Glavni arhitekta Brisela za Gradnju: Do transparentnih konkursa trebalo je deset godina

Sa Kristijanom Boretom razgovaramo o suštini urbanističkog planiranja, priuštivom stanovanju, te o tome kako su konkursi promenili grad.

Kako izgleda uloga glavnog arhitekte jednog evropskog grada i kako se urbanističke politike oblikuju u Briselu – saznali smo zahvaljujući predavanju Kristijana Boreta koje je krajem maja organizovala Asocijacija srpskih arhitektonskih praksi (ASAP) – poslovno udruženje arhitektonskih firmi koje aktivno radi na napretku arhitekture u Srbiji i njenu promociji van granica. Sala u Savskoj ulici bila je prepuna. Diskretan i umešan Nemanja Zimonjić iz TEN studija bio je moderator.

Čuli smo kako se bogati evropski gradovi bore sa svakodnevnim urbanim problemima, kako ih rešavaju i koliko su dijalog i međusobno uvažavanje neophodni u svakoj fazi odlučivanja i planiranja. A gradovi, koliko god raznoliki i haotični bili, uvek bi trebalo da budu­ prilagođeni građanima. Za to se brine glavni arhitekta, odnosno baumajster, on sve mora precizno da orkestrira, tako da bude, koliko god je to moguće, optimalno za sve.

Razgovarali smo u jednom od centralnih beogradskih hotela, napolju je bilo vruće, unutra klimatizovano, gledali smo na Trg republike i prvo definisali razliku između pojma gradski arhitekta (City architect) i baumajstera (Bouwmeester). Kako to nisu baš isti pojmovi, u razgovoru sam koristila ovaj drugi.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Građenje posle velikih katastrofa: Kengo Kuma za Gradnju

Za zvanje baumajstera potrebno je iskustvo

Kristijan Boret (Kristiaan Borret) je arhitekta i urbanista. Skoro dvadeset godina je radio kao baumajster u Belgiji. Prvo u Antverpenu, a onda, deset godina za Brisel.

Kakvo iskustvo je potrebno za ove poslove?

Nije potrebno posebno obrazovanje. Treba da ste arhitekta ili urbanista. Bilo ih je koji su radili na univerzitetu ili u praksi. Radio sam i na univerzitetu i kao urbanista. Ali, potrebno je iskustvo. Zadatak baumajstera je da podiže kvalitet projekata. On nije u sistemu, već izvan njega. 

Kako ste izabrani?

Na konkursu. Prijavite se, komisija bira najboljeg i predlaže ga gradskim vlastima koje donose konačnu odluku. Prihvataju ili odbijaju.

U Antverpenu je bilo lakše nego u Briselu?

Tačno (smeh). Prvo, to je upola manji grad, a s druge strane, vrlo je jasno organizovan. Lako ga razumete. Gradski centar je opasan odbrambenim pojasevima iz 19. veka, a tu je i reka. Brisel je haotičan i mnogo drugačiji. Pun je različitih kvartova, što je i bogastvo. Uvek nailazite na nešto novo. Istraživanju nema kraja.

Izgrađeno je mnogo poslovnih zgrada za potrebe EU, što je uništilo mnoge delove grada. Brisel nije bombardovan, sami smo ga uništili.

Da li je haotičan zato što je tu sva EU administracija, ili je takav bio?

U 19. veku je bio harmoničan grad. Zvali su ga Mali Pariz. Onda su u drugoj polovini 20. veka mnoge zgrade srušene i izgrađene su nove. Postavljena je i nova saobraćajna infrastruktura. Posle je izgrađeno mnogo poslovnih zgrada za potrebe EU, što je uništilo mnoge delove grada. Brisel nije bombardovan, sami smo ga uništili.

Vaša knjiga se zove Meka moć (Soft Power). Naslovom ste precizno iskazali kako se treba nositi sa problemima grada.

Da. To je tipično za ulogu baumajstera. Niste šef arhitekta, nemate moć da odlučujete, to je posao administracije, ali ste od priličnog uticaja. Nezavisni ste kako u odnosu na vlast, tako i u odnosu na administraciju. Imate slobodu govora, možete da preuzmete inicijativu da izmenite stvari. To je važno! Treba promeniti način kako planiramo (pravimo) grad. Pošto ste na takvoj poziciji i imate prilično uticaja, a ako radite dobro imate i neku moć, čak i ako je ona meka. Stvarno možete imati uticaj. Naravno, potrebna je i čvrsta moć, odlučuje se o građevinskim dozvolama, potrebna su pravila, planovi…

Ko to radi?

Ljudi iz agencija za planiranje, činovnici koji se bave građevinskim dozvolama.

