Nekada su se banke zidale kao da će poslovati najmanje 100 godina, dok se današnje projektuju uglavnom za trenutne potrebe ispumpavanja kapitala i prodaje objekta narednom vlasniku nakon (ne)uspešno učinjenog posla, piše istoričar umetnosti Marko Stojanović.
Tokom protekle 2015. godine u Beogradu, a zatim u Novom Sadu i Nišu, održana je izložba Arhitektura banaka i štedionica u Beogradu 1918-1941 (organizator Spomen zbirka Pavla Beljanskog), tokom koje su u svakom od gradova održana i prigodna prateća predavanja. Predavanja su se ticala tematike same izložbe, ali i poređenja nekadašnje i savremene bankarske arhitekture. Posebnu pažnju privuklo je predavanje u Beogradu, na kojem je govorio arhitekta Nebojša Glišić (projektni biro Modular), kao i predavanje u Novom Sadu, gde je govorila arhitekta Bojana Jovičić (projektni biro Arhi.pro). Ovim tekstom bih želeo da prenesem delić vrednih informacija koje su razmenjene na tadašnjim dešavanjima, a koje jačno svedoče kako se nekada radilo a kako sad.
Retko se projektuju i zidaju novi objekti, već se filijale useljavaju ili u zgrade nekadašnjih novčanih zavoda ili u iznajmljene poslovne prostore.
Kolega Glišić, koji ima dugogodišnje iskustvo u projektovanju stambeno-poslovnih objekata u zaštićenim gradskim zonama, najpre je predstavio svoj objekat – filijalu Raiffeisen banke u ulici Đure Jakšića (2006), gde se arhitekta susreo s veoma neobičnim projektom. Investitori su otkupili veći deo stanova u prizemlju i suterenu, kao i podrumske prostorije, a koji su morali biti pretvoreni u jedan kompaktan bankarski enterijer. Gledano spolja, fasada ni po čemu nije narušila svoje okruženje, a ulaskom u enterijer klijent ni po čemu ne može da prepozna prethodnu namenu prostora. Zatim je Glišić prikazao i poslasticu večeri – fotografije stare šalter sale iz zgrade Beogradske zadruge (Geozavoda), pre nego što je ista bila demontirana (srušena) kako bi poslužila novoj svrsi – prezentovanju ideje/makete Beograda na vodi. Tom prilikom izvršena je komparacija između tadašnje i sadašnje bankarske arhitekture. Prva konstatacija bila je da su nekadašnje zgrade banaka bile projektovane i zidane kao da će poslovati najmanje narednih stotinu godina, dok se današnje zidaju uglavnom za trenutne potrebe ispumpavanja kapitala i prodaje objekta narednom vlasniku nakon (ne)uspešno učinjenog posla. Navedeno je da su budžeti za izgradnju filijala nekada bili neuporedivo veći i da su arhitekte sa zadovoljstvom poslovale s bankama. Sada je situacija potpuno drugačija.
Bankarske filijale niču na svakom ćošku, ali retko koja sa dobrom arhitekturom ili autorskim enterijerom.
Retko se projektuju i zidaju novi objekti, već se filijale useljavaju ili u zgrade nekadašnjih novčanih zavoda ili u iznajmljene poslovne prostore. U uređenju ovakvih enterijera malo se ostavlja prostora za lični pečat samog arhitekte. Uglavnom se sve svodi na upotrebu jeftinog građevinskog materijala i nameštaja, koji se usled oštećenja ili druge potrebe može brzo i jednostavno zameniti. Takođe, nezaobilazni detalj svakog enterijera su boje po kojima se svaka banka vizuelno identifikuje. Kada se sagledaju svi otežavajući faktori koji su navedeni, zaista je veliki uspeh najpre pogoditi posao s nekom bankom, a zatim i na originalan način isprojektovati zgradu/enterijer njihove poslovnice.
Budžeti za izgradnju filijala nekada bili neuporedivo veći i da su arhitekte sa zadovoljstvom poslovale s bankama.
U Beogradu, po projektima bankarske arhitekture posebno se ističe arhitekta prof. Branislav Mitrović, koji je sa svojim kolegama saradnicima realizovao zgrade Zepter poslovne zgrade i banke u ulici Kralja Petra (1997, koautor arh. Vasilije Milunović), HVB banke u Rajićevoj ulici (2002), kao i enterijera Hypo Alpe Adria banke na Terazijama i Makednoskoj ulici (2004, koautori arh. Vanja Miletić i Nataša Đurić). Tu je i arh. Anja Ivana Milić (Arhi.pro) koja više godina saradjuje sa Societe General bankom, ali koja je autor prvonagrađenog idejnog rešenja i nove poslovnice Banca Intesa (2009, koautor prof. Vladimir Lojanica).
Nakon beogradskog, usledilo je i predavanje u Novom Sadu, gde je mlada koleginica Bojana Jovičić prezentovala rekonstrukciju međuratne zgrade Jugoslovenske udružene banke, u koje se 2011. godine uselila Societe General banka. Bojana se na projektu pojavljuje kao arhitekta saradnik autorki arh. Anji Ivani Milić.
Autorka je u ovom slučaju imala veoma specifičan problem, koji se ogledao u vraćanju duha međuratnog modernog dizajna i arhitekture, ali sa autorskim pečatom i s konceptom aktuelnog novčanog zavoda. Sama banka je imala sluha za ovu odličnu rekonstrukciju, gde je šalter sala ponovo dobila zastakljenu tavanicu i savremenu rasvetu, a hol filijale zadržao ogromnu geografsku kartu Evrope iz međuratnog perioda.
Novi Sad takođe može da se pohvali s vrednim biserom savremene bankarske arhitekture. U pitanju je zgrada Metals Banke, najlepša zgrada u Novom Sadu u poslednjih 25 godina po izboru stručnog žirija, realizovana 2007. godine po projektima bračnog para Darka i Milenije Marušić. Kako autori nisu mogli da lično održe predavanje, u prezentovanju ovog spektakulranog objekta pomogle su nam novosadske arhitekte Sonja Stoja i Tatjana Babić. Za razliku od mnogih novosadskih i beogradskih filijala, investitori ovog poslovnog objekta mogu se pohvaliti velikim poverenjem u arhitekte i velikodušnošću po pitanju odabira kvalitetnog građevinskog materijala i komadnog nameštaja.
Predavanja koja su održana u Beogradu i Novom Sadu od velikog su značaja kako nama istoričarima/zaštitarima, tako i mlađim generacijama arhitekata koji stasavaju u novom društveno-poslovnom okruženju, gde bankarske filijale niču na svakom ćošku, ali retko koja sa dobrom arhitekturom ili autorskim enterijerom.
Foto: Chris Brown, Flickr
