaćanje izvesne naknade. Ta naknada, međutim, ne samo da je inicijalno bila niža od one koju bi graditelji nelegalnih objekata plaćali da su od starta zidali s dozvolom, već je morala da bude dodatno smanjena zakonskim izmenama, jer se u suprotnom pokazalo da je broj zainteresovanih za legalizaciju mnogo manji od očekivanog.

Današnji propisi predviđaju iznos naknade za legalizaciju koji je, istini za volju, nešto viši od iznosa koji se legalnim graditeljima traži kao naknada za uređenje zemljišta; primera radi, naknada za uređenje za prvu zonu u Beogradu je oko 19.000 dinara po kvadratu, a za legalizaciju je 22.500 dinara.

Međutim, popusti koji se mogu ostvariti u postupku legalizacije idu od 60do 99 odsto.

Popust od 60 odsto moguće je, za do 100 kvadratnih metara, gotovo uvek ostvariti – popusti su isključeni samo za objekte izgrađene u ekstra ili prvoj urbanističkoj zoni. Kad je reč o troškovima priključka na komunalnu infrastrukturu, ako se izuzmu ,,nelegalni” priključci, troškovi su u najbolju ruku jednaki kao kad je objekat legalan, a mogu biti i manji (za tzv. divlja naselja, kod kojih na kraju izgradnju komunalne infrastrukture plati država, odnosno lokalna samouprava).

Iz ovoga proističe da je u Srbiji bilo znatno unosnije zidati bez dozvole nego se mučiti i gubiti vreme i novac pa zidati legalno. Tako je novac koji su legalni graditelji plaćali za uređenje zemljišta trošen i za potrebe uređenja zemljišta na kojem su objekti građeni bez dozvole, tj. ,,legalci” su finansirali ,,ilegalce”.

Sasvim je drugo pitanje uzroka koji su do ovoga doveli i načina na koji bi se slična situacija mogla izbeći.

Uzroci su vrlo kompleksni. Mislim da ih ima tri grupe: loše zakonsko uređenje izgradnje, koja je i danas pod preteranim uticajem prostornih i urbanističkih planera koji u zakonu vide način da svom esnafu dugoročno obezbede egzistenciju, umesto da naprave jednostavan i primenjiv sistem; loša primena i takvih, loših zakona, koja podriva razvijanje svesti o pravnoj obaveznosti zakona i širi utisak o tome da ,,plaćaju samo budale”; i na krajučinjenica da smo kao društvo izrazito siromašni, te da ogromna većina građana ne može da podnese finansijske terete obuhvaćene izgradnjom.

Principi trajnog rešavanja ovog problema su: pojednostavljenje i skraćenje procedura, i to ne samo procedure izdavanja dozvola, već i smanjenje broja obaveznih planova kao preduslova za izdavanje dozvola; fleksibilniji propisi o izgradnji, koji će u najvećoj meri uvažavati želje koje u pogledu izgradnje ima vlasnik zemljišta nudeći najmanje ,,kruta” rešenja; administracija koja će jednostavne propise moći jednostavno i brzo da primenjuje; stroga kontrola poštovanja zakona i beskompromisno sankcionisanje onih koji zakon ne poštuju; povećanje efikasnosti sistema finansiranja uređenja i opremanja građevinskog zemljišta, što bi trebalo da pojeftini te troškove.
(Politika | Mi­loš Živ­ko­vić, Do­cent na Prav­nom fa­kul­te­tu BU)