Spuštanje terase do Save više nema poentu jer se pogled sada završava na zgradama Beograda na vodi, piše Marko Stojanović.

Vidikovac na Terazijskom platou oduvek je inspirisao kako vladare tako i arhitekte, da urbanistički urede padinu s koje se pružao pogled prema Savi i Zemunu. Arhitekte su predlagale ideje, ali bez inicijative političara projekti bi uvek ostajali samo lepe uspomene na papiru. Možda smo ipak na pragu realizacije ovog fantastičnog projekta.

Alban Šambon, 1912.

Grandiozne zamisli

Među prvima je ideju Terazijske terase razmatrao belgijski arhitekta Alban Šambon, koji je 1912. godine, na poziv Kraljevine Srbije izradio idejna rešenja više karakterističnih pozicija grada Beograda. Koncept je izradio na osnovu geodetskih podloga iz 1908. godine, a razmatrao je kako najznačajnije bulevare i trgove, tako i pojedinačne palate i crkve. Međutim, njegove ideje su već uveliko bile arhaične, ali i arhitektonski senzibilitet arhitekte Šambona nije odgovarao ukusu državnog vrha. Kao jedna od grandioznih zamisli ostala je ideja i za Terazijsku terasu, sa monumentalnom, stepenasto razvijenom fontanom, dodatno obogaćenom skulptoralnim kompozicijama.

Oto Šental i Emil Hope, 1921.

Sličan barokno-klasicistički pristup imali su i dvojica austrijskih arhitekata, Oto Šental i Emil Hope, koji su 1921. godine dali predlog rešenja, s karakterističnom kolonadom na vrhu vidikovca i tri ovalne parkovske celine, obuhvaćene blokovima zgrada akademskog senzibiliteta.

Neprevaziđeni Dobrović

Naravno, duhovni tvorac koncepta Terazijske terase bio je jugoslovenski arhitekta Nikola Dobrović, koji je na konkursu iz 1929/30. predložio legendarno rešenje, koje je kao uzor poslužilo generacijama narednih arhitekata. Dobrovićeva ideja je bila zamišljena u modernističkom duhu, a sam projekat da je bio izveden mogao je Beograd da pozicionira rame uz rame s bilo kojom svetskom metropolom. Nažalost, stručna javnost, kao ni tadašnja vlast, nisu imali sluha za ove avangardne ideje. Podsetimo, Dobrović je napravio radikalan iskorak, produžujući polje Terazijske terase do same savske obale, a stepenasto formirane parkovske celine oblikovao blokovima stambeno-poslovnih objekata.

Nikola Dobrović, 1930.
Nikola Dobrović, 1930.
Nikola Dobrović, 1930.
Nikola Dobrović, 1930.

Da je projekat Dobrovića bio izveden Beograd bio mogao da se pozicionira rame uz rame s bilo kojom svetskom metropolom.

 

Nakon Drugog svetskog rata i Dobrovićevog pozicioniranja kao centralne figure na planiranju i projektovanju Novog Beograda, svi su se ponadali da će njegova ideja doživeti realizaciju. Odakle bi se inače bolje videlo rađanje i izgradnja nove jugoslovenske prestonice, nego sa vidikovca Terazijskog platoa. Međutim, Dobrović ubrzo biva smenjen sa te funkcije, a vlast nije imala interesovanja da gradi skupa arhitektonsko-urbanistička rešenja, koja nisu bila upravnog ili stambenog karaktera.

Naredna šansa, koja je delimično pomerila ideju sa mrtve tačke, usledila je 1991. godine kada je raspisan javni konkurs za uređenje Terazijske padine, na kojem prvo mesto odnosi tandem arhitekata, profesori Slobodan Rajović i Zoran Nikezić. Projekat je dugo bio samo ideja na papiru/maketi, a delimična realizacija usledila je 2010. godine, kada biva dovršena jedna zgrada na levom obodu padine i delimično uređena pristupna parkovska površina. Zgrada je prozvana B2 (Balkanska ulica br. 2), a u razradi projekta, pobedničkom tandemu iz 1991. godine priključen je i arhitekta profesor Vasilije Milunović.

