Grad Masdar i tiha antiglobalna urbana revolucija
I onda, u moru staklenih snova, na horizontu se pojavio Masdar – novi savremeni grad u Abi Dabiju baziran na tradicionalnim urbanim parametrima, piše arhitekta Nikola Carević.
Bliskoistočni generički gradovi XXI veka oduvek su zasnivali svoj identitet na globalnom ekonomskom bumu tržišnog urbanizma. Takav novostvoreni anti-grad je posmatran kao perpetuum mobile svih mogućih brzih egzekucija arhitektonsko urbanih fantazija koje se i dan danas nude bogatim klijentima u nastojanju da se po svaku cenu zadrži kapitalistički status svetskog čuda.
Masdar traži svoju originalnost u tradicionalnoj logici savremenog izraza spajajući ono najbolje iz svih epoha.
Računica je jasna: vanserijsko gomilanje svih mogućih pojednostavljenih diznijevskih iluzija gde se jedno pored drugog, kontrasno bez ikakvih normi i ozbiljnog urbanog planiranja, stvaraju luksuzne arhitektonske modne kolekcije.
Bliskoistočni veliki prasak doneo je snažnu urbano-ekonomsko-prostornu eksploziju gde se kao u nekom novom matriksu antigrad prebrzo generiše na hiljade načina. S takvim „gradovima“ gubi se struktura a samim tim i ono najvažnije – hronološki kontekst.
Stakleni grad usred pustinje odjednom je postao jedina paradigma bliskoistočnog „urbanog preporoda“ a slobodnostojeće zgrade neverovatni energetski potrošači pogubne tržišne pohlepe.
I onda, u moru staklenih snova, na horizontu se pojavio Masdar… Novi savremeni grad baziran na tradicionalnim urbanim parametrima i strukturi koji želi da približi savremeni razvoj regionalnim karakteristikama transformišući staro u nešto sasvim novo na neki drugi, regionalniji način. Masdar traži svoju originalnost u tradicionalnoj logici savremenog izraza spajajući ono najbolje iz svih epoha donoseći karakterističnu urbanu strukturu Orijenta kroz prizmu futurističkih formi XXI veka.
Hronološki kontinuum više je nego jasan u ideji gradske forme koja proizilazi iz ideje o održivom razvoju savremenog grada. Ova dijalektika, ili originalna bipolarna reprezentacija novog savremenog konteksta i forme kroz tradicionalne momente jeste krucijalni iskorak novog regionalizma u odnosu na sve što smo do sada videli u onome što bi smo mogli da nazovemo – ludilo Dubaija.
Nije slučajno da se Masdar nalazi pored Abu Dabija – grada koji u odnosu na Dubai poseduje tradicionalniju urbanu kulturu, pa otuda, iz te malko konzervativnije sredine, dolazi nešto što bi moglo da posluži kao model za sve druge gradove bliskoistočne pustinje.
Masdar sledi mnoge karakteristike tradicionalnog grada a jedna od najvažnijih je ideja o razmeri oličena u spoznaji gradskog limita. Taj ograničeni prostor kojim se stvara prostorna vrednost u svesno projektovanoj urbanoj limitiranosti donose prostoru neverovatan značaj. Odjednom, razmera prilagođena čoveku počinje da igra ulogu i svaki kvadratni metar postaje važan. Nema više razbacivanja već samo smislenog uklopljavanja složene urbane slagalice.
Iz ovoga proizilazi i ideja o urbanoj strukturi kao važnom hijerarhijskom elementu diferenciranja i stvaranja identiteta. Glavne karakteristike ovakvog bliskoistočnog grada jesu svest o jedinici razmere – blokovskom uređenju, koje sa sobom nosi pojavu trgova i uskih ulica koje zbog svojih razmera favorizuju pešački saobraćaj. Ovo sa sobom vuče ideju o malim distancama a glavni element koji se pojavljuje kao lajt motiv u celom gradu jeste – senka. Iz svesti i ideje o senci otvorio se čitav niz različitih arhitektura baziranih na zaštiti od sunca donoseći potpuno novi identitet savremenom gradu.
U povratnoj sprezi arhitekture i njene funkcije kao i svesti o korisnosti tradicionalnog grada dolazi se do ideje o održivom razvoju i svrsishodnosti arhitekture kao i urbanog koncepta kroz obnovljeni profesionalni kodeks – čitanje prošlosti.
Tako se javlja čitav niz strategija održivog razvoja, korišćenja i stvaranja energije, prirodnih pojava kao što su vetar, voda i kiša; a ideja o unakrsnoj ventilaciji življa nego ikad utemeljena je u uskim ulicama, vetrovskim tornjevima i atrijumima.
Ideja o unakrsnoj ventilaciji življa nego ikad utemeljena je u uskim ulicama, vetrovskim tornjevima i atrijumima.
Javljaju se ideje o sprezi atrijuma i predfasada, kolektovane vode i sunca, kretanja toplog i hladnog vazduha na najjednostavnije moguće načine – unakrsnom ventilacijom i prirodnim hlađenjem. Jedna od veoma bitnih stvari jeste korišćene sunčeve energije koja se ne kolektuje samo na krovovima zgrada već i preko samih fasada koje svojim elektro-galvanskim pikselima skupljaju svaki promil energije pretvarajući se u pasivni mega kolektor. I sve to sa krajnje skromnim materijalima kao što je opeka – materijala koja ima neverovatnu energetsku efikasnost i regionalnu utemeljenost pa joj je cena pristupačna. Sam grad predstavlja racionalni regionalni kulturološki iskorak oslobođen kompjuterskih megalomanskih rendera globalnih aspiracija. Ostao je samo – grad!
Tehnologija igra značajnu ulogu ali je ta sprega između starog i novog, analognog i digitalnog, toplog i hladnog, vetra i vode, ulice i pešaka, ono što donosi dinamiku i originalnost gradu Masdar. Sve su to najobičniji konvencionalni elementi koji su uzimani u obzir vekovima na tim prostorima i koji su sada dobili novu oplemenjenost koncepta iz XXI veka.
I baš onda kada sam pomislio da je Masdar samo izolovana kap jedne potpuno zaboravljene tendencije, novi regionalizam počeo je da izvire i iz drugih urbanih pora Bliskog istoka. Pa su se tako novi koncepti Waterfronta i Airport cityja, jednog u Dubaiju a drugog u Dohi, potpuno uklopili u mali revolucionarni urbani povetarac koji duva na bliskoistočnim obalama.
Waterfront i Airport city donose, baš kao i grad Masdar, ideju o limitu i razmeri, o konvencionalnom elementu i strukturi, mešovitim funkcijama ali i definisanim visinskim razlikama različitih prostora i zgrada. Obe celine donose grad po meri čoveka i obe strukture definišu centar a razlika je u interpretaciji urbanog bloka.
I tako stižemo do konačne spoznaje novog regionalnog urbanizma koji bi mogao u budućnosti da pokaže sav svoj šarm ali i opravdanost. Da čoveku vrati grad, da ulici vrati zgradu i da vrati kontekst u nova regionalna planiranja.
Zanimljivo je da su potpisnici ova tri primera veoma cenjene arhitekte na svetskom nivou gde je Norman Foster potpisnik urbanog master plana za grad Masdar a da su prethodna dva primera potpisana od strane biroa OMA i famoznog Rem Koolhaasa, oca generičkog grada koji na volšeban način sa ova dva primera preseca tu haotičnu nit generičkog urbanizma i donosi neki novi viši red ili uređeni haos u novi koncept urbanog regionalizma XXI veka.
i klimatske logike su im veoma slične (kliknite sliku da biste videli veću)
I sami možemo da shvatimo koliku društvenu važnost, na žalost, imaju svetske arhitektonske zvezde i koliki presudni uticaj imaju na sve urbane tendencije savremenog doba i koliko su greške i zablude posleratnih utopija Le Korbizjea koštale mnoge svetske gradove u njihovom gubljenu urbane razmere, istorijskih celina, logike i čovekomernosti. Nadamo se da će ovaj njihov pristup pogurati ostale regionalne tendencije širom sveta.
Moramo da shvatimo svu kompleksnost problema i etički princip mogućeg a u ovom slučaju sve bi moglo da se svede pod frazu – i zvezde mogu kada hoće. Pa zašto ne i mi?
Tekst: dr. arh. Nikola Carević, profesor na Pontifícia Universidade Católica do Rio Grande do Sul; Foto: Foster+Partners, naslovna fotografija: Peas and Carrots!
