Sami Rintala za Gradnju: Arhitektura je spora profesija
Finski arhitekta i umetnik rođen 1969. godine govori za naš portal o odnosu prema prirodi, projektovanju sauna, hrabrosti u arhitekturi, delu Alvara Alta…
Sa Samijem Rintalom povezao nas je Aleksandar Maričić, naš mladi arhitekta koji živi i radi u Oslu, u Norveškoj, a čiji je biro pored jednog od radnih prostora Rintala Eggertsson Architects. Drugi njihov biro je u severnoj Norveškoj u gradu Bodo (Bodø) koji leži nešto severnije od arktičkog kruga.
“Čini mi se da je u ovo vreme korone dobro biti kod kuće i ne putovati puno. Jako je lepo kad vas neko iz Srbije zamoli za razgovor, sad je odličan trenutak da se počnu razgovori. Imamo vremena da mislimo lokalno, a vreme je da opet mislimo globalno”.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
- Branislav Mitrović: Radiću konkurse sve dok arhitektonski mislim
- Saša Begović: Arhitektura je razmera jedan na jedan
Razgovarali smo skajpom, u vreme podnevne pauze za ručak. Rintala je bio u Bodou:
”U priličnoj smo meri na periferiji sveta. U severnoj Norveškoj je vrlo oštra klima i možda nas to čini posebnim u arhitekturi. Dosta gradimo (biro Rintala-Eriksson), u vrlo teškim klimatskim uslovima. I prilično smo uključeni u obrazovanje”.
Finac ste, a živite u severnoj Norveškoj?
Moja žena je odavde. Jako volim ovaj prostor, priroda je divna, pa imam jako dobru priliku da uživam u njoj. Mislim da je od svih severnih zemalja priroda ovde najlepša.
Na dalekom severu?
Pa nije ovo baš najseverniji deo. Imamo morsku obalu, planine, doline, šume… veliki je biodiverzitet. Može se ići još severnije, ali mislim da bi to bilo previše. Jako su duge zime. Ovde je već sunčano, a dalje na severu još nema sunca.
Norveški arhitekti su gostujući na nekom od naših arhitektonskih skupova govorili o potrebi za jarkim bojama arhitekture na severu Norveške, baš zbog dugih zima i nedostatka svetla. Kod vas toga nema.
Zanimljiva tema. Trudimo se da naše konstrukcije budu nevidljive u okruženju, da ne odskaču, da služe prirodi, da ne budu u centru pažnje. Mislim da ljudi koji žive ovde na severu žele lako da nađu svoje kuće u okruženju, i obeležavaju ih bojom u pejzažu. Toliko je prirode okolo da nije važno da li ste napravili kuću ili selo jarkih boja. Ako idete još severnije naići ćete na takve kuće. Mi nismo toliko severno, još ima šuma, a predeo je raznolik.
Na duge staze bolje je da priroda koegzistira sa ljudima umesto pokušavati da se ona zaštiti.
Kako se gradio vaš odnos odnos prema prirodi?
Imam dosta praktičan odnos prema prirodi. Nije čisto konzervatorsko-ekološki, više je o tome da treba da budemo dobri prema prirodi. Volimo lov i ribolov, a želimo da priroda bude plodonosna i da se zadrži diverzitet. Stvar je u tome kako je koristiti, a ne kako je zaštiti. Mislim da je ovo mnogo praktičnije – da svi radimo bolje na duge staze, jer sve što jedemo, i sve što je oko nas, kao i kuće, sve dolazi iz prirode. U stalnom smo suodnosu sa prirodom. Ne verujem u zaštitu, važnije je kako koristite i kako koegzistirate s njom. Neki mnogo mudriji ljudi od mene to nazivaju gardening (vrtlarenje) – umesto građenja, treba da mislimo o vrtovima. Šume su naše bašte, i na nama je da omogućimo što više kompleksnosti. Na duge staze bolje je da priroda koegzistira sa ljudima umesto pokušavati da se ona zaštiti. Na duge staze moramo da koristimo prirodu.
Prvo radiš na idejama, a kad sazriš, onda se suočavaš sa restrikcijama i ostalim problemima
Počeli ste karijeru sa umetničkim instalacijama, a onda prešli na arhitekturu.
Istina. Na početku karijere nisam hteo da radim u velikim biroima, želeleo sam da radim svoje stvari. Kad ste mlad arhitekta niko ne zna za vas i nikome niste potrebni. Morali smo da nađemo nešto. Gradili smo umetničke instalacije i u tome smo bili prilično uspešni (biro Casagrande & Rintala osnovan je 1998). Shvatili smo da ima nečeg u tome. Što se mene tiče mislim da je to dobar početak u arhitekturi – prvo radiš na idejama, a kad sazriš, onda se suočavaš sa restrikcijama i ostalim problemima.
Drugi počinju sa dizajnom enterijera, a vi ste počinjali sa umetničkim instalacijama.
To su u stvari konceptualne ideje o tome zašto nešto treba graditi i šta bi to trebalo da znači. Verujem da to još možemo da primenimo u nekim prilikama. Ljudi traže da im napravimo kuću, a mi prvo mislimo o konceptu – ne šta je to kuća, već šta je zaista neophodno – da li zaista treba graditi vilu, ili je bolje raditi seriju manjih struktura umesto velike vile. O tipologiji projekta može da se diskutuje i to je mnogo bolje nego samo pristati na ono što se traži od vas.
Upravo projektujem kućicu – seriju malih soba, tako da se morate šetati između prostorija napolju, da biste iz saune stigli u dnevnu ili spavaću sobu. Umesto da pravimo jednu veliku kuću u kojoj su sve prostorije zajedno, neki ljudi možda mogu da prihvate život koji je skriven u prirodi i u malim je paviljonima.
Kad o ovome govorite, padaju mi na pamet neki japanski arhitekti i njihovi projekti stambenih paviljona u kojima je svaka prostorija zaseban objekat. Vaša arhitektura je u tome prilično slična tom načinu razmišljanja.
Možda. Dosta smo radili u Japanu. Slažem se. Japanska kultura izgleda da više prihvata promene godišnjih doba kao činjenicu i u svojoj tradicionalnoj kući. Ne morate da grejete celu kuću zimi već samo svoje telo, a i japanska i finska estetika su slične. Bazirane su na estetici drveta. Ne treba da bude neka komplikovana forma ako je od drveta, jer ono samo po sebi ima šare i svoj jezik, i način kako stari. Tako da je to dovoljno. Znam na koji projekat mislite (Ryue Nishizawa/SANAA – Moriyama House, Tokio), i smatram da je to jako hrabar projekat primenjen u izrazito urbanoj sredini. Naši projekti su u slabo urbanizovanim sredinama. Kod nas se kreće između drveća, više je kao da se grupa životinja okuplja u šumi. Ambijent se u priličnoj meri razlikuje, ali je ideja u osnovi ista. Ljudi idu u ove kućice uglavnom leti, žele da se utope u prirodu, tako da idemo skoro do ekstrema. Ako želite da budete u prirodi ne gradite veliku kuću, morate da naučite kako da budete napolju. U tome je suština.
Ako želite da budete u prirodi ne gradite veliku kuću, morate da naučite kako da budete napolju.
Jedan od vaših poznatih radova plutajuća sauna. Možda je kliše, ali može li se biti arhitekta u Finskoj, a ne projektovati bar jednu saunu?
(Smeh) Da, to je vrlo uobičajeno ovde. Svaka kuća koju projektujete ima i saunu, kao i toalete ili kuhinje – to je deo uobičajenog programa. Poslednjih deset godina saune su u Norveškoj postale jako popularne i dosta ih projektujemo. To je na neki način fenomen kome sam i ja, verovatno, pomalo doprineo. Kad sam se doselio, napravio sam plutajuću saunu u Norveškoj. Sada je to jako popularno. Skoro svaki grad ima neku vrstu svoje plutajuće saune, ima je i ovde u Bodou. To je postao nekakav bum.
Da li ste i za sebe izgradili saunu?
Naravno. Jednu u vikendici i jednu u kući.
Znači, mora se imati sauna ako imate vikendicu u Finskoj?
Nezamislivo je nemati je. To je deo naše kulture. Kao što ste vi u Srbiji odlični u pravljenju roštilja.
Predavali ste na mnogim univerzitetima u svetu, čak i na onim u nekadašnjoj Jugoslaviji – u Ljubljani i u Skoplju – na severu i jugu. Koliko se studenti iz ta dva grada razlikuju po svom razumevanju sveta oko sebe? Kako percipiraju društvo u kojem žive i da li ga kritikuju? A kako se vama čine te naše razlike na Balkanu?
Mislim da je teško videti baš velike razlike, ljudi su, u stvari, jako slični, a tek arhitekti. Ljudi koji su u istoj profesiji mnogo su sličniji po svojoj filozofiji i načinu kako žive i misle nego što su to ljudi koji žive u istoj državi. Studenti arhitekture imaju vrlo slične tendencije u načinu razmišljanja i razumevanju vremena u kojem žive. Ako imate normalne ljude iz različitih profesija u nekoj većoj grupi, videćete stereotipe, ali studenti i škole arhitekture su vrlo slične svuda u svetu. Komunikacija se razlikuje. Način kako komunicirate i koristite svoje spoljne načine komunikacije, kako govorite… govor tela se jako razlikuje, ali to nije toliko zanimljivo. Recimo, u Italiji prvo su vrlo oprezni kad govore: profesore Rintala… a onda shvate da me ne zanima diskusija na hijerahijskom nivou, jer su naviknuti na hijerarhiju u svojim školama, i onda počnu da govore drugačije. U Skandinaviji nemamo takvu strukturu. Ovde imam priličnu odgovornost zato što sam profesor. Moram da služim studentima jer sam im profesor, moram da im olakšam, oni to od mene očekuju. Možda je u mediteranskim kulturama drugačiji odnos, što je nam prilično smešno. Ja sam jedini plaćen da radim, oni nisu, zato ja moram da radim, oni ne moraju.
Moram da služim studentima jer sam im profesor, moram da im olakšam, oni to od mene očekuju.
Mnogi plaćaju svoje studije, pa moraju da rade.
Naravno. To je šala. Razlikuje se samo struktura komunikacije, a nju su ljudi napravili, sve ostalo je slično. Svuda je vrlo lepo raditi sa studentima, oni svi dele isti entuzijazam, treba ih samo naučiti da komuniciraju. Imao sam radionicu u Makedoniji, pored bugarske granice, u pravoslavnom manastiru i bilo je jako lepo.
A kako je bilo u Ljubljani? Čini mi se da su tamo nešto drugačiji, možda zatvoreniji, verovatno više nalik evropskim studentima.
Da, osećate srednju Evropu. Ima razlike. Inače, putovao sam po balkanskim zemljama 1991, imam prijatelje u Hrvatskoj, Srbiji, Makedoniji, Albaniji… Išao sam često sa prijateljima kolima kad smo bili studenti. Prilično me zanima taj prostor, kao i ta arhitektura. Ona je na neki način melting pot… smešano je mnogo toga. Ima različite arhitekture i zato što su mnogi arhitekti putovali svetom, i onda se vraćali, gradili i tako stvarali dobru kombinaciju svega što su negde videli. Dok u Finskoj, na primer, a možda i u Švedskoj ili Danskoj, arhitekti dugo žive u jednoj istoj realnosti, i zato nema toliko novih pristupa u arhitekturi nordijskih zemalja. Tako da treba da se malo protresemo. Ekonomska situacija je stalno dobra u nordijskim zemljama, pa nam ništa ne nedostaje.
Sistem nije napravljen tako da se može proizvesti bilo kakva promena, ili bilo kakva inovacija u arhitekturi.
Moja generacija je obrazovana uglavnom na skandinavskoj arhitekturi jer su naši profesori polovinom prošlog veka putovali u Skandinaviju i generacije su učene kako je to najbolja arhitektura u Evropi. Međutim, čini se da je mlađim generacijama nordijskih arhitekata već malo dosta toga. Kakva je zaista situacija?
Mislim da postoji razlika u tome šta je bila i šta je sada realnost. Najveći broj objekata koji je izgrađen u nordijskim zemljama nisu jako dobro projektovane zgrade. Kažem nordijskim jer tome pripada i Finska, dok Skandinaviju čine samo Švedska, Danska i Norveška. Iz nekog razloga naša društva nisu u stanju da ih proizvedu, jer, kao i svuda, postoji sistem koji je u velikoj meri baziran na ekonomskim principima. Ali previše je da se tri puta menjaju arhitekti na samo jednom projektu ukoliko je reč o javnoj zgradi. Sistem je tako postavljen da jedan radi idejni projekat, drugi ga razrađuje, a treći radi konstrukciju i detalje. Realnost je, da ukoliko nije bio konkurs, vrlo je teško napraviti dobru arhitekturu, jer je sve toliko kontrolisano i ograničavajuće zakonima o izgradnji. To je, naravno, pokušaj da se olakšaju stvari, ali u isto vreme kreacija nije dozvoljena, pošto ste prinuđeni da koristite zadate sisteme. Tema je prilično komplikovana, ali ekonomski i bezbednosni uslovi čine da se stvari ne događaju tako lako. Nekada se morate izmaknuti iz velikih gradova, na periferiju, da biste gradili, jer tamo su restrikcije manje i još se može raditi. I da zaključim – još ima dobrih projekata, uprkos sistemu. Sistem nije napravljen tako da se može proizvesti bilo kakva promena, ili bilo kakva inovacija u arhitekturi. Stvari se menjaju, ali nedovoljno brzo. Ima nekih dobrih političkih intencija ali to je još uvek divlji prostor u kojem investitori teže da proizvedu prilično slab kvalitet. Iako su ove zemlje prilično bogate, kao Norveška na primer, ipak se dozvoljava ovakva loša investitorska politika.
Znači zato ste izmakli iz velikog grada, da biste mogli da kontrolišete svoj rad?
Ovde je relativno mala potreba za arhitektima, jer ih ni nema mnogo. Sistem nije prilagođen arhitektonskom poslu. Svih ovih godina trudimo se da kreiramo sopstveni posao, pokušavamo da pomognemo, da budemo prisutni još na početku diskusija o tome da li će se i šta graditi, i da se na taj način takmičimo. Kao i svuda, i u Skandinaviji ima velikih biroa koji kontrolišu velike projekte i oni dobijaju važne projekte javnih zgrada, jer sistem zahteva da imate prethodno izgrađenih pet sličnih objekata. Što će reći, ako želite da radite projekat bolnice onda morate da imate pet već izgrađenih bolnica. Tako da je malim kompanijama nemoguće da se takmiče na tom nivou. Trudimo se da imamo drugačiji pristup, da kvalitet bude ono što će navesti ljude da nas kontaktiraju i probaju nešto drugo. To je na neki način kombinacija obrazovanja, istraživanja i ispitivanja u maloj razmeri. Upravo smo uradili norveški paviljon u Dubaiju.
A tu imate veliko iskustvo, radite ih dosta, pa i za Bijenale u Veneciji.
Ima tu mnogo učenja. Upravo za severnu Norvešku radimo drugu verziju paviljona iz Dubaija. Biće to ribarska škola. Pravićemo je od drveta, kao što smo planirali i za Dubai, ali smo bili prisiljeni da koristimo aluminijum jer je sponzor bio proizvođač aluminijuma. O tome govorim. Sistem nije stvoren da prihvati promene i one su prilično spore. U tom smislu nordijske zemlje su prilično konzervativne. Zadovoljne su svojom tradicijom projektovanja i smatraju da nije potrebno da pređu na ekološki način projektovanja.
Neke kuće je izuzetno teško popraviti baš zato što se misli da su dugotrajne.
U odnosu na našu zemlju vrlo ste ekološki osvešćeni. Možda vas zato i idealizujemo. Radite paviljone, privremene objekte, a učili su nas da je arhitektura zamišljena da bude dugotrajna. Između dugotrajnosti i privremenog mnogo je toga.
Ti objekti jesu privremeni, ali to je koincidencija. Paviljon na Bijenalu u Veneciji, kao i onaj u Dubaiju mogu biti mnogo trajniji objekti. Privremenim ih čini priroda izložbe. Dobro je što će oba će biti reciklirana. Norveški venecijanski paviljon dat je Rebienalu (Rebiennale), organizaciji koja ponovo koristi materijale sa Bijenala i to u vrlo dobre svrhe. To su lokalci koji su gradili sa nama u Veneciji, upoznali smo ih i donirali smo im paviljon. Ni jedna kuća nije stalna, a kad kažete da je arhitektura permanentna…
… Očekuje se da će arhitektura trajati, kao piramide, recimo.
Pre nego što sam postao arhitekta radio sam u građevinskoj firmi svoga oca. Obnavljali smo kuće. Ni jedna kuća nije permanentna, morate je stalno popravljati. Pre deset godina sagradio sam svoju kuću i već moram da je obnavljam. To je konstantni proces, morate se brinuti o kući. Održavati je. Zato volim ovako da projektujem, morate misliti na popravke i kako voditi računa o kući. Neke je izuzetno teško popraviti baš zato što se misli da su dugotrajne.
Reč popravljanje ili obnavljanje postala je jako važna. Posle Drugog svetskog rata mnogo se gradilo, jer je mnogo toga bilo razoreno. Sad moramo da vodimo računa o arhitektonskoj baštini 20. veka, a mnogo toga je kvalitetno. Popravljanje, ili obnavljanje možda je odgovor na pitanje kako danas živeti u takvim zgradama. Naravno, uzimajući u obzir nove forme i načine života. Čini mi se da je popravljanje dobra reč za 21. vek.
Neka vrsta recikliranja…
Recikliranje takođe.
Upravo smo završili neku vrstu reciklažnog centra u kojem se prodaju lokalne reciklirane stvari. Bio je to jako lep projekat… reciklirani enterijeri. Problem sa recikliranjem, ovde, jeste u tome što je radna snaga skupa. Ekologija je postala jako skupa i niko neće da plaća za to. Potreban je sistem koji će pomoći da se dobiju jako dobri beskamatni krediti za one koji žele da grade ekološki. Recikliranje je dobra ideja, ali srušiti prvu kuću, pa se pobrinuti za materijal, a onda izgraditi novu kuću, to je, u stvari, dvostruki posao od onog kad se samo gradi kuća. Morate se time baviti da biste razumeli kako reciklirati bolje. Naravno, popravljanje kuće je vrlo važan posao i nekad zahteva mnogo više rada. Mi ponovo koristimo materijale, što je različito od recikliranja.
U moje vreme prosečno vreme studiranja arhitekture bilo je jedanaest godina.
Završili ste svoje visoko obrazovanje sa 30 godina, odnosno, studirali ste deset godina.
U moje vreme prosečno vreme studiranja arhitekture bilo je jedanaest godina. Ja sam to uradio za devet godina, jer ništa drugo nisam radio. Arhitektonsko obrazovanje u to vreme bilo je vrlo obimno. Učili smo tri puta veće gradivo nego što se to danas radi. Ovo sadašnje petogodišnje obrazovanje je samo usklađivanje. To je proces. Pre toga u Finskoj, arhitektonsko obrazovanje trajalo je deset godina.
Kod nas arhitektonske studije traju mnogo kraće.
To je rad za minimum kvaliteta, bilo je to pre bolje za proizvodnju arhitekata. Imali smo skulpturu, fotografiju, urbano planiranje, industrijski dizajn i slične predmete… istoriju umetnosti. Mnogo toga se tada zahtevalo od studenata. Ali razumem da to treba kratiti, jer je jako skupo za društvo. Bila su to druga vremena, devedesete godine prošlog veka. Društvo je bilo drugačije. Pao je Berlinski zid, bilo je mnogo više demokratije i nije bilo neoliberalne proizvodnje arhitekata. Sada škole dobijaju novac za diplomirane arhitekte. Drugačije je.
Čini mi se da se i uloga arhitekata promenila.
Naravno. Imao sam interesantnu diskusiju sa Ditmarom Štajnerom (Dietmar Steiner), koji je bio na čelu Arhitektonskog centra u Beču. Rekao je da je video mnogo puta kako se arhitektonska profesija menja i da živimo u vremenima koja su slična sedamdesetim godinama prošlog veka kad su arhitekti bili nekako na dnu, pa je i arhitektura bila slična – mračna i teška. Vrlo je zanimljivo to objasnio. A onda se to popravilo različitim načinima iskazivanja. Sada su vremena pomalo crna, kako je rekao. Možda će se nešto promeniti sa završetkom pandemije. Možda će se stvari popraviti sa ekologijom. Svakako, interesantna su vremena. Pomalo se slažem s njim. Stalno se to menja.
Optimista ste kad je reč o ulozi arhitekte?
Da. Mislim da će uvek biti arhitekata koji će redefinisati tu ulogu. Neće valjati ako se bude čekalo da drugi to definišu. A tako je sa svim stvarima u životu. Morate nekad da preuzmete inicijativu i nešto uradite. Posebno u našem delu sveta (Norveška). Imamo toliko sloboda, možemo da radimo šta želimo, trebalo bi da budemo koncentrisaniji na stvari koje su izvan toga. Mislim da je stvar u redefinisanju onoga što možemo da uradimo. Možemo mnogo da pomognemo u raznim vrstama procesa projektovanja ako bismo samo malo više participirali i sarađivali sa ljudima koji nisu arhitekte.
Ne smemo postati preusko orijentisani eksperti, moramo zadržati široku perspektivu.
Na koga mislite?
Na zanatlije recimo, sarađivati sa onima koji izrađuju stvari, izjednačiti se s njima. S druge strane, i sa profesionalcima iz drugih oblasti kao što su, recimo, biolozi i svi oni koji su važni da bi se razumela šira slika. Treba se vratiti i idejama. Sistem očekuje da arhitekti drže pod kontrolom priličan broj informacija. Isto važi i za društvo. Neki arhitekti smatraju da ako idu na sve seminare i kurseve na kojima se uči o novim stvarima, onda uopšte neće imati vremena da rade, pošto će sve vreme potrošiti na apdejtovanje. Ne smemo postati preusko orijentisani eksperti, moramo zadržati široku perspektivu. Treba se baviti i konstruktivnim tehnikama i materijalima, što je inžinjerski način razmišljanja. Mislim da su takvi arhitekti mnogo jači, jer se dobro razumeju tehnologiju i konstruktivne sisteme i kakav je njihov uticaj na ekologiju i ekonomiju. Što je takođe jako zanimljivo.
Morate voditi računa o kontekstu i ne možete se ponašati kao da imate daljinsku kontrolu nad stvarima.
Radite radionice sa studentima, da bi oni naučili da rade rukama i da bi upoznali materijale, ili da bi naučili da rade u kolektivu? O čemu se tu u stvari radi?
Dobre ste razloge naveli. Šta god da se desi na radionici, uvek je dobro, čak i kad se ne uspe. I iz toga se nešto nauči, jer se uči o rasporedu rada, materijalima, ekonomiji, konstrukciji, timskom radu… Morate brzo da projektujete i da donosite odluke, a na kraju imate prostor. Možete da uđete u njega, da ga osetite, da razmislite šta je bilo dobro, a šta loše. Razmera je jedan na jedan, i to je jedini način za testiranje arhitekata koji treba da grade. To je jako dobar način obrazovanja arhitekata i trebalo bi da bude uključen u svaku školu. Drugačije postajete kuvar koji nikad ne pravi hranu – ne proba hranu, pa ni ne zna šta nije dobro – tu je velika sličnost sa kuvanjem. Ne možete da ne znate da prepoznate dobru ribu i kako je ispeći, recimo, ili odakle dolazi testenina. Morate sve to da znate da biste bili dobar kuvar. Onda morate da mnogo kuvate, i na kraju ne morate ni da mislite, samo uzmete sastojke koji mogu biti lokalni i napravite fuziju.
Ovde, u stvari, govorimo o arhitekturi. Uzmi sastojke i napravi kuću gde god da si.
Da, arhitektura je u priličnoj meri slična kuvanju. Na radionicama i kuvamo zajedno. Studenti su zaduženi za to. Zajedno rade, važno je biti zajedno, mogu da diskusutuju o metaforama, zašto je to ovako ili onako, sve je to jako važno. To je vrlo human način rada. Na neki način se približavamo životinjama koje mnogo toga rade zajedno. To je vrlo prirodan način zajedničkog učenja. Svako razume da je nešto rizik koji zajedno preuzimamo, da je profesor bespomoćan koliko i svi drugi, moramo brzo da nađemo rešenje ili smo u velikom problemu. To je vrlo dobra polazna tačka i jako volim takav način rada. Do sada sam imao 228 radionica i još mi nisu dosadile. Svaki put je drugačije jer različiti ljudi učestvuju i različiti su ciljevi.
Plemena tako rade. Recimo, Amiši, grade kuće zajedno, jedu zajedno, žive zajedno. To je tradicionalni način ljudskog života od davnih vremena.
Da. Činjenica je da imamo potpuno suprotnu situaciju u učionici ili kancelariji nego napolju gde imate vremenske prilike, i prirodu, i sve što čini neku urbanu situaciju. Sve na svakog jako utiče, morate voditi računa o kontekstu i ne možete se ponašati kao da imate daljinsku kontrolu nad stvarima. Želim da kažem da se morate i fizički baviti svojim projektom – ako ne možete da ga izgradite svojim rukama, morate mnogo vremena provesti na gradilištu i upoznati sve učesnike u procesu. Da biste razumeli kontekst morate da budete tamo.
Koliko je važna hrabrost u arhitekturi?
Nisam siguran da dobro razumem.
Recimo, pokušati nešto što niste do tada, a mislite da bi to moglo da bude dobro. Treba li pokušati? Probati novo jelo, sa poznatim sastojcima, recimo.
U arhitekturi je bolje nešto probati u manjoj razmeri, a ne na velikim projektima. Ekonomski faktor se ne može zanemariti, jer skoro nikad ne projektujemo sa sopstvenim novcem. Uvek je to nečiji novac, i to moramo da poštujemo, da pomognemo i zaštitimo klijenta kad su njegove finansije u pitanju. Moramo paziti da izbegnemo rizike u projektovanju tako da klijent ne izgubi sav porodični prihod. Ali, ako si siguran u svoj kuvarske sposobnosti i svoj recept, onda možeš da napraviš neki eksperiment. Moraš da budeš svestan šta rizikuješ. Ako je u pitanju nepotrebni rizik i ako se time samo hrani sopsteni ego, to je glupo. Moraš razumeti kontekst, kao i ko je klijent i šta mu stvarno treba, bez obzira šta kaže.
Ako si siguran u svoj kuvarske sposobnosti i svoj recept, onda možeš da napraviš neki eksperiment.
Učestvovali smo na konkursu ovde u severnoj Norveškoj i imali smo razgovor na kojem smo objašnjavali šta želimo da im isporučimo. Znam to selo jako dobro, jer je moja žena odatle. Znam da nemaju mnogo novaca, a program im je prilično obiman. Želimo da budemo vrlo praktični, da radimo sa lokalnim graditeljima, a znam da ih imaju. I nadam se da drugi konkursni predlog neće dobiti taj posao jer bi bio nepotrebno kompleksan i veliki. I u tome je rizik, da zanemarite zadati program, da kažete da nešto treba da bude manje. U tom smislu treba preuzeti rizik, rizik da se kaže manje je više.
Ko su vaši klijenti? Na Balkanu, ako ste bogati idete kod arhitekte da vam projektuje kuću. A ako nemate mnogo novca, najčešće gradite sami, što je obično mnogo skuplje i nekvalitetnije. Ljudi se pomalo boje da idu kod arhitekte.
Imamo različite klijente. Recimo, porodice koje proširuju kuću traže naše usluge. Naravno, ima i onih koji bi da otvore restoran i žele dobrog arhitektu za to. Mislim da je to stvar kulture. Kad kažete da se ljudi plaše, primećujem to sad u severnoj Norveškoj, ovo nije Oslo, Helsinki ili Stokholm, ovde je potpuno drugačije. Ovo je ruralni prostor, ljudi uče putujući i čitajući časopise da arhitekti nisu nužno skupi da bi dobio ono što hoćeš i ono što ti treba. Klijenti su nam porodice, kompanije, startapovi… Samo morate da razumete kakva je vaša uloga u projektu. Jedan od projekata nam je, recimo, banja na vrhu planine. Polovina novca dolazi od države jer je u pitanju jako veliki projekat. Jednim delom je i javni projekat, ali neće se na njemu smenjivati arhitekti, jer je klijent privatnik, pa znamo da ćemo moći detaljno da projektujemo. To će biti projektovanje na staromodni način, kao što je bilo u dobrim starim vremenima kad su skandinavski arhitekti još tako radili. Znamo graditelje, imamo vremena, moći ćemo da izaberemo dobre materijale. Ali ovakvi projekti su jako retki. Normalno se moramo boriti protiv drugih biroa za svoju poziciju u projektu. To su sistemske greške.
Alto jako lepo izmiče definicijama zbog tako mnogo različitih objekata koje je projektovao.
Pomenuste stara dobra vremena. Alvar Alto je veliki finski arhitekta, nazivaju ga i ocem finske arhitekture. Kakvo je danas njegovo mesto i da li ga cene nove generacije?
Ne znam šta mladi misle, nisam više mlad.
Da, ali imate studente, oni komentarišu, komentarišu i pred vama, a i komentarišete s njima…
Mislim da ga poštuju. Alvar Alto je zanimljiv arhitekta u smislu da je bezvremen. Imao je svest o prirodi u svojoj arhitekturi, koristio je lokalne materijale i eksperimentisao je. Bio je hrabar u formi i sintezi forme, one stare i racionalističke forme. Razumeo je kada je u gradu, a kada u prirodi, kao i ono između. Mislim da je vrlo dobro izdržao test vremena. On mi je vrlo inspirativan. Jako lepo izmiče definicijama zbog tako mnogo različitih objekata koje je projektovao. Mislim da svako može u njegovoj produkciji da nađe kuću s kojom može da bude u dijalogu. Nalazim u njegovim radovima mnogo zanimljivih stvari. Mislim da danas mladi arhitekti imaju mnogo radikalniji politički program, manje se bave stilovima i formama a više su orijentisani na sadržaj, odnosno kako je objekat zaista urađen. Više je etike a manje estetike.
Naše razumevanje slobodnog prostora – okupite se i plešite.
Bila je to jedna od tema Bijenala arhitekture u veneciji. Kao i freespace – slobodni prostor. Slobodan prostor, slobodan od čega? Slobodan, za ljude, slobodan od prirode, slobodan kao biti slobodan čovek?
Mislim da je više bila reč o kulturnim razlikama. Za to Bijenale uradili smo paviljon za igru i razgovor na otvaranju prilično toga je obelodanio. Gradonačelnik Venecije pripada desnici, ne znam mu ime, došao je nešto ranije na otvaranje, a sa nama su radili ljudi iz Rebienala (Rebiennale), bili su različite boje kože i iz različitih zemalja, Afrikanci, Nordijci… Gradonačelnik je komentarisao ljude crne boje kože rekavši da oni mogu da odu da prodaju drogu na nekom drugom mestu. Odgovorio sam mu da su oni naši radnici i da imaju pravo da budu tu. Na otvaranju sam rekao da su svi dobrodošli u našem plesnom paviljonu, ne samo lokalci, ni samo turisti, već svi. Venecija je dobar primer, preplavljena je turistima i kruzerima, a gradonačelnik je desničar koji bi sve da očisti od ljudi drugih boja kože. Bila je to diskusija o našem slobodnom prostoru i šta je zaista slobodan prostor. Paviljon je bio je izvan zvaničnih prostora Bijenala i otvoren svima. Bilo je uvek puno ljudi, šetali su se, bilo je mnogo mladih uveče, pušili su, bilo je i venčanja, raznih događanja koje su organizovali lokalci, porodičnih događanja… Shvatili su da tamo mogu da organizuju i svadbe.
Paviljon je bio na neki način scenografija za život.
Liči na film Smrt u Veneciji. Naravno bila je prvo knjiga pa film, vrlo jak film o homoseksualnom odnosu starijeg muškarca i dečaka. Ima u tom paviljonu i te priče. Volim literarne primere razlika u Veneciji. To je bio i naš komentar o neophodnosti da se prihvate sve vrste ljudi. Naše razumevanje slobodnog prostora – okupite se i plešite.
Arhitektura je spora profesija, nije rijaliti šou. Treba samo da radimo dobre projekte, kuće i konstrukcije. A vreme će pokazati. Kao u slučaju Alvara Alta. Neke njegove zgrade i dalje fantastično rade, a neke ne. Uvek će biti grešaka.
Čini se da raste potreba da budemo bliže prirodi. Kad smo bili zatvoreni, kad je bio lokdaun, ljudi su hteli da idu parkove, trebale su im terase i balkoni, nekakav dodir sa prirodom. Čini se da će to ponešto promeniti u arhitekturi.
I meni se čini. Primetili smo da se dosta stranaca doseljava i žele da ovde izgrade kuće. Projektujemo kuću za jedan kineski par, pa za jedan nemački… To jeste fenomen – ljudi se iseljavaju iz velikih gradova u prirodu, na mesta na kojima će biti slobodniji, odnosno velika gustina stanovanja baš ne prija. I ja to dobro razumem.
Vaši radovi me po načinu razmišljanja podsećaju na neke projekte Petera Cumtora (Zumtor).
Možda. Rano sam se upoznao sa njegovim radom i jako ga volim. Sreo sam ga nekoliko puta. To je pošten rad, ma koliko je on komplikovana osoba. Njegov pristup arhitekturi je vrlo pošten, i ako govorimo o bezvremenoj arhitekturi onda je njegov projekat za terme u Valsu (Švajcarska) možda bezvremen, večan. Tako je dobro urađen. Tačno se zna šta je važno a šta nije, i ja to volim. Dostigao je poziciju da može da radi fantastične stvari.
Može da bira. A da li vi možete?
Ne još. Mali smo biro, ovde nas je samo troje u Bodou (Bodø) i troje u Oslu. Čini nam se kao da tek počinjemo i mnogo učimo. Jako dobri arhitekti rade sa nama. Ovo su vrlo zanimljiva vremena. Prvi put radimo neke veće projekte i učimo kako se to radi.
Nego, da se vratimo Peteru Cumtoru. Tri puta sam ga sreo. Prvi put kad sam bio jako mlad i nije hteo da razgovara sa mnom što je ok. Drugi put sam ga sreo u gradu Vardo (Vardø), to je jako malo mesto na dalekom severu Norveške, na granici sa Rusijom. Imaju samo jedan hotel. Tamo sam radio jedan projekat. Otišao sam na doručak i samo jedna osoba je sedela za stolom – u hotelu je bio još samo jedan gost i to je bio Peter Cumtor koji je tamo radio Muzej veštica. Morao sam da odem do njegovog stola, predstavio sam se – Ja sam Sami Rintala – i pozvao sam se na svog profesora Palasmu (Juhani Pallasmaa), za kojeg znam da ga zna. Palasma je u stvari moja veza sa Cumtorom. Pitao sam ga mogu li da doručkujem s njim. On me je samo gledao i ništa nije rekao, kao da me odbija. Nasmejao sam se i pomislio da je jako negativna osoba i da me nije briga, da mi ne treba njegovo društvo. A onda, posle par godina bili smo na otvaranju Muzeja veštica, pozvali su me da na otvaranju održim predavanje pre njega. Održao sam predavanje, kao i on, a onda mi je supruga – koja je vrlo pametna i dobar diplomata – rekla da zna da više ne želim da upoznam Cumtora jer me je tri puta odbio. Smatrao sam da ako želi da mi kaže neka sam priđe, ali moja žena je molila da dođem da razgovaram s njim, jer je s njom jako lepo razgovarao, a ona je jako lepa žena. Kako god, oni su razgovarali, a ja sam razgovarao s drugim ljudima. Kada smo se vraćali kući, na aerodromu između dva leta – avion je kasnio, video sam Petera Cumtora kako sedi sam, i onda sam pomislio – ma probaću još jednom. Kupio sam dva piva i prišao mu – Zdravo Peter, hoćeš li pivo? Bio je jako sretan, da ga konačno neko to pita. Pili smo pivo, i on je bio jako prijatan, pozvao nas je da ga posetimo.
Sjajan tekst, hvala autorki