Koliko tu ima politike?

Ministarstvo je za to odgovorno i ima uticaja. Sarađujem sa svima. Ne radim sam. Svake nedelje imamo sastanke. Mogu da se založim za kvalitet, da ih poguram malo, a to od mene traži i vlast.

Transparentna procedura za javne objekte

A korupcija? Ovde se s tim borimo, očito prilično bezuspešno, kako sa političarima tako i sa investitorima.

Uvek će biti izvesne korupcije, ali sad je vrlo mala. Mnogo je drugačije bilo 70-tih i 80-tih. Političari su bili mnogo bliži investitorima. O budućnosti grada odlučivalo se u malim komitetima po restoranima. Ta povezanost između političara, investitora i arhitekata bila je jedan od razloga što se u Belgiji uspostavillo mesto baumajstera. Tako su 2000. donesena nova pravila, rešeno je da se dotadašnja praksa zaustavi i da za javne objekte procedura mora biti transparentna.

Time se zaustavila praksa da su arhitekti koji su pobeđivali na konkursima uvek bili bliski partiji na vlasti. To nije bilo normalno i moralo se promeniti. Bila je potrebna neka institucija, ličnost – baumajster koji će pošteno i transparentno organizovati konkurse. Koreni stvaranja pozicije baumajstera su u borbi protiv korupcije u javnim projektima.

Koliko je trebalo da se to primeni u praksi?

Uspeh nije bio trenutan. Trajalo je to dve-tri godine. Ako hoćete da sistem bude uspostavljen u potpunosti, onda treba više vremena. Trebalo je oko deset godina da se uspostavi stabilna i potpuno transparentna procedura javnih konkursa.

Onda ste došli na to mesto.

Da, ali sam morao da radim i na poboljšanju sistema.

Grad za nove arhitekte

Po čemu se razlikuje današnji Brisel od onog pre deset godina? Šta Vam je najveći uspeh?

Neću izdvojiti ni jednu zgradu sa konkursa, jer ih sve volim. Najveći uspeh je u tome što se tržište otvorilo. Brisel je bio prilično zatvoren. Nismo tražili nikog novog, nisu nam bili potrebni drugi arhitekti, uvek su u opticaju bila ista imena. Sada mladi i novi arhitekti imaju mnogo mogućnosti da grade u Briselu. Druga stvar bi mogla biti zanimljiva i za Beograd, jer mu je Brisel pomalo nalik. U oba grada mnogo je arhitekture različitih stilova.

Nisu to harmonični gradovi, već su mesta arhitektonske raznolikosti. Takva im je istorija, a i mnogo su rušeni u 20. veku. Iz različitih razloga. To je tako, i ne treba žaliti zbog toga. Prihvatimo je, to je prilika, to pruža mnogo slobode arhitektima. Mogu da eksperimentišu i da isprobaju nove stvari. Moramo da poboljšamo grad, da ga popravimo i izlečimo tamo gde je to potrebno, ali sve se to može izvesti relaksirano, novom arhitekturom. Brisel je danas grad za nove arhitekte.

Moramo da poboljšamo grad, da ga popravimo i izlečimo tamo gde je to potrebno, ali sve se to može izvesti relaksirano, novom arhitekturom.

Kad kažete popraviti i izlečiti, to zvuči utopistički u današnjem svetu. Kako to radite?

Jedan od naših programa za male popravke u kvartovima zove se Komšijski ugovor. Recimo, prazna parcela ne izgleda lepo. Da li tu nešto sagraditi ili postaviti mali javni trg? Te skromne gradske intervencije jako dobro popravljaju ono što je loše izvedeno u urbanom planiranju.

Veliki problem Beograda je i u tome što javni prostori nestaju, odnosno, uzurpiraju se i privatizuju.

Restorani i kafei donose živost gradu, ako je o tome reč.

Daju živost kad je, recimo, veliki trg u pitanju, a nekad se za to koriste kvartovske zelene površine, ili mali skverovi.

Gradovi su sve gušće naseljeni, što znači da su javne površine sve važnije građanima. Vlast ima zadatak da takve prostore zaštiti. Komercijalizacija javnih površina se mora kontrolisati. Kod nas su problem šoping centri. Javni prostori u njima nisu istog kvaliteta kao, recimo, javni prostor otvorene zelene pijace. O tome se mora voditi računa.

Kanali u Briselu su i linija podele između siromašnih i bogatih delova, pa je i zbog toga važno da postanu mesta susretanja.

Kako se nosite sa klimatskim promenama? Zelenilo je neophodno gradu. Ima li novih parkova u Briselu?

Isti je problem. Leti se stvaraju toplotna ostrva i najbolje rešenje su novi veliki parkovi, ali to je nemoguće, jer se zgrade ne mogu rušiti. Za deset godina, koliko sam na ovom mestu, izgrađen je samo jedan novi park na nekadašnjem industrijskom placu. To je jako važno, kad jednom stvorite park, nikad neće nestati.

Kod nas je to moguće. To su te male razlike.

Razumem. U Briselu će park ostati. Kad napravite park, on je dobar za susedstvo, ali ne koristi drugim delovima grada. Zato je naša politika da svuda bude pomalo zelenila. Drvo u svakoj ulici. Ako hoćete da ohladite grad, zelenila mora biti svuda. Zato kažemo – sledeća velika stvar je mnogo malih stvari. Velike intervencije su neophodne u gradu, kao i ponavljanje malih intervencija.

Kakvi su danas kanali u Briselu? Prljavi i ne treba im prilaziti, ili…?

Voda u njima još nije čista. Bili su okruženi industrijom u zaleđu grada. Radili smo mnogo da ih regenerišemo i pretvorimo u jednu od gradskih atrakcija, ali i da zadržimo laku industriju, manufakture i lokale za popravku stvari. Smatramo da su te delatnosti potrebne gradu, prostori za proizvodne aktivnosti. Dosta je novih projekata sa različitim delatnostima oko kanala, odnosno pomešano je stanovanje sa proizvodnjom. Kanali u Briselu su i linija podele između siromašnih i bogatih delova, pa je i zbog toga važno da postanu mesta susretanja. Tako će se bolje povezati ljudi sa obe strane.

Šta radite na toj siromašnoj strani, onoj koja nema novca, a potrebno joj je više pažnje?

Već sam govorio o Komšijskim ugovorima. Tu je mnogo objekata socijalnog stanovanja koje treba obnoviti. Pokrenuli smo brojne konkurse za obnovu socijalnog stanovanja i poboljšanje njihove energetske efikasnosti. Dosta se ulaže u te projekte.

Priuštivost stanovanja kao veliki problem

Kad govorimo o socijalnom stanovanju, na šta se misli? Da li se odnosi na siromašne, ili na mlade porodice, na one sa nižim primanjima ili nezaposlene? Da li se ti stanovi ili kuće kupuju, ili se iznajmljuju?

Socijalno stanovanje je za one sa najnižim primanjima. Nije važno da li je za samce, porodice ili starije građane. Prihod je važan. U javnom je vlasništvu. To čini 5–10% stambenog tržišta. Uglavnom se iznajmljuje. Nekad se može kupiti, ali to nije dobro rešenje. U Belgiji je veliki je problem priuštivost stanovanja. Sada, čak i za nižu srednju klasu život u gradu postaje skup. Programi socijalnog stanovanja su za one sa najnižim primanjima, a programi subvencioniranog stanovanja su za nižu srednju klasu. Onda je moguća i kupovina.

Šta se dešava sa mladima koji, recimo, završe fakultete, a nemaju bogate roditelje?

Mnogo mladih nastavlja da živi u Briselu pošto završe studije, a problem nastaje kad malo kasnije žele da imaju decu, pa im je potreban vrt. Mnogo ih tada napušta Brisel, a mi bismo voleli i porodice da zadržimo u gradu. Tako je u mnogim severnoevropskim gradovima. Mislim da samci čine oko 50% vlasnika kuća u Briselu. Kako mladi, tako stari. To je teško promeniti. Čini mi se da je to i moguća budućnost gradova.

Bio sam na Kalemegdanskoj tvrđavi i video sam u daljini, izvan grada, prirodu i seoske predele. To je divno! Na to se može biti ljubomoran.

S druge strane, prilično je velika gustina stanovanja u Briselu, Belgiji i Holandiji, pa se ne može reći da mnogo ljudi živi na selu. Gradovi su povezani i prelivaju se jedan u drugi.

Može se čak reći i da selo ne postoji! Bio sam na Kalemegdanskoj tvrđavi i video sam u daljini, izvan grada, prirodu i seoske predele. To je divno! Na to se može biti ljubomoran. U Belgiji je sve urbanizovano. Kad vozite, recimo, 30 km izvan grada, u sledećem ste gradu, a između nema prirode, već je to uvek nekakvo urbanizovano predgrađe.

Zato vam je javni prevoz odličan.

Dobar je, povezuje gradove sa centrom, ali ako živite u vili u predgrađu, treba vam auto. Dosta je problema sa automobilima u gradu.

Znači, u centru žive siromašni, dok su bogati na obodu grada. Onda je problem kvaliteta života u centru.

Sad se to menja. Brisel je kao evropska prestonica poseban u tom smislu. To nije normalno, jer su u najvećem broju evropskih prestonica stanovi u centru i najskuplji. Sada se mnogi delovi grada džentrifikuju, to traje već dvadesetak godina, ali ako upoređujete sa drugim gradovima, bogate četvrti su u zelenim pojasevima izvan gradskog centra.

U svakom slučaju, čak i da se zatvore granice, mnogo ljudi iz drugih zemalja živi u Briselu i nećemo ih poslati nazad, kao Tramp.

U Briselu živi mnogo manjina i izbeglica, što se mora uzeti u obzir kada se planira grad. Da li ih uključujete, radite s njima… ?

Iskreno, to još nije dovoljno razvijena praksa, iako su samo jednom od troje građana, kao meni, oba roditelja Belgijanci. Mnogo je ljudi sa svih krajeva sveta izabralo da živi u Briselu. To svi delimo, izbor ovog grada za život. Ta odluka je možda mnogo važnija od toga gde ste rođeni. Grad je raznolik i to se mora uzeti u obzir. Recimo, za socijalno stanovanje su nam potrebni mali stanovi za samce, ali i veliki za jako velike porodice. Mnogo je imigranata.

Izbeglica takođe…

Da. Upravo je otvoren konkurs za gradnju čvrste infrastrukture za smeštaj izbeglica. Uvek će ih biti. Nemojmo se zanositi da će oni otići.

Evropske zemlje zatvaraju vrata izbeglicama. Tako da odluku da živi u Briselu može da donese samo građanin EU.

Ne zatvaraju se potpuno, ali se pokušava ograničiti njihov broj. To je politički izbor i situacija je vrlo teška. U svakom slučaju, čak i da se zatvore granice, mnogo ljudi iz drugih zemalja živi u Briselu i nećemo ih poslati nazad, kao Tramp.

Šta je suština urbanističkog planiranja

Na našim fakultetima se ne uči umeće pregovaranja, kako ste se tome naučili? Odnosno, umeću razgovora sa vrlo različitim ljudima.

Možda jer sam to uvek voleo. To je lično. U tome je razlika između urbanog planiranja, planiranja grada i arhitekture. U arhitekturi je odnos jedan prema jedan sa klijentom. U urbanom planiranju uvek je mnogo više ljudi i uvek je više različitih interesa. Ako želite da urbanistički plan uspe, onda se mora imati podrška različitih strana. Od političara, do građana. Mora se naći neka ravnoteža, balans između svih tih interesa. Za mene je to suština urbanog planiranja.

Mnogi urbanisti koriste pregovore da bi postigli empatiju, da bi razumeli šta oni drugi žele i onda se trude da sve harmonizuju. Problemi grada su vrlo kompleksni, ima loših situacija koje se ne mogu rešiti samostalno, niti to može da uradi samo jedna profesija. Različiti sektori i profesionalci moraju u tome sarađivati. To je krucijalno, vi to zovete pregovaranjem, ja bih rekao da je to sveobuhvatni rad, pokušavamo horizontalnim povezivanjem da objedinimo različite interese.

Beograd haotičan, ali i privlačan

Koliko jezika govorite?

Engleski, holandski i francuski. Francuski sam naučio u Briselu. Holandski je moj maternji jezik.

Onda je lako raditi u Holandiji?

Lako je jer znam jezik. U Amsterdamu nemaju baumajstera, već za različite pozicije razvoja imaju supervizore čiji je zadatak da unapredi kvalitet planiranja.

U čemu je razlika između Amsterdama i Brisela?

Ha, Amsterdam je bolje organizovan, ali i malkice preorganizovan. Sve je kako treba, uglačano, dobro urađeno i lepo u najvećem broju slučajeva, ali mi nedostaje ta gruba strana Brisela. To može izgledati čudno, jer urbani planeri rade na poboljšavanju grada i treba sve da bude pod konac, a onda vole haotične gradove kakav je Istanbul.

Beograd je prilično haotičan. Ali i privlačan. Morate raditi na poboljšanjima, ali ne sme biti uglancan.

Shvatio sam da je Jugoslavija bila poseban slučaj

Prvi put ste u Beogradu?

Da. Prepoznajem neku haotičnost koja jako liči na Brisel, kao i taj skup različitih stilova. Vrlo je vibrantan javni život, mnogo je ljudi na ulicama, svuda.

Mediteranski način života.

