Da li će novi projekat ponovo ostati samo konkursna ideja na papiru, ostaje nam da vidimo, konstatuje istoričar umetnosti Marko Stojanović u svom novom tekstu za naš portal.

Javni arhitektonski konkursi u Beogradu nikada nisu bili brojniji. Završili su se konkursi za blok 18 i novu zgradu Istorijskog muzeja grada Beograda, a odskora i konkurs za zgradu nove Gradske galerije na Kosančićevom vencu. Još uvek traje konkurs za arhitektonsko-urbanističko preuređenje nekoliko izložbenih hala i njihovog okruženja, u okviru kompleksa Beogradskog sajma (arh. Milorad Pantović), ali i konkurs za novobeogradski blok 13 za koji je predviđen novi kompleks Beogradske filharmonije. Za ovaj poslednji konkurs postoji jedan bogati istorijat, pa bi bilo zanimljivo napraviti i kraći osvrt na razvoj tzv. “scenske arhitekture” u Beogradu.

Beogradska varoš je 1869. brojala nešto više od 25.000 stanovnika, ali je zato dobila savremeno pozorište sa 800 mesta.

 

Naziv “scenska arhitektura” nije još uvek naučno utemeljen, ali obuhvata polje arhitektonskog stvaralaštva koji se odnosi na projektovanje i izgradnju pozorišnih, operskih i drugih koncertnih objekata koji poseduju scenski prostor namenjen glumcima, baletanima i muzičarima.

Razvoj ovog tipa arhitekture započinje 1869. godine, kada po projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog biva izgrađeno prvo Narodno pozorište u Kneževini Srbiji. Tadašnja beogradska varoš je brojala nešto više od 25.000 stanovnika, ali je zato dobila savremeno pozorište sa 800 mesta. Zgrada je bila skromnih gabarita, a izvedena je u duhu evropskog akademizma. Proširenja scene i dogradnja pozorišne zgrade usledila su 1922. godine, kada je vidno dograđeno ulazno pročelje zgrade, po projektu arhitekte Josifa Bukavca, a zatim velika dogradnja novog segmenta iz 1986. godine, po projektima arhitekata Ljubomira Zdravkovića i Slobodana Drinjakovića, kao i kompletnog enterijera po nacrtima arhitekte Milana Pališaškog. Tada su arhitekte predviđale da se ostavi prostora za izgradnju podzemnog prolaza ispod Francuske ulice, koji bi povezao zgradu Narodnog pozorišta i planiranu zgradu Opere i baleta na prostoru današnjeg platoa Zorana Đinđića i neuglednog tržnog centra. Međutim, ova ideja nikada neće doživeti svoju realizaciju.

JPD i Atelje 212

Jugoslovensko dramsko pozorište takođe poseduje burnu prošlost po pitanju arhitektonske transformacije svoje zgrade. Prvobitna je izvedena 1927. godine po projektu arhitekte Nikolaja Krasnova. Fasada JDP-a biva potpuno izmenjena 1947. godine i dobija modernističko ruho po projektu arhitekte Momčila Belobrka. Nakon skoro četri decenije, četiri autora – teatrolog Jovan Ćirilov (tadašnji upravnik), arhitekte Bogdan Bogdanović (tadašnji gradonačelnik), umetnik Čedomir Vasić i arhitekta Đorđe Bobić (poslednja dvojca kao koautori), dali su doprinos da zgrada JDP-a dobije novo ruho u stilu postmoderne. Tada je otkrivena Krasnovljeva fasada, zadržan je deo Belobrkove, a dograđena je i monumentalna fontana. Cela fasada je bila ofarbana u četiri boje, kao simbol četri pozorišna čina. Poslednja rekonstrukcija izvršena je nakon katastrofalnog požara iz 1997. godine, a koja je izvedena u period od 2000. do 2003. godine po projektima arhitekata Zorana Radojčića i Dejana Miljkovića, ali i vajara Mrđana Bajića.

Po svojoj arhitektonskoj atraktivnosti ne zaostaje i zgrada Ateljea 212, izvedena po projektima arhitekata Radivoja Dinulovića i Ranka Radovića.

