Dobitnici Zlatne mistrije: Od rađanja ideje, preko truda na gradilištu do Kuće godine
„Krenete, onda stanete i to tako ostavite projekat dvadeset dana… ali vi sve to vreme nesvesno sakupljate ideje kroz život.“
O tome kako teku procesi projektovanja jedne porodične kuće, na koji način se prezentuju ideje i kako se razvijaju odnosi sa klijentom od idejnog rešenja do realizacije, govorilo se na 12. aprila na MeetUpu Dobro došli kući, u ogranizaciji portala Gradnja.rs, na panelu koji je vodio arhitekta Nikola Martinović iz novosadskog N-Martin Studija.
Njegovi sagovornici bili su Đorđe Kitić (Alterno), Ognjen Krašna (TEN Studio), Ljubica Arsić i Mina Obradović (Supra Architects), dosadašnji dobitnici Zlatne mistrije – nagrade za Kuću godine koju je dizajnirala Sonja Brstina.
“Ono što je definisalo sve nagrađene projekte jeste sjajna uklopljenost u okruženje, rafinisani detalji ali i maestralna realizacija pa se zbog toga nagrada zove Zlatna mistrija. Zašto? Zato što arhitekture nema bez mukotrpnog rada na terenu i dobre saradnje sa majstorima zahvaljujući kojima projekat na kraju izgleda tako kako izgleda.” – rekao je pre dodele nagrada Igor Conić, urednik portala Gradnja.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Svako površno znanje je mnogo gore od neznanja, to se nama stalno dešava u ovom poslu.
Prvi je reč dobio panelista iz Niša, koji se na početku svog izlaganja dotakao sociološkog aspekta projektovanja kuće u Srbiji.
Đorđe Kitić: Klijent kad zida kuću on ima utisak da pravi sebi spomenik, da pravi nešto za sva vremena. Ne, to nije za sva vremena, kuća ne treba da bude za sva vremena, kuća ne treba da bude nefleksibilna što se tiče unutrašnjeg prostora, ne treba da bude nefleksibilna što se tiče svog volumena. Proces dolaska do te neke arhitektonske edukacije je, naravno, jako kompleksan zbog toga što prilikom projektovanja javnih objekata vi klijentu možete reći da nije u principu bitno da se to njemu sviđa, već da to treba da da donese njemu neku korist u budućnosti, a u ovom slučaju je to jako teško, jer u ovom slučaju to treba njemu da se svidi.
Poklapanje sa klijentom je jako mukotrpan proces, klijenti dođu sa neverovatnim idejama i sad nekako treba da se pomiri sve to. Svako površno znanje je mnogo gore od neznanja, to se nama stalno dešava u ovom poslu. Onda tu ideju treba oformiti, napraviti nešto, isklesati sve to, predstaviti nekom i ući u razvoj tog projekta. Kod stambenih objekata, odnosno kod individualnih kuća i enterijera stanova sada moramo biti jako fleksibilni, zato što svako od nas ima neke svoje navike koje se nekom čine čudnim, nekom ne, ali ono što sam naučio kroz dugogodišnju praksu je da ništa ne treba osuđivati i ne treba ni o čemu razmišljati kao o nečemu što nije u redu dok se ne dokaže da to nije u redu. Takođe, neke ustaljene aršine ne treba prihvatiti zdravo za gotovo, već to naše istraživanje treba da dođe do neke buduće ideje i nekih nagrađenih radova.
Ognjen Krašna: Svakako da proces projektovanja uvek krene projektnim zadatkom i on, na neki način, olakšava ulazak u projekat ako je vrlo jasno u startu šta je tema i sa čime klijent dođe do do vas. Posle toga slede neka naša istraživanja, teme kojima se mi bavimo i na koji način mi te teme ugrađujemo u taj projekat koji radimo. Ono što je specifično, na primer, za kuću na Avali je to da je projektni zadatak bio sledeći: “Imam prijatelja koji radi čelik i čelik mogu da nabavim dosta povoljnije nego drugi ljudi – da li ja mogu da imam čeličnu kuću”? To je bio ulazni podatak koji smo mi rado prihvatili jer se i nama to činilo zanimljivo. Mislim da i ti specifični specifični zahtevi klijenta mogu da se odslikaju u projektu i da na neki način oboje projekat koji radimo.
Specifični specifični zahtevi klijenta mogu da se odslikaju u projektu i da na neki način oboje projekat koji radimo.
A što se tiče samih porodičnih kuća, mislim da one treba da se projektuju kao prostori koji su promenljivi, prostori u kojima se stvari testiraju, koji dozvoljavaju promenu, jer danas shvatamo da stvari koje su projektovane pre 50 godina ne funkcionišu više pa moramo da ih menjamo. Isto to važi i za stvari koje su projektovane pre 200 godina jer se menja način života, menja se kako živimo, tako da i pristup u projektovanju treba uvek da obuhvati tu nekakvu promenu, da dozvoli na neki način da se taj prostor menja u budućnosti.
Ljubica Arsić: U našem slučaju je sve nekako išlo obrnuto, od toga da smo, kao i Ognjen, prvo imali ulazni materijal, ali ne čelik već konoplju, te je konoplja kao materijal definisala i temu kuće i formu i konstrukciju, a onda i onaj projekat koji smo dobili, koji smo pretvorili u projektni zadatak. To je zaista nespecifično i nama je to pomoglo da nekako projekat kao proizvod plasiramo i prodamo investitoru. Međutim, investitor nam je dao tu slobodu, mi smo krenuli i on se stvarno nije mešao u formu. Jako smo odmakli sa projektom i tek kada je došao trenutak gde su krenuli enterijerski radovi, gde je to lično, nešto što je njemu poznato, što je njegov ukus, biranje nameštaja, tu smo stali i bilo nam je dovoljno. Mislim da u nekom trenutku mi kao arhitekte treba da se predamo, na nekih 80% je okej, u Srbiji možda i ranije, onda kuća dobije to svoje i to lično od klijenta.
Mi kao arhitekte treba da se predamo, na nekih 80%. Onda kuća dobije to svoje i to lično od klijenta.
Mina Obradović: Nama arhitektama je ovo jako teško jer nekako taj projekat doživljavamo kao svoj projekat, pogotovo kod projekata koji su izazovni, a svaki od ovih projekata je zaista bio izazovan. Da se razumemo, postoje projekti koje „radiš“ i postoje projekti koje radiš, projekti kojima se posebno posvetiš i shvataš ih kao izazove u karijeri, a takvi se projekti mnogo teže prepuštaju klijentu. Postoji jedan momenat između nas arhitekata i klijenata: „Čekaj, to je moja kuća“ – „Ne, to je moja kuća“ i svako tu ima potrebu da kaže još nešto. Projekat treba prepustiti klijentu, pogotovo ako on sutra treba tu da živi, jer on projektu mora dati svoj finalni pečat, a mi možemo tokom procesa mnogo da utičemo na to.
Klijent kada dođe sa određenim projektnim zadatkom i sa određenom željom mi smo tu da ih slušamo, da čujemo šta oni hoće, ali mislim da je naša obaveza, za to smo i školovani, da prepoznamo to šta on hoće i da pokušamo da mu pomerimo razmišljanje malo dalje, jer sa tim pomeranjem razmišljanja malo dalje će i on sutra biti zadovoljan, on će biti jako zadovoljan u prostoru koji je za njega izazovan na drugačiji način. Znači, dobio je ono što je hteo, ali i još malo preko toga, u prostornom smislu, u smisli tog njegovog osećaja u tom prostoru i ko je on tu. Mislim da je uloga arhitekata tu jako bitna, da li je to u prostornoj organizaciji, da li je to u osećaju za okruženje, da li je to u njegovom ličnom osećaju, kako će se on tu osećati, to zavisi od klijenta do klijenta. Tako da mislim da ih treba pratiti, treba ih usmeravati, ali im u nekom trenutku treba i prepustiti projekat.
Projekat treba prepustiti klijentu, pogotovo ako on sutra treba tu da živi, jer on projektu mora dati svoj finalni pečat.
Nikola Martinović: Ovakvi projekti ne dolaze stalno i generalno mi arhitekte smo tu da bismo imali ideju. Tražimo je na različitim mestima, na vrlo različitim mestima, ali kako se ona rađa i koji je taj neki slojeviti put koji ideja pređe u toku nastanka samog projekta?
Đorđe Kitić: Kad smo završili fakultete i krenuli da radimo, imali smo hiljadu skica i tražili smo klijenta, sa hiljadu ideja. A onda vremenom vi postajete afirmisani i ljudi počnu kod vas sami da dolaze. I kako sad taj proces izgleda? Kad oni krenu sami kod vas da dolaze vi ste opet gladni svega toga, jer ne date ponudu itd. i to je sad neka druga faza. Onda već, posle određenog broja godina, dođu kod vas i vi kako eliminišete neke neozbiljne klijente ili stavite stvari na svoje pravo mesto, reagujete tako što ćete saslušati neki načelni projektni zadatak i dati ponudu. I sad, ponuda bude prihvaćena, a kako dalje? Imate prihvaćenu ponudu, imate posao, ali imate i vremenski rok u kom trebate naći inspiraciju. Verovatno je kod svih vas tako, krenete, onda stanete i to tako ostavite dvadeset dana (smeh u publici – prim. red.), ali vi sve to vreme nesvesno skupljate nešto, ne, naravno, tuđu arhitekturu na Pinterestu, već nešto kroz život. Mislim da je Stevo Žigon rekao ne ide na tuđe predstave zato što posle nesvesno u svoju predstavu to ubaci. Pričam o nekom traženju inspiracije u automobilima, u nekom sportu, u prirodi, to se sve skupi i onda nekako… tako smo mi arhitekti i napravljeni, da skupimo nešto što ćemo da pretočimo u arhitekturu.