Savremena rešenja

Dok su radovi na izgradnji zgrade B2 bili u toku, 2007. godine biva raspisan novi konkurs za dobijanje najboljeg rešenja za Terazijsku terasu. Na ovom konkursu prvo mesto podelila su dva projektna biroa – RE:ACT i ARCVS. Zajedničko za oba projekta bila je pojava komercijalnog sadržaja u vidu poslovnih prostora i ugostiteljskih lokala, koji bi izbijali na prostor padine, a podno terazijske česme dobili pešačku vezu s postojećim podzemnim prolazima. Oba projekta su predvidela rešavanje uspona u vidu velikog stepeništa blagog nagiba. S druge strane, projekat biroa RE:ACT je predviđao urbane repere u vidu dve simetrično pozicionirane staklene kule, inspirisane delima ruskog konstruktivizma, dok je glavni akcenat u projektu biroa ARCVS bila kaskadna fontana i laki lift/uspinjača.  Iako je nezvanično od strane grada usvojeno rešenje biroa RE:ACT, ceo projekat je stopiran da sačeka neko vreme u kojem će biti izvesnija realizacija.

Već 2015. godine, portal Gradnja.rs piše o ponovnom pokretanju realizacije Terazijske terase, ali ovaj put s idejnim rešenjem biroa ARCVS. Naravno uz izvesne modifikacije.

ARCVS, 2017.

Nakon punih deset godina, krajem maja 2017. godine, na svetlost dana pojavljuju se prvi renderi razrađenog rešenja biroa ARCVS, čiji je autor arhitekta Branislav Redžić. Nove okolnosti, ali i vremenska distanca od prvonagrađenog rešenja, uslovili su njegovu modifikaciju. Kaskadni vodeni slapovi nestali su iz projekta, kao i uspinjača. Zadržano je prostrano stepenište, na kojem se u gornjoj zoni pojavljuje ulaz u podzemni prolaz povezan s postojećim, obogaćen komercijalnim, ugostiteljskim i kulturnim sadržajem. Takođe, kako sam arhitekta Redžić naglašava, akcenat je stavljen na zadržavanju postojećih parkovskih površina, to jest, velikog, starog drveća koje bi nastavilo da stvara prijatnu senku na stepeništu. Osvežavajući projekat i preko potrebna rešenja za decenijama neuređenu i u rastinje zaraslu padinu.

Postoji i nekoliko problema u projektu Terazijske terase. Iako ova ideja zamišljena da se može realizovati u etapama, to jest, da se svaka kaskada s parkovskom površinom i novim blokovima zgrada zasebno projektuje, za to više ne postoji realna potreba. Arhitekta Dobrović zamislio je da se Terazijska terasa kaskadno spušta do savske obale i da se sa nje pruža pogled na sremsku ravnicu, ali izgradnjom Beograda na vodi, spuštanje terase do Save više nema poentu jer se pogled sada završava na novoizgrađenom stambeno-poslovnom kompleksu. Time je uslovljeno da se terasa prostire od Terazija do ulice Kraljice Natalije.

Šta dalje?

Drugi problem vezan je za ideju realizovanja projekata koji su pre deset ili petnaest godina pobedili na javnim konkursima. Da li ih realizovati bez nekih većih izmena, čime se zadržava originalnost ideje nastale u vremenu raspisivanja konkursa ili dozvoliti, to jest, predložiti autorima da ipak izvrše neke modifikacije, kako bi se izbeglo izvođenje projekata koji su u tom trenutku već zastareli? Takođe, ako i dođe do modifikacija, da li postaviti izvesna ograničenja autorima, da samo u određenoj meri modifikuju svoje projekte jer se tima izbegava pitanje – na osnovu čega je onda jedan autor dobio pravo da realizuje svoje rešenje?

Srodni članci na portalu Gradnja.rs: