Novi tekst u rubrici Srpska neimarština osvrće se na problem koji je primećen u svim našim gradovima – strme rampe za invalide.

Gradsko sam dete, pa sam većinu svojih „nestašnih godina“ proveo u i oko 20-spratnog solitera u kojem smo živeli.

Za nas, bezbrižnu dečurliju, glavna zanimacija tih zloglasnih 90-ih, bila je bezglavo jurcanje u i oko tog istog solitera, a posebno nam je primamljiva bila strma betonska rampa za invalide, izlivena pored ulaznog stepeništa.

rampa-za-invalide-3

Kada kažem strma, mislim baš-baš strma… Toliko strma da je sa trotoarom na koji se nastavljala formirala ugao tek nešto veći od 90 stepeni.

Imućniji klinci niz rampu su se spuštali BMX-om ili skejtom, a oni čiji su roditelji bili nešto manje snalažljivi uglavnom su se survavali na sopstveni pogon – trčeći.

Sve u svemu, niko se niz rampu nije spuštao invalidskim kolicima. Niko nije ni pokušavao, pa bukvalno do pre par godina nisam ni znao šta joj je bila osnovna namena.

Iako sam bio među spretnijima i vičnijima esktremnim sportovima, na rampi sam tokom godina ispustio krvi kao na omanjem seoskom svinjokolju.

Mislite da preterujem?! Ni najmanje…!

U onim komšijskim druženjima pred zgradom nikada nisam video ni jednog invalida, a pouzdano znam da smo krov delili sa najmanje troje. Računica je prosta – 20 spratova, a na svakom spratu po šest stanova – sigurno je da ima i onih kojima su za kretanje neophodni točkovi.

Handicapped sign

Jednako sam siguran da i u našem zakonu, kolikogod bio faličan i poput švajcarskog sira pun rupa, jasno stoji da „svaki objekat od društvenog značaja, a koji nije u ravni sa zemljom, mora imati obezbeđen pristup za invalide“.

Naravno, nije dovoljno da ona samo fizički postoji, tu su i brojni tehnički standardi koje mora da ispunjava:

  1. Nagib rampe nije veći od 5% (1:20), a ako nema uslova za rampu nagiba od 5% može iznositi 8.3% (1:12) za kratka rastojanja (do 6 m);
  2. Najveća dozvoljena ukupna dužina rampe u posebnom slučaju iznosi 15 m;
  3. Rampe duže od 6 m, a najviše do 9 m u slučaju da su manjeg nagiba, razdvajaju se odmorištima najmanje dužine 150 cm;

Uslova postoji još sijaset, a neki idu u toliko sitne detalje da me je uhvatila nesvestica proučavajući ih.

Ok, neću da cepidlačim, verujem da većina objekata od društvenog značaja ima rampu (kakvu-takvu) za invalidska kolica, ali da li ih je, za ime boga, neko testirao pre zvaničnog puštanja u saobraćaj?!

Mi rampu na našoj staroj zgradi jesmo – u svim vremenskim uslovima i sa svim tipovima pneumatika. Jeste nama bilo zabavno, ali test bezbednosti sigurno nije prošla. Đoka je glavu razbijao nekoliko puta, a Dule je nakon jednog sjurivanja kost podlaktice skrljao na čak dva mesta. Ja sam imao tu sreću da sam se provlačio samo s oguljenim kolenima i laktovima.

Poslednje što osobi u invalidskim kolicima treba je još izlomljenih kostiju i metalne žbice pozabadane u „debelo meso“.

Budimo realni, rampe su tu uglavnom samo da bi ućutkale sitničave građevinske inspektore, a zakoni i pravila samo da bi se kršili.

Garantujem da svi poznajemo nekoga ko je nesrećnim okolnostima ostao invalid. Dragi projektanti, pokušajte svoju zanemoćalu baba-tetku da spustite niz neku od ovih strmina koje kao da su izrađene za potrebe adrenalin parka, pa mi javite da li je sirota starica uspela da izvede onaj klasičan skejterski trik – „flip 360°“, ili je već na 180° aterirala.

P.S. Rampa na mojoj staroj zgradi prerađena je u novo stepenište. Očigledno da je tako bezbednije, čak i za one u invalidskim kolicima.