7 najneobičnijih zgrada u Beogradu (video)
Saznajte u kakvom su stanju i kako izgledaju neke od najvećih ikona beogradske moderne arhitekture.
Interesovanje za brutalističkom i modernom arhitekturom Jugoslavija naglo je poraslo nakon održavanja izložbe Prema betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, 1948-1980 – održanoj u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA). U lancu domaćih reakcija, video specijal Neobične zgrade u Beogradu, u produkciji sajta Beograd živi, nam kroz kadrove snimljene dronom donosi drugačiju sliku i zanimljive činjenice o čudnim i pomalo bizarnim građevinama podignutim u drugoj polovini 20. veka.
Ovo je kratka, ali uzbudljiva priča o Istočnoj kapiji, Potkovici, Kineskom zidu, Tobleronama, Televizorkama, Mercedeskama i Pet solitera.
Istočna kapija
Tri solitera na Zvezdari poznata su i kao Istočna kapija Beograda. Zvanično ime soliteri su dobili po bosanskom gradu Rudo, rodnom mestu arhitekte Dragoljuba Mićovića, koji je u vreme izgradnje solitera vršio stručni nadzor. Projektanti solitera bili su arhitekta Vera Ćirković i inženjer Milutin Jerotijević. Izvođač radova bio je preduzeće „Rad“. Fasada objekta u potpunosti je izvedena od armiranog betona.
Zgrade visine 85 metara završene su 1976. godine. Svaka od njih ima po 28 spratova i 190 stanova, što je 570 stanova ukupno. Procenjuje se da u ovim zgradama živi oko 1.400 stanara. Delimična rekonstrukcija fasade i objekata odrađena je 2004. godine.
Potkovica
U Ulici Španskih boraca postoji još jedna neobična beogradska zgrada – Potkovica. Popularni naziv ova zgrada je dobila zbog toga što (gledano iz vazduha), podseća na konjsku cipelu. Spoljašnji obim ove izlomljene strukture iznosi preko 600 metara. Zgrada u Bloku 28 (u videu omaškom stoji Blok 21) nekada je imala najlepše tematski projektovano igralište na Novom Beogradu. Unutar prostranog dvorišta nalazile su se zelene površine, indijansko selo i fontana.
Izvođenje prvih zgrada u Bloku započela je 1970. godine i trajala je sve do 1974. godine, kada je ova urbana celina u potpunosti izgrađena. Projektant svih objekata u Bloku 28 bio je slovenački arhitekta Ilija Arnautović. Njegovi saradnici na ovom poduhvatu bile su arhitekte Cveta Davičo i Ljubica Čabarkapa.
Kineski zid
Jedna od najdužih zgrada na svetu nalazi se u novobeogradskom Bloku 21. Izgradnja ove zgrade započeta je 1963. godine i obuhvata čak 4 ulice (Bulevar Mihaila Pupina, Milentija Popovića, Bulevar Zorana Đinđića i Antifašističke borbe). Autori ovog nesvakidašnjeg objekta su članovi grupe Beogradskih pet (aktivne između 1954. i 1970. godine), koju je predvodio arhitekta Mihailo Čanak.
Zgrada je dugačka oko 972.5 metara, ima čak 62 ulaza, a bila je predviđena za stambeno zbrinjavanje vojnih lica. Zgrade se sastoji od devet segmenata, četiri sprata i ima krovnu terasu. U njoj živi oko 3.500 ljudi, ima 798 stanova, 6.380 vrata i 5.152 prozora. Zbog svoje dužine, Beograđani je zovu Kineski zid, Lamela ili Meandra. Prostor između delova ovog džina oplemenjen je zelenilom, klupama i dečijim igralištima.
Toblerone
Neobičan izgled višespratnice na okretnici kod Bogoslovije podario joj je ime Toblerone. Stanari obližnjeg studentskog doma „Karaburma“ je još nazivaju Buzdovan i Jež. Ovu zgradu neobičnog izgleda projektovao je arhitekta Rista Šekerinski, a završena je 1963. godine. Statički proračun konstrukcije od armiranog betona uradio je inžinjer Slobodan Romić, u to vreme asistent na ovom predmetu, a potom i autor udžbenika „Betonske konstrukcije“.
U originalnoj nameni, ova zgrada od 17 spratova bila je rezidencijalna kula za profesore Univerziteta u Beogradu. Dok je telefon 1969. godine bio prava retkost, ova zgrada je imala čak 104 uvedena priključka. Nekima ova „ružna zgrada“ sa šestougaonom osnovom u Ulici Mije Kovačevića 9 svojevremeno je dobila prestižnu nagradu za arhitekturu. Danas, ovo je višeporodična stambena kula s koje se pruža jedan od najlepših pogleda na panoramu Beograda.
Televizorke
Ove zgrade u Bloku 28 svoj nadimak dobile po neobičnom izgledu svojih prozora. Ukoliko se sećate starih kockastih televizora, možete napraviti paralelu s izgledom prozora na servisnim prostorijama ovih zgrada. Kao i Potkovicu, ove zgrade projektovao je slovenački arhitekta Ilija Arnautović. Za autentični izgled fasada zaslužne su arhitekte Cveta Davičo i Ljubica Čabarkapa. Zgrade su sagrađene pomoću montažnog betonskog skeletnog sistema koji je osmislio inžinjer Branko Žeželj.
Sagrađene su dve zgrade istog oblikovanja. Prva se nalazi na uglu Bulevara umetnosti i Auto-puta. Druga se nalazi na uglu Milutina Milankovića i Španskih boraca. Dužina ovih zgrada iznosi čak 280 metara, dok je njihova širina skromnih 16 metara. Spratnost objekata dostiže visinu od P+10, a svaka zgrada ima ravan krov i povučenu etažu, dok su u prizemlju nalaze garaže. Bruto razvijena građevinska površina jedne Televizorke iznosi oko 50.000 m2.
Mercedeske
Dve trokrake zgrade na uglu Omladinskih Brigada i Milutina Milankovića stanovnici zovu Mercedeske. Tri kraka zgrada granaju se oko centralno postavljenog jezgra i tako formiraju oblik koji podseća na logo Mercedesa. Trokraka Zvezda je prvi naziv zgrade. Zgradu je projektovao arhitekta Radivoje Gibarac iz projektnog biroa „Osnova”, a izgradilo građevinsko preduzeće „Ratko Mitrović”. Izvorno je zgrada imala 204 stana i 18 etaža. Izgradnja zgrada je trajala od 1965-1968 godine.
U Bloku 38 sagrađeno je 9 stambenih zgrada, 7 lamela i 2 trokraka solitera. Zgrade su bile namenjene za stanovanje činovnika JNA. U bloku je smeštena i Osnovna škola Ratko Mitrović. Projekat za ovu školu izradio je arhitekta Petar Petrović, koji je za ovo delo dobio Oktobarsku nagradu.
Pet solitera
Ovi soliteri su upečatljivi po svojoj visini od 25 spratova. S njihovog vrha vidi se čak i Fruška gora. Pet solitera podignuto je u slavu pet brigada koji su oslobodili Banjicu. Gledano iz vazduha zgrade formiraju petokraku, simbol stare Jugoslavije. Soliteri se nalaze u Crnotravskoj ulici, preko puta Sportskog centra Banjica. Zgrade su postavljene tako da prirodno prate konfiguraciju terena. U vreme kada su se useljavali prvi stanari oko zgrada je bila ledina, te su ironičan naziv Pet idijota dobili jer se nametljivo ističu u okruženju.