Krenete, onda stanete i to tako ostavite dvadeset dana, ali vi sve to vreme nesvesno sakupljate ideje kroz život.
Ognjen Krašna: Živimo u trenutku interneta, u trenutku slika, gde su, u stvari, sve informacije dostupne, i reference i sve što vidimo sigurno utiče na nas i u procesu projektovanja. Mi koristimo dosta reference pri razmišljanju i pri projektovanju ali ne samo vizuelno, naravno, nego i šta su pametne stvari koje su na drugim mestima urađene i šta iz toga možemo da izvučemo. Uvek je jako je teško sebi dati zadatak, “moram da smislim nešto drugačije ili nešto ekstremnu pametno”, to je proces, ali ne bih rekao da se ideja rađa. Projektovanje je proces i postoji početak i postoji kraj, kada dođete do nekog rešenja sa kojim ste zadovoljni ili koje u tom trenutku morate da predate, ali u tom procesu mi se, na primer, jako puno menjamo, jako puno preispitujemo i mislim da u tom preispitivanju i menjanju stvari postaju sve jasnije i jasnije i sve čistije i čistije. U stvari, kada vrlo lako objasnimo koncept projekta i osnovnu ideju projekta i kada nam je svima jasno zašto je takva i kada sve što objašnjava taj projekat ide u u tom pravcu, čini mi se da smo tad stigli do nekog rešenja kojim smo zadovoljni.
Nikola Martinović: Ljubice, vi ste imali određena ograničenja na samom projektu, da li tehnološka, možda i u budžetima, pomenuli ste lamelirano drvo. Koliko su ta ograničenja važna za nadahnuće neke nove ideje, za neki novi izazov?
Ljubica Arsić: Bez ograničenja meni je to horor scenario – tabula rasa i nešto isprojektuje. Nas dvoje smo se prilično radovali svakom ograničenju na tom projektu, ali bilo je i trenutaka kada nismo mogli da dobijemo odluke. Generalno, na tom projektu kasnije su se javila ograničenja, klasično – budžet, pitanja koja na početku nisu bila prisutna, za neka ograničenja je bilo malo i kasno, ali uspeli smo nekako da se sa svim tim izazovima i novim ograničenjima snađemo i to izvedemo.
Ideja se desi u trenutku, ali u nekom trenutku dok šetaš, dok vodiš dete na trening, ti non-stop živiš sa tim i proživljavaš razgovor sa klijentom…
Nikola Martinović: S druge strane imamo Minu i projekat koji nama deluje kao da nema nikakvih ograničenja, a svi bi voleli da im je samo nebo granica. Da li je to teže?
Mina Obradović: U suštini, to nije baš tako (smeh). Ograničenja su, kao što je Ljubica rekla, dobra i zdrava stvar i kod svakog projekta postoje neki inputi koji znače da bi se taj projekat na neki način formirao. U našem slučaju u pitanju su različiti segmenti konteksta, a uvek postoje i određeni inputi od klijenta i taj inicijalni proces je uvek jako bitan, osluškivanje konteksta i slušanje klijenta, taj kick-off period, gde postoji intenzivna komunikacija sa klijentom, šta je to što on hoće. Osluškivanja su zapravo inputi i to su prvi limiti koje mi dobijamo. Budžet je jedan segment toga, ali šta je to što klijent hoće – to mora dobro da se sasluša. Ovo što su i Đorđe i Ognjen pomenuli, da bi se rodila ideja, koncept, generalno u procesu projektovanja, to ne može da se desi u trenutku. Zapravo, to se desi u trenutku, ali u nekom trenutku dok šetaš, dok vodiš dete na trening, ti non-stop živiš sa tim i proživljavaš razgovor sa klijentom, šta su sve ti inputi i menjaš tokom nekog perioda. To je jedan momenat koji je jako teško objasniti klijentu: „treba mi toliko vremena da bi se desilo to nešto“. Vremenski je teško ograničiti, a uvek smo ograničeni i vremenom i budžetom projekta da se ipak sve faze projekta na neki način iznesu.
Foto-galerija sa događaja
Zahvaljujemo se sponzorima MeetUpa, kompanijama Velux, Alumil, Hörmann, EuroDOM, Miele, Herz, Tarkett, Saint-Gobain i Rehau.