Što je jako dobro. Kalemegdan je jaka i lepa topografska tačka. Ušće Save u Dunav. Toga nema u Briselu. Tako nešto nam fali, priroda i takva pozicija grada. Bio sam u Novom Beogradu. Pogrešno sam mislio da je to istočnoevropski grad i da je kolektivno stanovanje ogromnih razmera, masivno i lošeg kvaliteta. Kvalitet uopšte nije loš. Odlično je urađeno, jako je interesantno, velike su to razmere, ali arhitektura je dobra i treba joj malo obnavljanja. Javni prostori su vrlo lepi, dobro su urađeni i jako sam uživao.

Za svaki stambeni blok raspisivan arhitektonski konkurs i najbolji arhitekti su učestvovali.

Govorili su mi, a sad sam shvatio da je Jugoslavija bila poseban slučaj.

Kalemegdan je jaka i lepa topografska tačka. Ušće Save u Dunav. Toga nema u Briselu. Tako nešto nam fali, priroda i takva pozicija grada.

Bila je negde između.

Potpuno drugačija od, recimo, Istočne Nemačke. Tamo je kvalitet izgradnje bio loš i život je bio tužan.

Modernističkoj arhitekturi treba obnova i rekonstrukcija. Prošlo je više od pola veka otkako su izgrađeni novobeogradski blokovi. Kako se nosite sa ovakvim situacijama u Briselu? Treba nešto uraditi, a ne rušiti.

Mora se dodati spoljna izloacija, a onda se gubi karakter zgrade. Može se uraditi izolacija iznutra, a onda se smanjuju stanovi. Pravi problem je, fragmentarno, odnosno etažno vlasništvo. Zajednica vlasnika se nikad ne složi, niti lako odluči za rekonstrukciju. U Belgiji je to sad tema. Nova vlada hoće da radi na renoviranju kolektivnog stanovanja.

Vlast je tu od krucijalne važnosti.

Vlada bi trebalo to da preuzme i da organizuje zajedničku rekonstrukciju.

Posao baumajstera je idealna kombinacija – ne projektujem, ali sam jako blizak sa projektantima i radim u korist javnog interesa.

Oduvek ste želelu da budete arhitekta?

Možda, ali dok sam studirao arhitekturu, želeo sam da budem urbanista. Želeo sam da budem projektant, ali i da radim za javno dobro. Nekad možete projektovati divne zgrade koje su u svakom pogledu protiv javnog interesa. Bilo mi je važno da se posvetim javnom interesu. Zbog toga je posao baumajstera idealna kombinacija. Ne projektujem, ali sam jako blizak sa projektantima i radim u korist javnog interesa.

Da li Vam ponekad teško pada to što ne projektujete?

Ponekad. To oseti svaki arhitekta koji je prestao da se bavi projektovanjem. Kao kad neko umre, postoji vreme tugovanja. Još uvek osećam neku tugu, ali nisam traumatizovan zbog toga.

Šta ćete raditi posle ovog mandata? Možete se opet kandidovati?

Neću konkurisati za sledeći petogodišnji mandat. S vremena na vreme i baumajster mora da se promeni (smeh). Mogu sad da uzmem par meseci slobodnog vremena. Tražim  novo mesto, možda u nekom drugom gradu, u inostranstvu, ne više u Belgiji. Predajem i na fakultetu, mogu više time da se bavim i na nekim drugim školama. U Briselu ili u Holandiji. Videćemo.

Bez optimizma nema života

Može li baumajster u nepoznatom gradu lakše da sagleda probleme grada? Ulazi svež u sredinu, ne poznaje odnose među ljudima, iako i to može da bude otežavajuća okolnost.

Prednost je koliko i mana. Prednost je to sveže viđenje, a otežavajuća okolnost je… Dok sam radio u Antverpenu živeo sam u Briselu i iako sam dobro poznavao Antverpen imao sam drugačiji pogled na grad, odmaknut. To je dobro, jasnije vidite i ponekad jednostavnije sagledavate. S druge strane, treba vam lokalno umrežavanje, treba poznavati ljude, govoriti jezik, razumeti šta se događa. Tako da i da i ne.

Šta govorite studentima o budućnosti urbanog planiranja?

Imam projektantski studio. Danas su glavna tema klimatske promene. Mora se svuda promeniti način razmišljanja o gradovima. Insistiram na tome da se ne može samo projektovati, već se mora razmišljati i kako to prezentovati, objasniti, kako ubediti. Tu je težina moje uloge, morate umeti da objasnite ljudima. Možete u svom malom ateljeu misliti da imate najbolju ideju, ali ako ona ne bude prhvaćena… Morate da diskutujete, da slušate druge, da ih motivišete da se bore za nju.

Optimistični ste?

Uvek. Moram da budem, inače nema života.