Sa istaknutim predstavnicima građevinske industrije pričamo o sve češćim nesrećnim slučajevima i pogibijama na domaćim gradilištima, ali i o razlozima zbog kojih do ovakvih slučajeva dolazi.

U vreme kada se sve više investira u gradnju, logično je da se mahom otvara sve veći broj gradilišta u našoj zemlji. Međutim, u građevinskoj industriji učestala je praksa da se Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu zaobilazi na razne načine, baš kao i neophodne mere bezbednosti bez kojih jedno gradilište ne bi smelo da funkcioniše. Samim tim, našli smo se u situaciji u kojoj veliki procenat radova vode firme koje na papiru imaju samo jednog zaposlenog, koje se otvaraju po potrebi određenih projekata, dok im radnici rade na crno.

Predstavnici građevinske struke saglasni su u tome da veliki problem predstavlja to što na gradilištima operišu funkcionalno nepismeni ljudi, ili pak profesionalci iz drugih struka koji nisu adekvatno obučeni da obavljaju kompleksne građevinske poslove. Pomenuti radnici do ovakvih angažmana dolaze na crno, usled nemogućnosti da nađu adekvatan posao na odavno poljuljanom tržištu rada.

Od početka godine zavedeno je preko 20 smrtnih slučajeva radnika, od čega osam u građevinarstvu.

Na sve to, propust prave i inspekcija kojoj takođe fali obučenog kadra, lokalne samopurave na čijim teritorijama se gradi, kao i sudski organi koji ne propisuju adekvatne kazne. O potonjem pričamo sa Sašom Torlakovićem, predsednikom Sindikata radnika građevinarstva i IGM Srbije.

“Propisana kazna je od 800.000 do dva miliona evra i 12 godina zatvora. Dok ne počne primena Zakona, dešavaće se ovakve stvari”, govori on i naglašava da veliki deo odgovornosti za trenutno situaciju nose i sudski organi koji ne rade svoj posao. Naime, podaci govore da čak 30 odsto kazni zastareva, pa se samim tim ni ne sprovode.

Sudovi slepi na malverzacije

Torlaković i predstavnici Sindikata pokušavaju već izvesno vreme da skrenu pažnju na ovu problematiku, a isto su naglasili i u avgustu u razgovoru za B92 nakon što je jedan radnik poginuo na gradilištu u samom centru Beograda, u neposrednoj blizini zgrade Vlade. Žrtva je radila na crno za firmu koju bismo lako mogli da okarakterišemo kao “fantomsku” budući da je u njoj tehnički zaposlena samo jedna osoba, i to vlasnik preduzeća.

Tom prilikom rečeno je da je od početka godine zavedeno preko 20 smrtnih slučajeva radnika, od čega osam u građevinarstvu, a da skoro trećina poginulih radnika nije bilo prijavljeno. Od tada, u rasponu od svega mesec dana, broj poginulih radnika popeo se na oko 30*. Sredinom septembra, dva prijavljena radnika, poslovođa i pomoćnik geometra, poginula su na gradilištu “Beograda na vodi” kada su pod nepoznatim okolnostima pali sa 22. sprata. Samo nekoliko dana kasnije, jedna osoba poginula je u skladištu “Luke Beograd” prilikom adaptacije konstrukcije svetlarnika. Kompanija se ogradila od ove nesreće budući da nesrećna osoba nije bila radnik “Luke”. U trenutku pisanja ovog teksta, poginuo je radnik na Žeželjevom mostu nakon što je pao sa visine. U pitanju je drugi smrtni slučaj na gradilištu novog drumsko-železničkog mosta u Novom Sadu, a prethodni se desio prošle godine. Trenutno nije poznato da li će iko odgovarati zbog navedenih pogibiji.

*Po podacima navedenim u članku objavljenom na Insajderu 15. septembra 2018. poginulih radnika bilo je 29, ali se broj  u međuvremenu povećao.
Predstavnici industrije primećuju da su se propisi u građevinarstvu daleko više pratili tokom osamdesetih kada se ovde još intezivnije gradilo, ali i da su se kaznene mere adekvatno sprovodile.

Štetan i narativ državnih organa

Zbog sve učestalijih nesreća i pritiska od strane medija, povodom pogibija građevinskih radnika oglasili su se i državni organi, pa čak i sam vrh države. Međutim, način na koji se govori o ovim nesrećama je vrlo problematičan. Izjavama poput “To je život i takve stvari se dešavaju“, To nisu manekeni, nikom se nije iskrivila štikla na pisti“ i “Imamo daleko manji broj nesreća u odnosu na broj stanovnika u odnosu na druge zemlje” skreće se pažnja na glavni problem, a to je loša organizacija gradilišta, nepoštovanje propisa i neadekvatno sprovođenje kaznenih mera, (ako slučaj uopšte dospe do nadležnih organa). S tim u vezi govori nam i predsednik građevinskog sindikata:

“Smrtne povrede spadaju u predviđeni rizik na gradilištu. Ali, ako imate ogradu, sigurnosne kaiševe, ako ste ispoštovali sve bezbednosne mere i na gradilištu imate osobu zaduženu da prati ono što drugi kvalifikovani radnici rade, onda se takvi rizici svode na minimum”, objašnjava Tolaković i dodaje:

“Naš Zakon o bezbednosti na radu je usaglašen sa zakonima Evropske Unije. Međutim, njemu nedostaje Zakon o osiguranju od povrede koji na planu Skupštine Republike Srbije treba da bude na redu 2019. ili 2020. godine. Donošenjem tog Zakona poslodavci bi bili u obavezi da kad dođe do povreda i do teških posledica sa smrtim ishodom zaista jako puno novca plaćaju radnicima koji su se povredili i porodicama onih koji su stradali. Smatram da bi to uozbiljilo scenu kod poslodavaca, kod investitora i kod izvođaća radova u smislu pažnje i praćenja propisa i svih rizika na gradilištu koji su predviđeni.”

Ljudski faktor najopasniji

Goran Rodić, potpredsednik Građevinske komore Srbije naglašava za naš portal da pored pune bezbednosne opreme gradilišta i samih radnika, izvršilac radnje mora da pripremi i potpunu papirologiju (među kojima je i projekat tehnologije gradnje koji sadrži i projekat obezbeđenja gradilišta) bez koje ne bi smelo ni da se stupa u rad. Rodić takođe ističe da na mnogim aktivnim gradilištima radnici uopšte nisu ni upoznati sa tim na kojoj distanci moraju da stoje od mašina (kranova, bagera, buldožera i sl.) i koja je procedura ukoliko dođe do, na primer, rušenja krana i sličnih nezgoda.

“Retko ko ima istaknutu tablu sa istaknutom građevinskom dozvolom, obaveštenjem o gradnji sa imenom projektantske firme i imenom izvođača radova”, tvrdi Rodić koji smatra da odgovornost treba da preuzmu lokalne samouprave:

“Glavni krivac su lokalne samouprave jer se na njihovoj teritoriji zida i njihove inspekcije ne smeju više da se prepucavaju sa republičkim ministarstvom oko toga ko je nadležni. Pošto nema dovoljno inspektora, naročito onih obučenih, prenosi se odgovornost sa jednog organa na drugi. Ne može neko da tvrdi da ne zna šta mu se dešava na teritoriji, a da divlja gradnja cveta. Oni koji ovo dopuštaju moraju da se smene i da se rigorozno kazne.”

 

Oprez: Radnici rade alkoholisanom stanju
Oba naša sagovornika ističu da poseban problem predstavlja to što na srpskim gradilištima neretko rade radnici u alkoholisanom stanju. Ovaj problem zajednički je i za radnike koji su legalno prijavljeni koliko i za one koji rade na crno, bez obzira na nivo njihove obuke i stepen obrazovanja. Činjenica da na ovaj problem treba da se skreće posebna pažnja je poražavajuća. Slika građevinca na skeli sa pivom u ruci učestala je u tolikoj meri da je već odavno postala “norma”, odnosno nešto na šta većina prolaznika ne bi ni pobratila pažnju. Ovim putem apelujemo na izvođače radova da skrenu pažnju svih svojih radnika na opasnosti do kojih može doći ukoliko se radi u alkoholisanom stanju.

Kada će se situacija poboljšati?

U Sindikatu radnika građevinarstva jedno od rešenja vide u poboljšanju statusa sindikalaca kojima bi trebalo da se omogući ulaz na gradilišta u slučaju kada primete da u njima nisu sprovdene sve mere bezbednosti. Svoju ulogu oni vide kao preventivnu, jer bi im se tako omogućilo da porazgovaraju sa investitorima, izvođačima i radnicima, i ukažu im na potencijalne opasnosti.

“Mi smo još pre deset godina tražili da sindikalni predstavnici dobiju staus službenih lica”,  pojašnjava Torlaković. „Više puta smo na okruglim stolovima i edukacijama nudili takvu varijantu, a pisali smo i zvanični predlog Ministarstvu. Predlog smo upoređivali i sa zakonima u Švedskoj gde sindikalni predstavnici mogu da dođu na gradilište. No, prošlo je mnogo godina od kada smo ušli u te procese i nikada nismo naišli na podršku. U ovoj dobi neo-liberalizma gde je sve na strani gazde i investitora, utopija bi bila da neko prihvati da sindikalci budu preventivni inspektori koji dolaze na gradilište.”

Po svemu navedenom vidimo da rešenje preko noći jednostavno ne postoji i da će verovatno trebati godine da se situacija na domaćim gradilištima pokrene nabolje – ukoliko se sa ispravljanjem propusta na svim nivoima krene u što skorijem periodu. Ostaje još da se vidi da li će medijska pažnja koju nesreće na srpskim gradilištima  dobijaju u poslednje vreme makar malo pogurati ove procese.

Kad ste već ovde…