Grad vri u svoj svojoj šarmantnoj dekadenciji iz koje se čitala sva urugvajska ideološka hipi estetika, piše arhitekta Nikola Carević.

Širina pejzaža i tiha beskrajna zelena praznina urugvajskih Pampi bila su ispresecana asfaltnom krivinom ljudske civilizacije koja je posle toliko dana putovanja označila dolazak u prvi veliki grad Gaučo sveta. Urbani šmek dobrodošlice prožimao je svaki aspekt predivne monumentalne avenije Generala Artigasa koja se u svojoj najvišoj tački previla na dole ukazujući široku plavu vodu Mar del Plate s ogromnim belim talasima i otmenim zgradama kolonijalnog stila. Montevideo je raširio svoje ruke…

Trg de la Independencia, foto: Paul Brady, Flickr

Dolazak na glavni trg i iznenađujući osećaj skromnosti i prizvuka svakodnevice su mi udahnule neku pozitivnu energiju. U stvari trg de la Independencia je najmanje harmoničan deo grada ali je ipak tu svoju karakteristiku pretvorio u pozitivni identitet.

I baš tu na trgu nalazi se velika kamena barokna kapija koja je fizički i metaforično označavala ulaz u stari kolonijalni deo grada. Zidine su odavno iščezle u bitkama koje su sada odzvanjale u knjigama ali je kapija sačuvala fizičku memoriju odbrane i istorijske granice španskih konkvistadora.

Grad jednog čoveka nije grad

Unutar zidina spavao je stari kolonijalni svet latinoameričkog baroka uobličen u hijerarhiji srazmernih kvadratnih urbanih blokova iz kojih se uzdizala vijugava katedrala. Tu su stare hacijende, markantni ulazi i balustrade, tu je i veliki ozelenjeni trg i pregršt smislenih grafita koji su otkrivali pravi urugvajski duh.

Na jednom je pisalo da: “Grad jednog čoveka nije grad”, otkrivajući snažan kolektivni duh ovih ljudi koji su u jednoj jedinoj prostoj rečenici izrazili smisao grada i kolektivni socijalni bunt. To je to, pomislih a već na drugom ćošku me je dočekao i drugi na kome je pisalo: “Ima li života pre smrti?”; pitanja koje je u stvari opet odražavalo više nego ikada građanski duh ovih intelektualnih urbanih anonimusa koji su spoznali važnost građanske etike iznad svih ostalih ideologija i svetaca religijskih prošlosti koji nam i dan danas prete vizijama pakla i raja zaboravljajući da je svakodnevica, i to urbana, najlepši životni modus koji nam prolazi ispred nosa.

Unutar zidina, foto: Ronald Woan, Flickr

Na drugom kraju glavnog trga prostirao se neoklasično eklektični Montevideo kasnog 19. i ranog 20. veka. Veliki bulevari i monumentalne zgrade su me u nekom momentu podsetile na Madrid pa čak i Beograd osluškujući rapsodiju raskošnih fasada zaglušenih ulica.

Ulica se hrani prolaznicima

Grad je vrio u svoj svojoj šarmantnoj dekadenciji iz koje se čitala sva urugvajska ideološka hipi estetika. Ljudi su tako opušteni u odnosu na Brazil, tako skromni a opet tako intelektualni da su me ulice podsetile na prepune pločnike Barselone na kojima su ljudi bukvalno živeli. Urbani prostor hranio se prolaznicima na najbolji mogući kolektivni način, toliko drugačiji od brazilskog pustog individualizma socijalne i materijalne segregacije. Montevideo je sa te tačke gledišta bio tako otvoren i slobodan grad da mogu da kažem da sam se osećao kao kod kuće.

Žive ulice Montevidea, foto: Nikola Carević

Montevideo je grad širokih vizura. Sa svih strana razuđena obala pruža interesantne perspektive. Istureno poluostrvo starog grada dominira u velikom lučnom zalivu gde se s visine parka Capurro i njegove otmene terase neoklasičnih balustrada sagledava nesvakidašnja vizura starog grada i luke koji predstavljaju srž panorame.

Beskonačni rtovi

Montevideo je takođe grad razuđenih obala. U odnosu na Buenos Aires, Montevideo ima peščane plaže i prepun je različitih momenata koji se nadovezuju iza svake nove uvale. Vrlo interesantna razuđenost propraćena je i postojanjem niskih, širokih brda koji istovremeno uzdižu šestospratne zgrade, mnoštvo raznoraznih kućica i luksuznih vila engleskog stilskog uticaja ušuškanih u gusto zelenilo iz kojih se uzdižu redovi visokih palmi.

Plaže u Montevideu, foto: Kumsval, Flickr

Redom su se smenjivale plaža Ramirez, svetionik de Punta Carretas, plaža Pocitos, Puerto del Buceo, pa plaže Malvin i Honda, dominantni kameni rt Punta Gorda, iza koga se smeškala polukružna plaža Mulata koja je svoje ime verovatno dobila po tamnoputim kupačima koji su se kupali na toj tada veoma udaljenoj periferiji. Odatle se posle još jednog beskonačnog rta izlazi na široki pravac monumentalne plaže Carrasco koja vas zajedno s avenijom Republica del Mexico izvodi iz grada na čijem izlazu nas je pozdravio veliki stari poznati dragulj Mar del Plate – Hotel Cassino Carrasco.

Montevideo na vodi, Foto: Bruno Bense, Flickr

Veo tajni

Proletevši pored monumentalnih eklektičnih fasada i kupola ove divne građevine okupane zalaskom Sunca poželeli smo da se ponovo vratimo u ovaj daleki grad a Milonga, taj tipični ritam urugvajskih pampi, nam je opet otvorio vijugavi put u nepoznate prerije latinoameričkog prostranstva. Pomisao na doviđenja do nekog novog susreta i spuštanje noći uz veo tajni koje smo otkrili…

Adios, Montevideo!

Foto naslovna: Marcelo Campi, Flickr

Srodni članci na portalu Gradnja.rs: