Centar mesne zajednice u Gošićima kraj Tivta

Igor Conić, 02.02.2018. 0 4 min za čitanje

Ova urbana minijatura zbog svoje pozicije na raskršću u središtu sela dobija karakter mediteranskog trga skladnih proporcija.

Uloga arhitekte u kreiranju prostora i ambijenta za društvena okupljanja prisutna je još od antičkog doba, kada je svaki polis u svojoj urbanoj strukturi imao javni prostor i zdanje društvenog karaktera – mesto na kome su se osim razmene informacija i ideja, odvijala i takmičenja, zabave i svetkovine, oslikavajući ujedno život i običaje žitelja jedne naseobine. Često su ovakva mesta reprezentovala šire društvene navike, ali i potrebe lokalne zajednice, pa su u mnogim sredinama zajednička okupljanja postala deo kulturnog identiteta i izraz socijalne angažovanosti.

Savremene društvene aktivnosti povećale su participaciju lokalne zajednice u urbanim sredinama. Arhitekti modernog pravca su u svojim vizijama funkcionalističkog grada predviđali stambene blokove u zelenilu sa mesnim centrima okupljanja koji su trebalo da podstaknu kolektivizam zajednice. Iako je radi zadovoljavanja potreba i interesa lokalnog stanovništva osnivanje i način organizacije mesnih zajednica danas zakonski regulisano, njihova uloga naročito u većim gradovima postaje manje značajna, dok u malim mestima i selima, često zbog nedostatka društvenih sadržaja i adekvatnih objekata, centri mesnih zajednica zauzimaju praktičnu funkciju u društvenom i kulturnom životu.

S druge strane, u pojedinim sredinama i podnebljima, kakvo je mediteransko, sliku mnogih mesta neizbežno upotpunjuje način života lokalnog stanovništva, čije je današnje bitisanje isprepletano tradicijom i modernošču. Mediteranska kultura je iznedrila jedinstven odnos prema zajedništvu prisutnom u karakteru ljudi i njihovoj svakodnevici.

Objekat centra mesne zajednice je oblikovno i proporcijski usklađen sa okolnom seoskom arhitekturom arhetipske kuće.

Oblikujući prostor za potrebe mesne zajednice žitelja sela Gošići, u zaleđu tivatskog zaliva, crnogorski arhitektonski studio AIM je jednostavnim projektantskim zadatkom obuhvatio nekoliko prostornih nivoa ali i kulturoloških pojava, vraćajući tako arhitekti ulogu humaniste koju su potisnuli zahtevi i interesi investitora. Centar mesne zajednice, projektovan kao višenamenski prostor sa spoljašnjim poligonom kao javnom scenom, u aglomeraciji mediteranskog sela sa porodičnim kućama narodske arhitekture, koju su agresivno narušili neplanski objekti i nadogradnje, predstavlja svojevrsnu urbanu minijaturu koja zbog svoje pozicije na raskršću u središtu sela dobija karakter mediteranskog trga skladnih proporcije na kome razmera arhitekture uvek proizilazi iz prostora a ambijent tvori simbioza boja, svetla i senki. Time je autor posebno doprineo očuvanju mediteranske graditeljske kulture, stvarajući kontinuitet koji idejno sledi vrednosti građenog prostora i arhitekture, istovetnih u čovekomernosti i u dijalogu sa okruženjem.

Zahtevna parcela

Lokacija za izgradnju centra mesne zajednice imala je istovremeno nekoliko projektantskih prednosti i prostornih nedostataka koji su spretno sublimirani u jedinstvenu oblikovnu kompoziciju. Na trostrano orijentisanoj parceli, oblika pravog trougla, omeđenoj uskim seoskim ulicama i pešačkim prolazom, izgrađeni prostorno-oblikovni sklop pojavno purističkog prosedea naglašene geometrizacije, utisnut je u gabarit lokacije terena u padu, pri čemu su gradivne komponente ovog sklopa – forma, prostor i strukturni elementi, međusobno estetski i funkcionalno povezane.

Indirektno osvetljenje prostora

Dok teren lokacije definiše otvoreni prostor, koga čine poligon za različite aktivnosti (sportske, kulturne, zabavne) i tribine gledališta, objekat centra mesne zajednice je oblikovno i proporcijski usklađen sa okolnom seoskom arhitekturom arhetipske kuće široko rasprostranjene u primorskoj vernakularnoj arhitekturi. Da bi se izbegla monolitnost ovakvog objekta javne namene, te ostvarila kompoziciona skladnost s ostalim gradivnim elementima izvajane strukture, arhitekta je vertikalnim smicanjem dveju polovina objekta ujedno postigao gradacijsko raslojavanje površina (tako da se krovna ravan nižeg dela spušta do nivoa tribina prateći njihovu konturu) i oslobađanje delova vertikalne spojne površine, čime je omogućeno indirektno prirodno osvetljenje unutrašnjeg prostora centra.

Intenzivno mediteransko svetlo, koje prodire u objekat u gornjoj zoni, reflektivno se prelama i razlaže kroz prostor, čiju belinu unutrašnjih površina figuralno raslojavaju svetlosni snopovi, senke i odrazi prozorskih ramova i sivih konstruktivnih greda. Ovakav vid dnevnog osvetljenja uz različite visine unutrašnjeg prostora utiče i na polivalentnu ambijentalnu atmosferu u kojoj se u zavisnosti od doba dana i intenziteta svetla smenjuju svetlosni tonaliteti.

Dominatna bela boja

Unutrašnjost centra mesne zajednice je tako dobila karakter paviljona apsolutnog prostora, bez dodatnih otvora na fasadama, u kome događaj menja prostornost. Dematerijalizacija svih spoljašnjih i unutrašnjih površina postignuta je upotrebom beline koja diskretno korespondira s tradicionalno belim prozorskim oknima i kapcima (škurima) okolnih kuća. Belina određuje granicu celog gabarita čija kontura, načinjena od podzida različite visine i debljine, asocijativno referiše na geometrizovane kamene suhozide prisutne u mediteranskom kraškom pejzažu. Čak se i bela metalna ograda, koja funkcionalno uokviruje deo spoljašnjeg prostora, organski diskretno nadopunjuje na ostale oblike građenog sklopa, a njena ritmična mrežasta polja oponašaju dominantne kamene teksture u okruženju.

Lokalna zajednica je u određenju utilitarnosti projekta imala iskrene zahteve koji su podrazumevali obezbeđivanje zajedničkog javnog prostora za različite slobodne aktivnosti. Potreba za prostorom koji bi se koristio u više prilika i za više namena, kao što su kulturne manifestacije i sportski događaji, ukazuje ujedno i na potrebu za zajedništvom, bilo da su to dečije igre, okupljanja mladih ili druženja starijih. Time ovo mesto dobija socijalnu atribuciju, dok se u njegovoj arhitektonskoj pojavnosti prepoznaju kontekstualizovani formativni i prostorni odnosi.

Društveno anagažovana arhitektura

Projekat centra mesne zajednice, realizovan u crnogorskom primorskom selu Gošići, primer je nedostajuće društveno angažovane arhitekture koja u poslednjih dvadesetak godina, zbog manjka odgovarajućih ulaganja u javne prostore i objekte, postaje marginalizovana projektantska aktivnost.

U bivšim jugoslovenskim republikama, u kojima je ispoljavanje posledica tranzicije još uvek prisutno, dometi savremene arhitektonske produkcije uglavnom zavise od spremnosti arhitekata da selektivno pristupaju projektantskim zadacima ili od želje investitora da svoje investicije usmere u arhitektonski vrednosne okvire.

U ovom slučaju je iskazan obostrani interes u korist lokalne zajednice, što bi trebalo da bude primer za ulaganja lokalne uprave u projekte kojima se unapređuju vrednosti građene sredine i obezbeđuje kvalitet javnih sadržaja. I pored ograničenih sredstva izdvojenih za realizaciju, zbog čega je neminovno i kvalitet izrade pojedinih elemenata i detalja ostao nedostatan, značaj ovog centra prevazilazi materijalnu potpunost, jer meritum arhitekture svakako nisu njena ekskluzivnost ili masovnost izgradnje, kakvom je naročito danas zahvaćen primorski pojas, već arhitektura pre svega treba da omogući korisnicima subjektivizaciju prostora.

Autorski tekst: Nebojša Antešević