Vladimir Đorić odlazi sa čela ASAP-a: Šta je sve učinjeno za prethodne četiri godine

Razgovaramo o nastanku ideje o ASAP-u, o tome šta je konkretno urađeno do sada a šta nije uspelo, te zbog čega je važno osnivanje Komore arhitekata Srbije. 

Četiri godine nakon osnivanja Asocijacije srpskih arhitektonskih praksi (ASAP), Vladimir Đorić završava mandat predsednika Upravnog odbora, ali ostaje deo organizacije čiji je jedan od osnivača.

U iscrpnom razgovoru za Gradnju osvrće se na put od inicijalnog okupljanja firmi tokom pandemije do formiranja poslovne platforme sa jasnim statutarnim pravilima i smenom generacija u upravljanju.

Govori o razlozima zbog kojih ASAP nije potpisao Deklaraciju o sudbini Generalštaba, o arhitekturi kao preduzetništu, ali i o upornom insistiranju na formiranju Komore arhitekata Srbije po evropskom modelu.

Intervju otvara pitanja odnosa struke i države, uloge Komisija za planove i granice između profesionalne odgovornosti i aktivizma u savremenoj arhitektonskoj praksi.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Šta je ASAP i zbog čega treba postati deo ovog udruženja arhitektonskih praksi

Kako je nastala ideja o ASAP-u

Pre šest godina je u nacrtu manifesta (Nova srpska arhitektura) pisalo da „arhitektonska scena u Srbiji ne postoji”. Da li danas mislite da postoji?

VĐ: Apsolutno postoji, mislim da smo dobrim delom i mi zaslužni za to od kada smo napravili ASAP. Kada sam u tom trenutku rekao da ne postoji, nije bilo platforme koja bi na pravi način artikulisala arhitektonske firme i biroe koji deluju kod nas. Bili smo nekako poprilično rascepkani, svako je tumarao u nekom svom limbu, a onda smo se fokusirali.

Koliko je ASAP danas blizu onoga što ste zacrtali pre šest godina?

VĐ: Iako smo često samokritični kad analiziramo svoj rad, dobrim delom su dosadašnji rezultati prevazišli naša očekivanja. Kada, na primer, pogledate izveštaj o radu koji smo pripremali za predstojeću Skupštinu udruženja, samo za poslednjih godinu dana realizovali smo preko 90 događaja, radionica i aktivnosti. To mi sada izgleda potpuno fascinantno.

Iako smo često samokritični kad analiziramo svoj rad, dobrim delom su dosadašnji rezultati prevazišli naša očekivanja.

Da li ste tada potcenili ili precenili težinu zadatka?

VĐ: Mislim da smo na pravi način odmerili, u smislu da ASAP nije rezultat nekog entuzijazma nakon večeri pune entuzijazma – „hoćemo li, strava, ‘ajde krećemo”, a ujutru – ništa, već je ceo proces mnogo dugo trajao. Lela Alempijević, Milka Gnjato i ja smo u celu priču ušli za vreme lockdowna 2020. i mi smo prvih godinu dana samo upoznavali kolege iz drugih firmi, komunicirali sa njima i anketirali da li misle da je tako nešto potrebno, da li žele da učestvuju u tome, i to kolege koje do tada nismo poznavali – npr. Antipod, Remorker, DDA, Modelart, Aris i ostale sa kojima smo osnovali ASAP. Prvih godinu dana smo se bavili sakupljanjem kritične mase, a kad smo došli do 12-13 firmi onda smo bezmalo još godinu dana radili na uspostavljanju principa, statuta, vrednosti, procesa, načina na koji ćemo raditi.

Vrlo smo struktuirano i fokusirano radili i koristili smo, u toj pripremnoj fazi, iskustva modnog klastera, Srpske gejming asocijacije, kao i Danske Ark, danskog udruženja arhitektonskih firmi. Dakle, nismo smišljali nešto svoje nego smo slušali šta su bile prednosti i mane nekih drugih udruženja, koji su bili izazovi, i onda smo sve to sabrali i sve to formulisali kroz pravilnike, statute i dr.

Da li smo precenili ili potcenili težinu zadatka? Mislim da smo je apsolutno dobro odmerili, nismo preambiciozno krenuli u to već vrlo struktuirano. Prvi imperativ bila je održivost, u smislu da ovaj projekat traje, da se ne završi entuzijazmom osnivača, nego da se prenosi sa generacije na generaciju arhitekata.

Jedna od prvih stvari koju smo shvatili bilo je to da ovaj projekat ne sme da se zasniva samo na entuzijazmu, već i na budžetu koji moramo da obezbedimo.

U osnivačkom manifestu ste napisali: „Projekat ima smisla samo ako se na njemu kontinuirano radi minimum pet godina”. Kada se sada osvrnete na tih šest godina, šta vam je bilo najteže – i da li je vredelo?

VĐ: Ovo se radi sa puno entuzijazma, a kad nešto radiš sa strašću onda to ne doživljavaš kao nešto naporno. Takođe, arhitektura ima tu karakteristiku da je delatnost od posebnog javnog interesa, pa ti radeći na ovom jednom klasteru na neki način radiš i za širu zajednicu ili širi interes koji nije samo interes naših firmi.

Jedna od prvih stvari koju smo shvatili bilo je to da ovaj projekat ne sme da se zasniva samo na entuzijazmu, već i na budžetu koji moramo da obezbedimo. I dan-danas mi finansiramo aktivnosti, uz značajnu pomoć ASAP partnera iz građevinske industrije, imamo stalno zaposlene ljude i izvršnu kancelariju. Bez toga ASAP ne može da postoji.

Zašto bi, po vašem mišljenju, neka arhitektonska firma trebalo da postane članica ASAP-a?

VĐ: Voleo bih da sam na početku karijere, kada smo osnivali firmu, imao zajednicu u koju sam mogao da dođem i vidim neki primer ugovora, da vidim kako neko kalkuliše ponudu, da me neko posavetuje kako da formiram cenu, da mi da kontakt nekog saradnika… Mi smo svi tumarali u mraku i učili na svojim greškama, a sada neko ko pokreće firmu, ili ima firmu duže vreme, ima jedan ogroman resurs. Na serveru npr. imamo primere ugovora firmi, primere ponuda, radimo stalno razmenu informacija, kako kalkulišemo, kolika je cena radnog sata, to je prosto nemerljiv resurs, plus fokusirane kontinuirane edukacije za sve zaposlene u ASAP firmama.

Za veće firme ja to vidim i kao deo društvene odgovornosti, da neko ko se već etablirao treba da pomogne mlađim kolegama da se ne „opeku“. Na primer, često pričamo o tome da li može da postoji minimalna cena projektovanja. Moje mišljenje je da cena mora da bude tržišna kategorija, a tako, na kraju krajeva, kaže i zakon. Ipak, oko cena itekako imamo šta da radimo – važno je da znamo kako se formira ta cena, kojom metodologijom, šta sve utiče na nju, da razmenjujemo informacije, da imamo statistiku o cenama na tržištu jer će onda to sve zajedno mnogo više značiti nego neki silom nametnuti propis.

Šta je konkretno urađeno

Koje tri stvari smatrate najvećim konkretnim uspehom ASAP-a?

VĐ: Pre svega uspeh je što smo se uopšte okupili. Zašto je to uspeh? Kroz prošlost su nam naše kolege, koje su delovale kroz generacije pre nas, ostavile neka vrhunska arhitektonska dela, ali nam nisu ostavile zdrave odnose i zajednicu. Čitava ta istorija pedeset godina unazad obeležena je nekakvim podelama, klanovima, tu je bilo, kako se meni čini – višak sujete, a manjak šire slike.

I onda se pojavljuje taj obrt, da dođu neki ljudi koji su konkurencija jedni drugima ali koji vide da su potrebni jedni drugima i da je uspeh svake pojedinačne firme ili kolege ujedno i zajednički uspeh, jer će klijent videti kako je nešto dobro urađeno i poželeće da i on radi nešto slično. Dakle, mi svi dižemo eko-sistem, dižemo vrednost arhitekture i, na kraju krajeva, i cene arhitektonskih usluga.

Prijem u Arhitektonski savet Evrope je dokaz da smo sazreli da možemo budemo rame uz rame s ostalim Komorama i udruženjima iz čitave Evrope.

Izdvojio bih svakako izdavanje naše prve knjige-priručnika Plan rada na projektima unutrašnje arhitekture, zato što je to prosto rezultat naše strategije da kreiramo stvarnost i standarde usluga, a ne da kukamo „zašto država nije ovo uradila”, da ne lamentiramo što niko ne razume nas arhitekte, nego smo hteli da sednemo i da nešto konkretno napravimo. I nastavićemo da pravimo, uskoro ćemo objaviti drugo štampano izdanje – Vodič za arhitektonske konkurse.

Uspeh je i prijem ASAP-a u Arhitektonski savet Evrope, to je dokaz da smo sazreli da možemo budemo rame uz rame s ostalim Komorama i udruženjima iz čitave Evrope.

Konačno, u toku prošle godine počeli smo da radimo i na ostvarenju našeg cilja da srpska arhitektura postane prepoznata i priznata u svetu. Ugostili smo puno stranih gostiju, a po prvi put od raspada Jugoslavije imali smo organizovano predstavljanje srpske arhitekture na dva događaja u Hrvatskoj i jednom u Sloveniji. Ovo nam je posebno važno pošto oko 15% prometa firmi članica dolazi od usluga koje se realizuju u inostranstvu.

Arhicentrični pristup u kome si ti sam sebi svrha ili sam sebi dovoljan kao arhitekta je davno prevaziđen, pogotovo za neke iole ozbiljnije projekte ili realizacije.

Ulazak u organizaciju Salona arhitekture – strateška odluka ili simbolički potez?

VĐ: Nama je od početka strateški cilj da postanemo centralna platforma ili čvorište za komunikaciju sa državnom upravom i institucijama, neko ko predstavlja arhitektonske prakse. Dakle, mi ne pravimo barijere, mi želimo da menjamo sistem, a da bi to menjali prosto morate da sedite za stolom na kojem se donose odluke, da učestvujete ili da imate sagovornike, te smo zahvalni Muzeju primenjene umetnosti koji je relativno rano prepoznao potencijal koji mi donosimo.

Mi smo pre tri godine, kada smo prvi put bili partneri, doneli jedan impuls, napravili smo pravilnike i ti pravilnici su i danas važeći. Promenili smo način na koji se neke stvari rade, oko predavanja, žirija, dodele nagrade itd. Još uvek to nije onako kako bismo mi želeli da izgleda, pre svega u kontekstu medijske promocije i obraćanja široj publici, ali aktivno radilmo na tome i svake godine je to sve bolje. U poslednje dve godine kao partneri MPU radimo zajedno sa UAS-om i sa ŽAD-om i to ide u dobrom pravcu.

Biznis vs. umetnost

Često ste insistirali na tvrdnji da je arhitektura i biznis, a ne samo inženjerska delatnost i umetnost. Da li su to kolege razumele?

VĐ: Kod kolega koje se bave time, koje vode biroe i studije, to u velikoj meri sada postaje deo agende. Ne samo kod kolega u ASAP-u, nego i kod firmi koje nisu u ASAP-u. Ono što je hendikep svih nas je to što kroz fakultet nismo imali prilike da bilo šta naučimo o tržištu, a još manje o preduzetništvu. Tako da se stvar sada menja, mi smo uveli u vokabular to arhitektonsko preduzetništvo – ili arhitektonski biznis, arhitektonske usluge – to su teme koje su nama itekako važne i u kontinuitetu se bavimo time.

Najveći deo naših aktivnosti je upravo vezan za radionice i predavanja za zaposlene i za menadžere firmi, ali ne toliko u domenu tehnike ili nekih projektantskih veština, već pre svega onoga što stoji iza – komunikacije, strategije, brendinga, marketinga, menadžmenta – i to je na tragu onog što je arhitektura 21. veka. Taj jedan arhicentrični pristup u kome si ti sam sebi svrha ili sam sebi dovoljan kao arhitekta je davno prevaziđen, pogotovo za neke iole ozbiljnije projekte ili realizacije.

Da li je ASAP uspeo da podigne uslove rada arhitekata?

VĐ: Ono što je jasno i što je vidljivo kroz statistiku jeste da plate u arhitektonskoj industriji kontinuirano rastu u poslednjih par godina. Samo u poslednje dve-tri godine porasle su za nekih 20 posto i one počinju da sustižu plate u firmama koje se bave konsaltingom, izvođenjem ili nekim drugim sektorima građevinske industrije.

E, sada, da li su uslovi rada bolji – sa materijalne strane još uvek nedovoljno, ali su sa druge strane i firme sada zrelije, mnogo više se bave HR-om i time koliko su ljudi zadovoljni. To je prosto podizanje svesti o tome šta znači voditi firmu, koliko je važna stabilnost, da nemaš fluktuaciju ljudi itd. U tom smislu, odgovor na pitanje je da, apsolutno.

Uveren sam da kod nas već ima dovoljno iskustva i dovoljno jakih firmi da mogu da iznesu najsloženije zadatke i da možemo da budemo apsolutno konkurentni.

Navedeni podaci o platama potiču iz vašeg istraživanja?

VĐ: Mi imamo i našu statistiku eko-sistema, koja se radila u poslednje tri godine, ali i kada se analiziraju podaci Privredne komore Srbije koja objavljuje kvartalne izveštaje, između ostalog i o platama u arhitektonskoj i inženjerskoj industriji. Tu se to jasno vidi, kao što se vidi i da čitava industrija raste, da se skoro duplirala vrednost turnovera firmi iz arhitektonske industrije.

Kada je rađena Nacionalna arhitektonska strategija, podaci iz APR-a su govorili da je ukupna vrednost prometa arhitektonskih firmi za 2020. godinu bila oko sto miliona evra. Mi za 2024. godinu procenjujemo da je to skoro dvesta miliona, te bih rekao da je za pet godina promet dupliran.

Druga stvar je da je tržište nenormalno raslo – u poslednjih 7-8 godina tržište nepokretnosti eksponencijalno raste – što je pogodovalo tome da je sada mnogo veće poverenje u domaću arhitektonsku industriju nego što je to bilo pre pet ili deset godina.

Ranije su neki značajniji strani investitori po difoltu angažovali strance, dok su danas ovde strane arhitekte retke, a i kada se pojavljuju to je više u kontekstu nekog PR-a projekta. U ovom trenutku sam uveren da kod nas već ima dovoljno iskustva i dovoljno jakih firmi da mogu da iznesu najsloženije zadatke i da možemo da budemo apsolutno konkurentni.

Da li su naše arhitekte spremne da odgovore na sve zahteve tržišta?

VĐ: Ono što ja primećujem je da jedan ozbiljan bag na tržištu prave i investitori i nepostojanje uloge dizajn menadžera sa strane investitora ili sa strane konsultantskih firmi, koji bi na pravi način upravljali velikim projektima. To znači da nerealni zahtevi, promene u toku projektovanja, nekvalitetno vođenje i neprecizni projektni zadaci koji dolaze sa strane konsultanata i investitora kasnije uzrokuju probleme u razvoju projekta.

Očekujem da će arhitektonske firme biti u povoljnijem položaju i da bi konsultantske firme i investitori morali mnogo više da rade na dizajn menadžmentu i razumevanju projektantskog procesa. Mislim da nam je važan i međuesnafski dijalog kako bi smo došli do kvalitetnih standarda u projektovanju i međusobnog nivelisanja očekivanja.

Šta nije uspelo

Došli ste do 100 članica, ali među njima nema nekih od najvećih biroa. Zašto?

VĐ: U trenutku kada smo se okupili i kada smo počeli da radimo na formiranju udruženja, svesno nismo definisali nikakve kvalitativne kriterijume za prijem u članstvo jer smo shvatili da je to jedno klizavo polje, principi poput „treba nam neka kvalitetna arhitektura ili neka elitna arhitektura“ – ne, apsolutno sve arhitektonske firme su dobrodošle u udruženje. U tom smislu mi priželjkujemo i otvoreni smo i želimo da vidimo i velike arhitektonske firme koje deluju kod nas i to je samo, rekao bih, pitanje vremena i nekakvog sticanja poverenja.

Prilikom osnivanja postojala je predrasuda, pa i još uvek možda postoji – što li smo se osnovali, „šta ovi hoće, da zauzmu neke pozicije ili sami sebe da promovišu“, ali mislim da će, kako vreme odmiče, videti da iza toga ne postoji nikakva teorija zavere. Mi smo na početku radili ozbiljne analize – šta su slabosti postojećih organizacija, ne samo arhitektonskih, bilo strukovnih, bilo profesionalnih, bilo političkih – i neke od tih slabosti su da ne postoji transparentnost u odlučivanju, ne postoji demokratičnost u odlučivanju, ne postoji meritokratija i ne postoji protok ljudi, provetrenost tih organizacija, i koliko god da je neko dobar u početku, da ima entuzijazma, vremenom to u najboljoj varijanti ode u stagnaciju, a u najčešćem slučaju u regresiju.

Prepoznali smo tu potrebu da ne smemo da radimo na uobičajen način, te smo uveli u Statut da ćemo se povući iz upravnog odbora nakon tri izborna ciklusa.

Verujem da je ovo što smo napravili jedinstveno i dragoceno kao princip u našem društvu – da smo mi kao osnivači prepoznali tu potrebu da ne smemo da radimo na uobičajen način, te smo uveli u Statut da ćemo se povući iz upravnog odbora nakon tri izborna ciklusa. Petoro se povuklo pre dve godine, petoro nas se sada povlači, ostaće još troje kolega osnivača, a nakon sledeće Skupštine, mi više nećemo imati osnivače u upravnom odboru. Napravili smo i mehanizme koji obezbeđuje stalne promene u leadershipu, a kad to budu videli i svi ostali, da mi to, u stvari, nismo napravili za sebe nego da to traje, mislim da će se praktično naš krug članova širiti.

Drugi preduslov je da te veće firme treba da imaju tu širinu i da shvate da mogu više da daju nego što mogu da dobiju. Ali u davanju je bogatstvo, jer ako daješ nešto zajednici to će ti se na ovaj ili onaj način vratiti, posredno ili neposredno.

Mislim da je najveća vrednost to što vrlo često ne donosimo jednoglasno odluke, ali u tom procesu niko se ne oseća ugroženim ako je manjima.

Kako izgleda jedna sednica Upravnog odbora ili Skupštine ASAP-a? Ima li trzavica?

VĐ: Naše temeljne vrednosti su, kako sam već napomenuo, transparentnost i demokratičnost, što znači da je svaka odluka potpuno transparentna – šta je ko rekao, za šta je ko glasao, šta ko misli… Svi zapisnici su otvoreni, svako od članova može da pročita svaki dokument koji nastane, dostupan je svaki proces koji je doveo do neke odluke, dostupna je evidencija o svakom potrošenom dinaru. Mislim da je najveća vrednost to što vrlo često ne donosimo jednoglasno odluke, ali u tom procesu niko se ne oseća ugroženim ako je manjima.

Često to ilustrujemo činjenicom da sam ja, kao predsednik upravnog odbora, u najvećem broju slučajeva u odnosu na ostale članove bio preglasavan. Ali to je okej, predložiš inicijativu, nekada se usvoji, nekada ne, glasali smo i idemo dalje, i to je, u stvari, najveća snaga – da se niko ne oseti povređenim. Često imamo dugačke diskusije ali one nikad nisu prelazile granicu korektne i argumentovane debate. Na kraju krajeva, imamo taj cilj ispred sebe – hoćemo da budemo jedna efikasna poslovna zajednica, da se bavimo fokusirano našim strateškim pitanjima, bez obzira na to što nekad nismo podmirili svačije želje i interese.

Je li bilo slučajeva da je neko napustio ASAP?

VĐ: Bilo je, dve-tri firme su napustile udruženje nakon našeg neprihvatanja da potpišemo Deklaraciju o sudbini Beogradskog sajma i Generalštaba. Žao mi je što je do toga došlo, ali to je i posledica situacije u našem društvu koja ne ostavlja prostor za nijanse već sve gura u crno-beli svet. U svakom slučaju, i za nas kao organizaciju ali i za naše pojedinačne članove važi pravilo – ako nisi za stolom na kojem se donose odluke, onda ne možeš da očekuješ da ćeš moći da menjaš stvarnost.

