Plan generalne regulacije kojim je Kalemegdan zaštićen kao kulturno dobro ali i problem fundiranja mogu stati na put izgradnji nove turističke atrakcije u prestonici. 

Očekivana reakcija stručne javnosti na pokretanje projekta izgradnje gondole između Kalemegdana i Ušća, inicirana je mnogo širim odgovorom šire javnosti na seču oko 150 drveća na oba kraja potencijalne žičare. Iako je šteta naneta sečom pogubna, lakše je nadoknadiva nego neki arhitektonsko-urbanistički gubitak, to jest, nepromišljen projekat koji tehnički, estetski ili sociološki obogalji neki deo urbane sredine.

Ideja o spajanju leve i desne savske obale, koja se rodila još 1927. godine, ostala kao jedan od predloga gradskih čelnika. Odabrana je ruta kojom bi se spojile dve najprometnije tačke, Beogradska tvrđava i Kalemegdanski park sa šoping molom Ušće i Muzejom savremene umetnosti. Iskustva s terena su pokazala da najveći broj turista koji dolazi u Beograd, kao jednu od prvih destinacija odabere Beogradsku tvrđavu, ali kada dođu do platoa sa statuom Pobednika ili do Kalemegdanskog šetališta i ugledaju zgradu Muzeja savrmene umetnosti i kubus šoping mola, ubrzo krenu da se raspituju kako da najkraćim putem dođu do druge obale. Pešačenje do Brankovog mosta i jedna stanica javnim prevozom obično bi, sa sve čekanjem autobusa, potrajali oko pola sata. Poziv i odlazak taksijem do 15 minuta. Da li je ovo isuviše komplikovano ili zamorno za domaće i strane turiste ili se moralo pristupiti nekom efikasnijem rešenju?

Prostor Kalemegdana i Beogradske tvrđave zaštićen je kao kulturno dobro od strane Republike, ali je stavljen i na tentativnu privremenu listu UNESCO-a.

Kao jedan od predloga naveden je pešački most, koji bi polazio od Beton hale u blizini današnje pasarele, koja je još uvek u izgradnji, a završavao se tik ispred Muzeja savremene umetnosti. Efikasno i za večernji/noćni provod jer bi se povezali restorani i barovi sa starogradske sa splavovima i klubovima sa novobeogradske obale. Iz nekog razloga ta ideja je odbačena i gradski čelnici su se odlučili za gondolu, što je i ozvaničeno 1. oktobra 2018. godine, potpisivanjem ugovora vrednog 15 miliona evra. Međutim, pokazalo se da to neće biti tako jednostavno realizovan projekat.

Za početak, prostor Kalemegdana i Beogradske tvrđave zaštićen je kao kulturno dobro od strane Republike Srbije, ali je stavljen i na tentativnu (privremenu) listu UNESCO-a. Dolazak na ovu listu kulturnih dobara internacionlne svetske baštine sproveden je 2009. godine na zahtev službe zaštite i tadašnjih čelnika grada Beograda. Međutim, mnogi stručnjaci iz sektora zaštite su sigurni da će Beogradska tvrđava biti skinuta sa te liste zato što ne ispunjava potrebne uslove kako bi dobila pun stepen zaštite od strane UNESCO-a. Da bi se dobila ova zaštita, neki objekat/lokalitet mora imati kulturno-istorijsko jedinstvo materijalne zaostavštine, što u ovom primeru nije slučaj.

To znači da tvrđave kao što je Golubac, Smederevo ili Petrovaradin, ispunjavaju ove uslove jer najveći segment ili celokupni lokalitet potiču iz jednog vremenskog razdoblja, dok se na Beogradskoj tvrđavi mogu videti ostaci srednjevekovnog, osmanskog, baroknog (austrijskog), devetnaestovekovnog i na kraju objekti međuratne Jugoslavije. Tu su i ostaci rimskog kastruma, ali su većinom pokriveni kasnijim slojevima i dogradnjama. Nama stručnjacima, ali i ljubiteljima-laicima, ovakva struktura nosi posebnu draž, jer kroz nju možemo pratiti sve etape kroz koje je najstariji deo našeg grada prošao, ali ne prolazi u slučaju UNESCO-a.