Uticaj politike na arhitekturu

Što se tiče zgrade Opere, prva prilika za njeno ostvarenje pojavila se 1938. godine, kada je raspisan javni internacionalni konkurs. Svet je bio pred vratima novog Svetskog rata, a na konkursu su učestvovale arhitekte od SSSR-a do SAD-a. Kako je politička klima bila veoma nestabilna, naročito za tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju, žiri je odlučio da svaku od prve tri nagrade raspodeli na po dva tima iz različitih država, pri čemu je među svih šest nagrađenih projekata bilo rešenja kako u duhu moderne, tako i u duhu monumentalne totalitarne arhitekture, koja je usled političkih dešavanja u Evropi, bila nešto više zastupljena.

opera-beograd-1930
Konkurs za Operu iz 1938. (foto: arh Dragana Mecanov)

Naredni konkurs za zgradu (Velike Jugoslovenske) Opere raspisan je 1948. godine. Kako je arhitektura tadašnje FNR Jugoslavije i dalje bila pod uticajem soc-realizma, rezultat konkursa je prvonagrađeni projekat u tom duhu, arhitekte Kazimira Ostrogovića. Za razliku od prethodnog konkursa, gde se nije predviđala tačna lokacija za zgradu Opere, u slučaju posleratnog konkursa njena lokacija je bila vezana za Novi Beograd.

opera-beograd-1968-2
Prvonagrađeno rešenje na konkursu za operu iz 1946.

Već 1968/69. godine, Novi Beograd ponovo biva aktuelan za pozicioniranje nove zgrade Opere, pa je raspisan i internacionalni konkurs. Žiri dodeljuje prvu nagradu arhitektu Hansu Dalu. Najsavremenije arhitektonske tendencije imale su odraz u njegovom proejktu, ali i jedan bizaran detalj da je grad Beograd za lokaciju nove Opere izabrao prostor Starog sajmišta, koje je za potrebe izgradnje kompleksa moralo biti u celosti porušeno.

opera-beograd-1968
Prvonagrađeno rešenje na konkursu iz 1968.

Za vreme složbe gradskog arhitekte Đorđa Bobića, ponovo je pokrenuta ideja izgradnje Opere na Novom Beogradu. Mnogi građani su bili protiv te odluke, a kao razloge navodili udaljenost lokacije, koju bi muzičari u glumci morali svakoga dana da savlađuju kako bi dolazili na probe, ali i problem posetioca koji bi morali da koriste javni prevoz ili pešače do kompleksa koji bi bio pozicioniran na prosotoru današnjeg Ušća. Ti razlozi ubrzo bivaju oboreni i to komentarima samih zaposlenih, koji ne žive svi u starom delu Beograda, niti je sva publika pozorišta i opera locirana u starom delu grada. Međutim, za vreme mandata arhitekte Bobića, ovaj projekat nije realizovan.

beogradska-filharmonija-blok-13
Lokacija Beogradske filharmonije u bloku 13 (2016)

Gotovo deceniju od poslednje odluke da se zgrada Opere locira na Novi Beograd, svedoci smo konkursa za blok 13, sa sadržajem sličnog karaktera. Umesto Opere, predviđa se kompleks Beogradske Filharmonije, čiji sadašnji prostor takođe nema reprezentativni karakter. Odabrana je odlična lokacija, na mestu temelja nikada izgrađenog Muzeja revolucije, to jest, prostrane livade između Palate Srbija (SIV-a) i šoping centra Ušće. Takođe, blizina parka Mira i Muzeja savremene umetnosti dodatno bi mogli inspirisati arhitekte za neki prateći sadržaj koji bi se našao u sklopu ovog dela Novog Beograda. Da li će ovaj projekat ponovo ostati samo konkursna ideja na papiru, ostaje nam da vidimo. Da li bi to mogla biti šansa i za novu lokaciju Opere, takođe će pokazati vreme i druge okolnosti koje utiču na rađanje i razvoj arhitekture.

Naslovna fotografija: Elijah Flores; Unsplash