Pominjete da ASAP nije potpisao Deklaraciju kao što je to učinilo preko 80 drugih udruženja. Zašto?

VĐ: ASAP je imao svoj stav o tome, mi smo vrlo jasno komunicirali i kad posetite naš sajt videćete da smo u poslednjih godinu i po dana imali nekih 7-8 saopštenja, od toga je tri ili četiri bilo vezano za Generalštab. Mi se naprosto nismo složili sa tekstom Deklaracije, on je bio, po mom mišljenju arhicentričan, izraz frustracije, fokusiran na posledice a ne na uzroke problema. To što nismo podržali deklaraciju ne znači da smo podržali ideju o rušenju. Fokus u našim saopštenjima je bio vezan na poštovanje nezavisnosti i integriteta institucija, i na poštovanje zakona.

Mi se naprosto nismo složili sa tekstom Deklaracije, on je bio, po mom mišljenju arhicentričan, izraz frustracije, fokusiran na posledice a ne na uzroke problema.

Prirodno je i normalno da ne mogu sve organizacije imati isti kapacitet ili senzibilitet za svako pitanje, a naš fokus su poslovne teme, deljenje znanja, standardi kvaliteta, zakoni. Klizavo je polje ući u tumačenje pojedinačnih projekata ili pozivanje zašto je neko radio neki projekat, i to je jedna stvar koja nas bitno razlikuje od drugih organizacija – što se vraćamo na uzroke, a ne na posledice, a uzroci su upravo u nedostatku integriteta institucija i naši predlozi idu upravo u tom pravcu, to je primarni interes poslovne zajednice.

Šta su teme koje su u tom institucionalnom i zakonodavnom smislu vama važne?

Mi imamo pet ili šest stvari koje stalno ponavljamo i zagovaramo a to su: formiranje Komore arhitekata, obavezni arhitektonski konkursi, primena kriterijuma kvaliteta u procedurama javnih nabavki arhitektonskih usluga, uvođenje institucije Državnog/gradskog arhitekte, nezavisni članovi Komisija za planove, koji treba da čine trećinu članova Komisija…

Tema Komisija za planove je posebno važna, svedoci smo velikih tenzija u društvu oko gotovo svakog većeg projekta. Nezavisne članove Komisija ne može da bira neka „kozačka skupština“, nego moraju da ih biraju institucije, to bi mogla da bude Komora arhitekata ali i Nacionalni arhitektonski savet koji je definisan Nacionalnom arhitektonskom strategijom.

Postoji u delu stručne javnosti pogrešna pretpostavka da bi zaštitu javnog interesa mogle da obavljaju arhitektonske firme, to mogu da čine jedino institucije sa integritetom. Kad budemo imali jake institucije, kad budemo imali tu ljude koji su nezavisni, onda kontroverze u društvu oko pojedinačnih projekata i uloge arhitekata neće biti.

Društvena odgovornost

Gde je granica između poslovnog udruženja i društvene odgovornosti, kako sarađujete sa drugim udruženjima?

VĐ: Sviđa mi se ona Đinđićeva rečenica: „Ne pitaj šta država može da učini za tebe, zapitaj se šta ti možeš da uradiš za sebe“. Dakle, kad mi uredimo svoju profesiju, svoje standarde, kvalitete usluga, kad uredimo svoje firme, na najbolji načim ćemo doprineti i tom društvu. U ovom trenutku itekako imamo posla da uređujemo to naše „dvorište“ i to je, u stvari, uloga poslovne zajednice u kontekstu nekog javnog interesa.

Imali smo izuzetno kvalitetnu saradnju sa drugim udruženjima pre svega u toku javne rasprave i usvajanja Nacionalne arhitektonske strategije i pripreme prvog Nacionalnog arhitektonskog foruma. Treba biti svestan da nijedna organizacija nema kapacitet, a ni senzibilitet da pokrije sve aspekte arhitekture i da svako ima pojedinačne fokuse koje primarno pokriva.

Nismo udruženje arhitekata, već pravnih lica koja imaju preko 700 zaposlenih i to je jedna od prednosti ASAP-a u odnosu na druga udruženja arhitekata.