Soliteri su sagrađeni prema nagrađenom konkursnom rešenju iz 1971. godine. Projektant zgrada bio je Aleksandar Stjepanović, a njegovi saradnici na projektu bili su arhitekti Slobodan Drinjaković i Branislav Karadžić. U vreme kada je nastalo arhitektonsko rešenje naselja Banjica je bilo jedno od najmodernijih i najsavremenijih u ondašnjoj Jugoslaviji. Korespondiralo je sa evropskim idejama o samodovoljnim stambenim celinama koje pored stambenog dela imaju i druge različite sadržaje, kakvi su prodavnice, klubovi, restorani i slični – odnosno sve što je potrebno za udoban i komforan život.
Kad ste već ovde…
Zanimljivo da ste boldovali ime arhitekte koji je vršio nadzor izgradnje solitera, a ne ime projektantkinje Vere Ćirković. Ne razumem zašto je on bitniji, ili ih boldujte sve, ili nikog.
#ženeuarhitekturi
Ne razumem kakav je ovo komentar?
No, kada ste već pomenuli #ženeuarhitekturi, pogledajmo par činjenica. Na primer, u trenutku pisanja članka, profil arhitekte Vere Ćirković na sajtu Architectuul.com je potpuno prazan. Stoji jedino informacija da je rođena 1911. godine u Dimitrovgradu.
U članku se pominju još i Cveta Davičo i Ljubica Čabarkapa – kao saradnice na projektovanju objekata u okviru Bloka 28. No, o njima ne postoje dodatni izvori informacija, barem ne na internetu.
Informacija o pomenutim arhitekticama nema ni na sajtu „Žene u arhitekturi“ (zua.rs), niti na sajtu „Ženskog arhitektonskog društva“ (zad.rs) – ispravime ako grešim.
Pa, kad ste se već javili, zašto ne popunite neki profil na sajtu Architectuul ili Wikipedia o životu i stvaralaštu Vere Ćirković, Cvete Davičo i Ljubice Čabarkapa? To bi svima bilo korisno. Zar ne?
Dragane, projekat Žene u arhitekturi ide svojom dinamikom, jedinom mogućom obzirom da sam ja jedina osoba koja na njemu radi.
Žensko arhitektonsko društvo nema na svom sajtu istorijski pregled arhitektkinja, tako da nije ni logično informacije tog tipa tražiti tamo. Društvo se kao stručno udruženje bavi pružanjem podrške svojim članicama, ženama koje se danas bave arhitekturom ili drugim delatnostima, a ne istraživanjem istorije arhitekture.
Iako o Veri Čirković na internetu nema mnogo podataka, ima ih dovoljno da ste znali da je autorka, pa je zbunjujuće da u prvobitnoj verziji niste dali isti tretman njenom imenu kao imenima drugih autora. Uprkos vašoj reakciji, drago mi je da vidim da je taj propust ispravljen.
Ja ću uvek prokomentarisati, kao i do sada, kada vidim da se ženska imena ispuštaju ili nejednako tretiraju, ili ako vidim da žene nedostaju u selekcijama, žirijima, pregledima i sl. Gradnja je uvek dobronamerno prihvatala moje kritike i sugestije tog tipa.
Pozdrav,
Milena Zindović
tragedija brutalizma, tragedija beogradske arhitekture, tragedija načina i kvaliteta življenja!
Vrlo informativan članak. Pozdrav iz jednog od 5 Idiota 🙂
Hvala Alek 😀 Drago mi je da vam se dopata. Članak je jako popularan, a prosečno zadržavanje iznosi 3:55 minuta. To je duplo više od proseka 😀 Ko bi reko da ljude zanima nasleđe modernizma (?)
No, najviše pohvala ipak ide ekipi iz „Beograd živi“ koja je napravila sjajan video materijal. To se mora priznati. S druge strane, prikazane informacije preuzete su sa sajtova kao što su Wikipedia, Architectuul, Docomomo i Arhiva modernizma. Takođe, sve pohvale za kolege koje su uredile i popunile te stranice.
Ja sam ipak samo priredio članak. Malo preuzeo od jednih, malo preuzeo od drugih ,)