„Većina mega projekata podrazumeva podizanje jedinstvenih objekata, kakvi nikada tu, a često i nigde drugde, nisu građeni. To veoma otežava da se ustanovi da li je cena koju valja platiti realna ili ne“.

Prenosimo deo teksta Milutina Mitrovića sa Peščanika.net:

Nama sunce izlazi u Arapskim emiratima. Njihov bi novac, preduzetnost i altruizam trebalo da od Srbije naprave Mali Dubai, raj na zemlji, sav u staklu, blještav i blesav kao sva ta moderna hamburger arhitektura od Brazila preko Kazahstana do Kine. Valja se ipak prisetiti da je, kod tih naših samarićana, zabeležena „prevara veka“ sa nekretninama. Naime, 2009. godine u vreme krize faraonske građevinske deletnosti u Dubaiju, buknula je afera sažeta u novinskom naslovu „Baj baj Dubaj“ o lokalnoj „uglednoj“ agenciji koja je uspela da proda Britancima tri oblakodera koji nisu ni postojali. Pukla je bruka ali je i zataškana, budući da su vlasnici agencije pripadali kraljevskoj porodici. Sve je svedeno na šegu kada se pojavio sound cloud – hibrid muzički projekat više autora pod istim imenom – Bye-bye Dubaï! Predmet našeg interesovanja nije muzika nego koliko su naši pilićari dorasli za veliku igru i nadmetanje sa prevarantima najvećeg formata.

mito-korupcija

Prema Corruption Perceptions Index Srbija se 2013. godine nalazila na 72. mestu od mogućih 175 zemalja, dakle u boljoj polovini. Nije baš neka referenca da tu poziciju deli sa BiH. Emirati su visoko ispred, na 26. mestu, mada vredi napomenuti da na internetu o korupciji u Dubaiju ima 2.370.000 jedinica, koje dovode u sumnju objektivnost PCPI rangiranja. Problem je u onom „perception“ što se teško slaže sa našom percepcijom kada vidimo na tabeli da je Italija, koja drži copyright na mafiju, za četiri mesta bolja od Srbije. Italija već par godina muči muku sa 192 projekta započetih pre 10 godna od kojih je završeno samo 17 (7 odsto), a potrošeno 1,6 milijardi ili 46 odsto ukupne planirane sume. Posebno javnost izbezumljuju tri novija mastodontska graditeljska i korupcionaška projekta. Zbog njih je u Italiji već uhapšeno preko 150 biznismena i političara (i sa levice i sa desnice), te dva generala finansijske policije, koji su se super očešali o super projekte. Kod nas još nije ni počelo, mislim na gradnju…

Postoji u ekonomiji pravilo koje se zove Talokov paradoks (Gordon Tullock) koje bi se u najuprošćenijem obliku moglo svesti na: Iznos mita rasteže se prema vrednosti ugovora. Među mnoštvom pravila postoji i jedno, izneto u studiji Nila Standsberija, a glasi: „Što je veći projekat to se lakše i više krade“. Izvesni Antonio Lioj, profesor i sudski stručnjak, dopunjuje konstatacijom: „Većina mega projekata podrazumeva podizanje jedinstvenih objekata, kakvi nikada tu, a često i nigde drugde, nisu građeni. To veoma otežava da se ustanovi da li je cena koju valja platiti realna ili ne“.

Jedan od „velikana“ korupcije, američki senator Vilijam „Bos“ Tvid, još 1877. godine je konstatovao da se državne pare najlakše dobijaju za projekte čija je poenta u „otvaranju velikog broja dobro plaćenih radnih mesta i pokretanju nove faze ekonomskog razvoja zemlje“. Ta formula se kasnije ustoličila kao „populistički klijentelizam“. Ima toga još, recimo ekonomisti Hamid Davudi i Vito Tanci u tabele su pretvorili svoja saznanja da korupcija dovodi do obaranja kvaliteta projekta – krađe na količini i kvalitetu ugrađenog materijala. Zatim da je uvek lakše dobiti novac za nove projekte nego za održavanje postojećih. Paolo Mauro, ekonomista MMF, sem što veoma dokumentovano dokazuje da je „korupcija loša po ekonomski rast“ argumentuje još jednu tvrdnju: „Zemlje sa visokim nivoom korupcije troše uočljivo malo na obrazovanje; budućnost kapitalizma je da imamo sve manje učitelja u školama i sve više instruktora na skijalištima – jer se to više isplati“. Rezignirana izjava je data u vreme zimske olimpijade u Sočiju kada je nastala svetska jagma za instruktorima skijanja. Slična je situacija sa Svetskim fudbalskim kupom u Brazilu, gde korupcija oko tog događaja (planiranog na 11 milijardi dolara) preti da znatno promeni raniju sliku lokalne korupcije procenjene na standardnih 53 milijarde dolara godišnje! I da zaokružim: agencija Grant Tornton procenjuje da će ukupna cena korupcije u svetu sa sadašnjih 1.000 u narednih 10 godina porasti na 1.500 milijardi dolara godišnje, jer je prava jagma za monumentalnim projektima. Budućnost je zacrtana!