U delu javnosti se pojava ASAP-a doživljava kao konkurenta ulozi koju ima UAS, što je zapravo nonsens. UAS je strukovno udruženje, reprezentativno udruženje u kulturi, dok je ASAP poslovno udruženje, nismo dakle udruženje arhitekata, već pravnih lica koja imaju preko 700 zaposlenih i to je jedna od prednosti ASAP-a u odnosu na druga udruženja arhitekata. Jedan deo menadžera i vlasnika arhitektonskih firmi ujedno je i član drugih udruženja koja okupljaju samostalne arhitekte, to jedno drugo ne isključuje, šta više komplementarno je.

Ipak, da budem do kraja transparentan, od momenta kad smo se osnovali ne krijemo svoju ambiciju da budemo centralno mesto i centralna platforma za pitanja od značaja za arhitektonsku prakse, za firme i studije. Mislimo i da imamo najviše kapaciteta da artikulišemo interese zajednice u domenu zakonskih rešenja i želimo da budemo „in charge“ oko toga. Razumemo da je arhitektura mnogo šira i da ima mnogo šire „krake“ i domene, različite spektre delovanja koja uključuju i akademske institucije i zaštitu graditeljskog nasleđa, i aktivizam oko participacije građana u postupcima usvajanja planova i interese kolega koje rade u državnoj upravi, aktivizam oko afirmisanja žena u arhitekturi i sl.

Komora i budućnost

Jednom prilikom izjavili ste da ASAP kao da je praktično već preuzeo na sebe neke ingerencije kojima bi se bavila Komora arhitekata.

VĐ: Mi smo u ovom trenutku po programima i sadržajima koje plasiramo dobrim delom u ulozi Komore arhitekata. U stvari, ASAP je pre svega i nastao u nedostatku Komore arhitekata, jer to je ono što nam je falilo.

Zbog čega i dalje nemamo Komoru arhitekata Srbije?

VĐ: Komoru nemamo upravo zato što nismo imali dovoljno zrelu organizaciju koja bi na jasan i strateški promišljen način artikulisala potrebe zajednice koji se bavi arhitektonskom praksom. Biću iskren i reći ću da smatram da je to odgovornost svih onih koji su u poslednjih dvadesetak godina predstavljali zajednicu i davali posredan ili neposredan legitimitet instituciji kakva je Inženjerska komora Srbije i u kome je arhitektura svedena na ponižavajuću marginu.

Naš princip kod zagovaranja Komore je da to bude onako kako je to uređeno u EU – i uvek se pozivamo na to da su Srbija, Makedonija i Moldavija jedine zemlje u Evropi koje nemaju Komoru arhitekata.

Nemamo dilemu da će se do Komore doći kroz jedan zagovarački proces, ali koji neće biti vođen iz arhicentrične pozicije. Nama je npr. cilj da u NALED-ovoj agendi u jednom trenutku budu formiranje Komore arhitekata, obavezni arhitektonski konkursi i slične teme jer to je put koji vodi ka rešenju. Neće se stvarnost promeniti tako što će se neki stejkholder u državi jednog jutra probuditi i shvatiti kakve je genijalne kompozicije pravio Dobrović, nego tako što ćemo do toga doći preko pravnika i advokata u zagovaračkom procesu, uz pozivanje na zakonsku praksu u EU.

Kako ASAP može da doprinese da se zakoni i planovi primenjuju na pravi način?

VĐ: Jedno je imati legitimitet, a drugo legalnost plana – plan može da bude zakonski ispravan, a da ne bude kvalitetan. Da bismo imali kvalitetne planove mi moramo da imamo integritet institucija, pre svega Komisija za planove, u smislu da neki članovi budu nezavisni i da imamo personalizovanu odgovornost kroz funkciju državnog/gradskog arhitekte. Da li je to moguće, to je sad drugo pitanje u ovom trenutku, ali na tome treba insistirati i ukazivati na primere kako je to rešeno u neki drugim oblastima.

