Pročitajte novi blog Mladena Borockog u njegovoj rubrici Srpska neimarština.

Leto nas je i definitivno napustilo, a ja sam zapao u nezaobilaznu jesenju depresiju. Nije to ona depresija u klasičnom smislu, više neka opšta nezainteresovanost i neosećajnost. Taj osećaj mi je postao uobičajen za ranu jesen i više mi uopšte nije potreban kalendar da mi kaže koje je doba godine.

resetka-na-stanu-05

Osim tog „blah“ stanja jesen vezujem za još neke pojave. Lisje žuti, dan je kraći, pečena paprika zaudara sa svih strana, a zidari polako prazne mešalice za beton i odlažu alat do novog proleća.

Ipak, negde još uvek zvekeću lopate i krampovi. Čini mi se da zvuk dolazi sa severa.

Ukoliko prethodne mesece niste proveli u bunaru, sigurno znate da su oni od gore, nama najpoznati po ljutom gulašu, podigli zid duž granice prema Srbiji, pa istu radnju sada ponavljaju prema Hrvatskoj i Rumuniji. Za njih je građevinska sezona tek počela.

Nema se ništa novo dodati na želju mađarske vlade da se izoluje od komšiluka, sve je već rečeno, mogu samo da počnem da lajem. Ostavimo se priče o gostoprimstvu severnih suseda i pozabavimo se onim mnogo čuvenijim i izvikanijim – srpskim gostoprimstvom.

Izgleda da Orbanove sulude ideje o izopštenju od komšiluka nailaze na plodno tlo međ’ našim življem.

U nastojanju da ublažim posledice, već pomenute, jesenje letargije često se ovih dana uputim u duge šetnju bez nekog jasnog odredišta. Kiša i svežije oblačno vreme na neki način me čine spokojnijim. Kao malom glavna zanimacija tokom sličnih tabananja bila mi je da preskačem pukotine na asfaltu. Danas to ne radim, smatram da sam previše mator, pa sam pažnju usmerio ka fasadama okolnih objekata.

resetka-na-stanu-03

Primetio sam da su rešetke na prozorima i zazidane terase učestalije nego ikada. Izgleda da Orbanove sulude ideje o izopštenju od komšiluka nailaze na plodno tlo međ’ našim življem.

Razumem potrebu za rešetkama na prizemnim spratovima, ali viđao sam ih i na tako visokim prozorima da kamera mog mobilnog telefona nije uspela da dobaci toliko.

Izgleda da Spiderman više ne može da se izdržava od poštenog posla hvatanja bitangi, pa je počeo da ćapava sa strane. Ne mogu da razumem da neko jedini medijum sa spoljnim svetom odluči da zatvori tako da ni muva ne može da proleti, ni zračak sunca da se provuče.

resetka-na-stanu-04

Možda sam ja „mlad“ i naivan pa ne shvatam da sa našim narodom očigledno mora tako.

Sećam se incidenta od pre dvadeset i koju godinu kada su sa terase na osmom spratu zgrade u kojoj sam odrastao nestale šunke u poodmakloj fazi sušenja, „spremne za klanje“ što bi rekli.

Ne mogu da razumem da neko jedini medijum sa spoljnim svetom odluči da zatvori tako da ni muva ne može da proleti, ni zračak sunca da se provuče.

Osim svih dokonih baba, večito budnih čuvara reda i poretka, u ovu „par ekselans“ misteriju bila je uključena i policija.

resetka-na-stanu-02

Ako me sećanje dobro služi, za glavnog krivca bila je označena lokalna džanki ekipa sa basket terena, u kojoj je jedan od članova bio dovoljno visok i dovoljno lud da dohvati ogradu na prvoj terasi i koristeći ruke podigne se na nju. Isti postupak ponovio je navodno još osam puta, pre nego što su mu šunke konačno dopale šaka. Odradili su to, navodno, iz opklade. Šta je sa njima kasnije radio i kako je sa njima sišao ostaje nerazjašnjeno.

Biće da ih je na licu mesta pojeo…

Ako se po zazidanim terasama dan poznaje, čini se kao da nam se sprema najezda pregladnelih Spidermana.

Ni tada sa 7-8 godina nisam verovao u zvaničnu verziju zločina. Uvek je najlakše okriviti ekipu narkomana, babe i policija to najbolje znaju. Prava istina je, bojim se, drugačija. Pre će biti da je tih dana (i godina) Spiderman u Srbiji bio zdravo gladan.

Suvišno je spominjati da je komša nakon pomenute nesrećne epizode, u komšijskim kuloarima poznate kao „incident sa šunkama“, već narednog dana zatvorio terasu. Ako se po zazidanim terasama dan poznaje, čini se kao da nam se sprema najezda pregladnelih Spidermana.

Šalu na stranu… Svestan sam da razloga za ovakvu odluku može biti sijaset.

resetka-na-stanu-03

Većina naših saplemenika ima problem sa manjkom životnog prostora, pa otvorena terasa tako ispada bahato luksuziranje. Drugima smetaju golubovi, koji kao da svoje nusprodukte ciljano istresaju po žardinjerama i prozorskim simsovima, a treći ne mogu da žive od saobraćajne buke, klinačke graje i one džanki ekipe kakva se sreće u svakom komšiluku.

resetka-na-stanu-06

Šta god bio razlog, svačije je pravo da sa svojim terasama i prozorima radi šta mu je volja (ako ima građevinsku dozvolu), kao što je i moje pravo da takve odluke, pojedinih, ne mogu da skapiram.

Pljus! (Udarac po čelu)

Iz šetnje i evociranja detinjih uspomena prenula me je preteća pomisao…

Auuuu… Pa je još uvek nemam rešetke na terasi, a tek sam dva sprata visoko od zemlje. Onaj urađeni dugonja što je onomad svukao šunke to savlada kao od šale.

Brzo zovi majstor Mileta…

„Majstor Mile, kada možete najranije da dožete da mi zatvorite terasu? Ubi me promaja kako je ova jesen pritisla.“

„Mogu za dva dana, ako ti to odgovara?“

„Eh, za dva dana.. Najsretniji bih bio da smo to obavili još juče… Sada je možda već dockan…“

P.S. Srećom, ove godine nemamo šunku. Na terasi je ostao samo neispečeni džak paprika. Ma, đavo ih odneo (ili ko već)… I onako mrzim miris pečenja paprika!