„Strogo se zabranjuje“

Što se tiče domaće zaštite, po Planu generalne regulacije jedinice lokalne samouprave grada Beograda za celine od I do XIX iz 2016. godine, bilo kakva gradnja u koju se ubrajaju i objekti kao što je žičara, strogo se zabranjuju. Bilo zbog narušavanja kulturno-istorijske celine samom gradnjom, bilo zaklanjanjem pogleda na Kalemegdan i Beogradsku tvrđavu s kablovima, žicama ili nosećim stubovima.

Međutim, u planu generalne regulacije iz 2019. godine, ove odredbe su paušalno prepričane, a zabrana izgradnje gondole i pratećih struktura se nigde ne spominje. Na ove kontradiktornosti upozorava arhitekta-konzervator Aleksa Ciganović, koji napominje da je to česta pojava u Srbiji i da jedna lokacija, kroz nekoliko stepena planova regulacije, može učestalo da dobija ili gubi zaštitu nekog objekta. Ovo se u slučaju urbanih celina radi iz praktičnih razloga, jer se na planu generalne regulacije može ugrubo definisati jedan grad ili njegov segment, dok se kroz generalnu regulaciju mikrosredine jedan gradski blok ili pojedinačni objekti posebno definišu, ponajviše stepen izgrađenosti i spratovnost.

Londonski slučaj

Međutim, ono što je predviđeno kao praktična opcija, često se koristi u službu političko-investitorskog mešetrenja, što nije redak slučaj i u inostranstvu, naročito u svetskim metropolama gde se često prednost daje velikom kapitalu u odnosu na kulturno-istorijski objekat. Možda najbolji primer za ove stvari je grad London, gde nasuprot Vestminsterske palate i Beg Bena koji su zaštićeni od strane UNESCO-a, stoji pravo vašarište u vidu zgrada, a naročito panoramski točak pod nazivom „Londonsko oko“. U slučaju Beograda situacija je još drastičnija jer ni jedan deo grada (kao ni Beogradska tvrđava), nema ujednačene arhitektonske celine, pa je političarima i investitorima otvoren put za mešetarenje.

Londonsko oko kod Vestminsterske palate.

Tu je i efekat „društvenog napretka“, gde se mnoge pojave u arhitekturi i građevinarstvu podvode kao nešto što se radi u korist građana Beograda i savremenog života i rada u prestonici. Ne zaboravimo i turističke atrakcije, pod koje čelnici grada podvode i gondolu. Nešto slično se događalo i nakon Drugog svetskog rata, kada se u korist nove ideologije brisala nepoželjna prošlost, rušili ili menjali pojedini objekti ili celine, ali ne u nekoj značajnijoj meri jer je akcenat promena bio stavljen na izgradnji Novog Beograda.

Problem fundiranja

Međutim, od skora je iskrsao podatak koji bi mogao da uzdrma ili možda potpuno obustavi projekat izgradnje gondole. Naime, investitor (grad Beograd) je promenio četvrtog izvođača zaduženog za fundiranje i statiku objekta jer niko ne želi da stavi potpis na projekat po kojem se celo izvođenje dovodi u pitanje. Tu se pre svega misli na fundiranje armirano-betonskim šipovima, koji ne mogu biti pravilno izliveni jer je stenovito tlo na kojem se nalazi Kalemegdan prepuno šupljina i veoma porozno, pa ne bi moglo da izdrži kompletnu konstrukciju.

Tu se onda pojavljuju dva rešenja. Da čelnici grada poslušaju struku i odustanu od izgradnje gondole ili projekat izmeste na neku drugu lokaciju (možda bi trasa od Ski staze u Košutnjaku prema Novom Beogradu takođe bila atraktivna), ili da se izvođenju pristupi uz drastično preprojektovanje koje bi iziskivalo potpuno neekonomičnu investiciju i drastičnu intervenciju na celokupnoj kalemegdanskoj padini.

Projekat jeste zanimljiv, ali njegovoj realizaciji je potrebno pristupiti promišljeno kako bi se izbeglo kršenja zakona ili sigurnosni rizik koji bi ugrozio celokupnu zamisao.

Kad ste već ovde…