Sudžou: Baš ona Kina koju sam želela da vidim
Možda nije neophodno da arhitektura grada proističe iz njegovog kulturnog identiteta, ali svet je lepši, a s njim i arhitektura, kada negujemo svoju posebnost, ne zaboravljajući gde se nalazimo i odakle smo potekli.
Dve najbitnije stvari kada putujem su osećaj sigurnosti i pristup internetu. Problem sa internetom se stvorio već pri dolasku u Kinu iz Hongkonga u večernjim časovima, kada nisam uspela da preko VPN-a promenim IP adresu telefona.
U nemogućnosti da komuniciram sa taksistima i da nađem prolaznika koji priča engleski, bila sam ubeđena da ću prenoćiti na pustoj železničkoj stanici u gradu udaljenom 100 km od Šangaja, za koji, do par nedelja ranije, nisam ni znala da postoji.
Ipak, jedan prolaznik se setio da pokrene aplikaciju za prevođenje na svom telefonu. Objasnio je taksisti kuda treba da me vozi i posle kratke vožnje stigla sam u hostel, gde su me dočekali recepcionari koji nisu govorili engleski. Hostel je bio pun turista, ali samo kineskih.
Uskoro sam uvidela da VPN, koji je trebao da mi omogući pristup sajtovima i mobilnim aplikacijama koji su zabranjeni u Kini, samo na momente funkcioniše. Ograničeno kretanje iz straha da se ne izgubim, ali i sprečenost da popričam sa nekim zbog jezičke barijere, nisu mi pokvarili petodnevni boravak u Sudžou, jer je on baš ta Kina koju sam želela da vidim.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Prihvatanje kulturnih razlika
Nasuprot Hongkongu i Šangaju, koje sam posetila tokom svog azijskog putovanja, Sudžou ima bogatu istoriju dugu 2.500 godina. U drevnoj ujedinjenoj Kini, zahvaljujući svom položaju na Velikom kanalu, postao je važno trgovačko središte koje je povezivalo jug i sever države. Poznat po proizvodnji svile, razvio se i u kulturni i umetnički centar.
Grad me je oduševio već tokom prve šetnje. Odmah sam primetila širinu i čistoću mesta. Kolovozi i trotoari bili su široki, a pored kolovozne trake nalazila se i traka za motocikliste. Kineski motociklisti razlikovali su se od vijetnamskih; bilo ih je manje na ulicama, manje ih je bilo na jednom motoru, vozili su po pravilima i imali su bolje motocikle.
Iako su odrasli često nosili kacige, a deca ne, ovaj put ih nisam osuđivački gledala, jer sam prihvatila kulturne razlike. Ono što je nama normalno, njima možda nije, i obrnuto. Na motociklima, tačnije od ručke do ručke, bile su pričvršćene zimske jakne, koje se nisu skidale ni kada je vozilo bilo parkirano.
Dok vozač vozi, ruke su mu provučene kroz rukave, a ostatak jakne greje mu krilo. Saobraćaj nije bio bučan zbog velikog broja električnih vozila. Nisam videla rupe i pukotine na saobraćajnim površinama, oštećeni urbani mobilijar, beskućnike, ljude koji prose na ulici, mačke ni pse lutalice.
Iznenadilo me je da u gradu, gde je uobičajeno da muškarci, ali i žene, često glasno podriguju i pljuju na javnim mestima, nema niti jednog bačenog papirića.
Iznenadilo me je da u gradu, gde je uobičajeno da muškarci, ali i žene, često glasno podriguju i pljuju na javnim mestima, nema niti jednog bačenog papirića. Ovo ukazuje da lokalne navike stanovnika nemaju veze sa pravilnim održavanjem infrastrukture i javnih površina.
Prateći gužvu, našla sam se pored vodenih kanala. Premda ga nazivaju kineskom Venecijom, Sudžo ima neuporedivo manje kanala od Venecije. Umesto venecijanskih gondola, kanalima su plovili drveni brodići sa zatvorenim kabinama.
Ispod streha i malih nadstrešnica visili su prepoznatljivi crveni lampioni, a od ukrasa ponavljala se jedna geometrijska šara u obradi prozorskih rešetaka i ukrasnih traka oko otvora.
Oko kanala su bile poređane u nizu jednospratne ili dvospratne jednoporodične tradicionalne kuće skromnih dimenzija, s belim i glatkim fasadama. Vrata i mali prozori bili su od tamnog drveta, a krovovi od tamnosivih crepova, zgusnuto složenih u slojevima.
Tek poneka kuća imala je krov s podignutim ivicama prema gore. Ispod streha i malih nadstrešnica visili su prepoznatljivi crveni lampioni, a od ukrasa ponavljala se jedna geometrijska šara u obradi prozorskih rešetaka i ukrasnih traka oko otvora.
Šetalište duž kanala bilo je puno ljudi. U masi jesenjih širokih jakni odmah sam primetila mlade devojke u tradicionalnim šarenim haljinama, namenski obučene za fotografisanje na romantičnim mostićima. Pile su babl ti u društvu svojih drugarica, ne skidajući pogled sa telefona.
Elegantni minimalizam Đangnan stila
Skrenula sam sa glavne pešačke rute u uske, jednosmerne ulice u kojima se nastavljao niz belih kuća. Na fasadama su bili pričvršćeni štrikovi, na kojima su na ofingerima visile zimske jakne. Pomislila sam da su to verovatno jakne koje se kače na motocikl.
Dopao mi se minimalizam Đangnan stila, koji se razvijao od desetog veka na području južno od reke Jangce. Koloritni kontrast zidova i krovova, kao i neupadljivi ukrasi, naglašavaju elegantnost stila.
Dok Japanci stvaraju harmoniju životnog prostora i dvorišta kroz pomerljive zidove, u Đangnan stilu ta harmonija se postiže kroz trajne arhitektonske elemente poput verandi, otvorenih hodnika te vrata i prozora s rezbarijama.
Iako mi, arhitekte, izbegavamo epitet „lep“ u opisivanju prostora, Sudžou je, zbog svoje očuvane tradicionalne arhitekture, zaista prelep grad. Jedni od najlepših gradova na svetu su oni s bogatim ostacima iz prošlosti.
Svet je lepši, a s njim i arhitektura, kada negujemo svoju posebnost, ne zaboravljajući gde se nalazimo i odakle smo potekli.
Ali hajde da zamislimo današnje gradove bez svoje daleke prošlosti, gde postoji samo arhitektura dvadeset prvog veka. Ja bih u mnogima videla masu univerzalnih objekta koji ne opisuju mesto na kojem su izgrađeni, bilo da su kvalitetno, manje kvalitetno ili nekvalitetno izvedeni.
Možda nije neophodno da arhitektura grada proističe iz njegovog kulturnog identiteta, ali svet je lepši, a s njim i arhitektura, kada negujemo svoju posebnost, ne zaboravljajući gde se nalazimo i odakle smo potekli.
Zbog toga od same tradicionalne arhitekture u Sudžou jos više mi se svideo način na koji se ona nenametljivo prenela na novogradnju. Novi stambeni objekti zadržali su karakteristike Đangnan stila: prepoznatljivu glatku, belu fasadu i tamne krovove.
Geometrijski motivi zadržani su u obradi balkonskih ograda, prozorskih parapeta i kutija za sakrivanje klima-uređaja.
Razlika između starih i novih objekata je u spratnosti, upotrebljenim građevinskim materijalima i dimenzijama prozorskih otvora. Novi objekti su veći, s višim plafonima i širim prostorijama, prilagođeni za udobnost modernog čoveka. Stare kuće građene su od prirodnih materijala poput drveta i cigle, dok se nove zgrade grade od betona i čelika.
Prozorske površine novogradnje znatno su veće radi boljeg osvetljenja i ventilacije, dok su geometrijski motivi zadržani u obradi balkonskih ograda, prozorskih parapeta i kutija za sakrivanje klima-uređaja. Nadstrešnice iznad ulaza u zgrade koje imitiraju kineske tradicionalne krovove sa zakrivljenim ivicama prema gore su mi bile čak simpatične.
Svoju zamisao o tome kako bi tradicionalni stil mogao da izgleda u savremenom vremenu pronašla sam u muzeju svile, izgrađenom početkom devedesetih godina prošlog veka. Muzej sadrži nove kockaste i trouglaste forme, dok se tradicionalni duh zadržao belim fasadama i otvorenosti objekta prema dvorištu.
U dvadesetom veku, Sudžou je podlegao uniformisanoj arhitekturi, pri čemu su se stari objekti rušili kako bi se napravilo mesto za nebodere.
Potpune kopije stare arhitekture u komercijalne svrhe mi nisu bile interesantne, ali, začudo, ovaj pristup u arhitekturi koji inače ne podržavam, nije mi bio odbojan. Zašto mi je onda čuveni etno stil u novom graditeljstvu po Srbiji i Bosni i Hercegovini odbojan, a kopiranje starog Đangnan stila u Sudžu nije?!
Jedan od razloga mogao bi biti favorizacija stila na osnovu ličnog ukusa: Đangnan stil deluje pročišćenije i svedenije. Ipak, kada sam bolje razmislila, odgovor sam pronašla u samom kontekstu objekta. U dvadesetom veku, Sudžou, kao i ostale kineske metropole, podlegao je uniformisanoj arhitekturi, pri čemu su se stari objekti rušili kako bi se napravilo mesto za nebodere.
Srećom, krajem dvadesetog veka počinje renesansa Đangnan stila i težnja da se dalje razvije tradicionalna arhitektura, vidljiva samo u ovom delu sveta. Arhitektura u Sudžou je prvenstveno bazirana na izvrsnoj infrastrukturi i građena je u jednom tonu.
Nikad manje izgovorenih reči, a više lepih gestova
Stoga se i te potpune kopije prošlosti dobro uklapaju u sredinu. Međutim, u mestima gde stari objekti propadaju zbog neodržavanja, gde je savremena arhitektura zasnovana na lošoj infrastrukturi i gde se gradi kršeći pisana pravila, oživljavanje prošlosti kroz nekreativna arhitektonska rešenja deluje potpuno veštački. Zato je Sudžou inspiracija za sve gradove koji se suočavaju sa izazovima modernizacije i očuvanja kulturnog nasleđa.
Lično, pored inspirativne arhitekture, neću zaboraviti ni stanovnike Sudžoua. Nikad manje izgovorenih reči, a više lepih gestova: mali poklončići od cimerki iz sobe, prolaznikovo praćenje do železničke stanice da se ne bi izgubila, vožnja na motociklu do marketa i nazad sa recepcionarem.
Jednom su za stolom pored mog u restoranu sedeli penzioneri. Oni su gledali mene, ali i ja njih. Delovali su kao da bi se rado raspričali sa mnom da su mogli. Pri izlasku sam ih nagradila osmehom, jer je on ponekad jasniji od izgovorenih reči.
Foto-galerija