Kada govorimo o zakonu, imamo jedan fantastičan šlagvort u Nacionalnoj arhitektonskoj strategiji, gde je jedna od stvari koja je definisana uspostavljanje Nacionalnog saveta za arhitekturu. To je jedna institucija koja u sebi može da integriše različite aspekte arhitektonskog eko-sistema – i firme i fakultete, i Komoru i ljude koji se bave zaštitom, i aktiviste, i teoretičare, naravno i predstavnike državne uprave… i to je onda institucija i odatle se kreće dalje u reforme.

Ja i dalje ostajem tu

Vaše predsedavanje se završava, doći će neko drugi. Šta mislite, koja bi sad njegova ili njena strategija trebala da bude da bi počelo da se priča o konkretnoj promeni određenog zakona?

VĐ: Pokušavamo da ne delujemo samostalno već kroz šire platforme i sa sličnim udruženjima koja nisu nužno arhitektonska. Otvoreni smo za dijalog sa državom, ja bih voleo da nas pozovu, da čuju naše mišljenje… Do sada nije bilo toga u procesima donošenja zakona – te javne rasprave su uglavnom bile na papiru, a ne suštinske – nikada nas niko nije pozvao kao nekakvu poslovnu zajednicu da nas pita šta mislimo, šta predlažemo, priželjkujemo taj poziv i rado bismo se odazvali.

Ali to je mnogo dublje pitanje jer se tiče države i mnogo krupnijih tema, u nekom trenutku je čak i delovalo da može da se uspostavi neka komunikacija, postojale su neke naznake ali u poslednje dve godine je to potpuno utihnulo. Ipak, u nekom trenutku će doći na dnevni red da se otvore ili da se zatvore neka poglavlja i da se skupe neki poeni u procesu integracija, i onda će iz nekih ministarstava reći „daj šta imamo od gotovih proizvoda, od gotovih predloga izmena zakona i usaglašavanja sa EU“. Naše je sad samo da ne sedimo i čekamo, da napravimo nekakve konkretne proizvode, predloge izmena zakona, to je ono što možemo u ovom trenutku.

U našim akademskim institucijama vlada narativ da onaj koji se bavi arhitekturom koja je orijentisana ka tržištu ne obavlja profesionalno svoj poziv.

Sada, kada ste na kraju mandata, žalite li za nečim što niste stigli da učinite?

VĐ: Jedna od stvari kojoj nismo stigli da se posvetimo jeste saradnja sa fakultetima. Imamo potpisane protokole o saradnji i realizovali smo neke programe, predavanja i radionice u Novom Sadu i Nišu, sa GAF-om i FTN-om, ali imam utisak da fakulteti nisu još uvek prepoznali potencijal koji mi donosimo. Neophodno je da se studentima pruži uvid u to kako izgleda život posle studija, šta znači biti arhitekta, koji su karijerni putevi, gde sve možeš da se ostvariš kao arhitekta, na koji način se sve možeš baviti arhitekturom. Tu postoji jedan obostrani interes – sa jedne strane arhitektonske firme dele interes da imaju studente koji imaju kakav-takav uvid u realnost, kako to sve izgleda, a sa druge strane fakultet bi trebalo da pruži jednu širu sliku života nakon studija.

U ovom trenutku, u našim akademskim institucijama vlada narativ da onaj koji se bavi arhitekturom koja je orijentisana ka tržištu ne obavlja profesionalno svoj poziv, da je to “investitorska arhitektura”, da je to posao koji rade arhitekte bez integriteta, idealizuju se uloge i dometi arhitekata iz prošlosti itd. Voleo bih da se malo prošire ti vidici na fakultetima, da imaju nekog gostujućeg predavača iz real estate kompanija ili nekog investitora, da studenti čuju i drugačiju stranu priče i vide kako oni koji će im biti klijenti percipiraju ulogu arhitekture u 21. veku.

I za kraj – šta biste danas uradili drugačije da ponovo osnivate ASAP?

VĐ: Nemam šta da promenim. Vrlo sam ponosan na ceo taj angažman, zahvalan svim koleginicama i kolegama sa kojima sam sarađivao, i na kraju krajeva, i dalje ostajem tu, učestvovaću u kreiranju različitih aktivnosti samo će druge kolege preuzeti odgovornost za vođenje organizacije.