Ne zato što usporavaju rad, već zato što razotkrivaju rizike, neusklađenosti i odgovornost pre nego što projekat uđe u gradnju.
U građevinskoj industriji preciznost, dobra koordinacija i efikasan rad odavno nisu luksuz, već nužnost. BIM se često predstavlja kao odgovor na te zahteve. Ipak, da bi se ta obećanja zaista ostvarila, tehnologija sama po sebi nije dovoljna. Neophodno je poverenje u proces. Poverenje u to kako informacije nastaju, kako se koriste i u kom trenutku postaju osnova za odluke koje imaju stvarne, dugoročne posledice.
U BIM projektima informacije su najvredniji resurs, ali se često posmatraju kao nešto što jednostavno „postoji u modelu“. U praksi, njihova vrednost zavisi od konteksta u kome se čitaju, trenutka u kome se koriste, svrhe kojoj služe i očekivanja onih koji na osnovu njih donose odluke. Ista stvar ne znači isto u svim fazama projekta, niti za sve učesnike.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Gde nastaje problem
Ista informacija može u jednom trenutku biti samo radna pretpostavka, a u sledećem postati osnova za odluku koja ima finansijske ili ugovorne posledice.
Ta promena se često dešava tiho. Bez jasnog prelaza i bez dogovora o tome kada i za koga nešto prestaje da bude orijentacija, a počinje da nosi odgovornost.
Tu nastaju najveći problemi. I tu se otvara tema standarda.
Standardi kao zajednički jezik
Projekti traju dugo, odgovornosti se prenose, odluke se nadovezuju jedna na drugu, a okolnosti se menjaju. Iako se podaci iz modela stalno ažuriraju, svaki put kada se koriste za analizu ili odluku oni ostavljaju trag koji se može pratiti kroz vreme.
Kako projekti postaju sve složeniji, a broj učesnika raste, postaje neophodno da svi imaju jasnu sliku ne samo o tome šta postoji u modelu, već i kada, za koga i za koju svrhu se informacije mogu koristiti.
Bez te jasnoće, kontekst u kome su nastale brzo se gubi. One su prisutne, ali više nije jasno da li su spremne za odluke ili su i dalje samo radne pretpostavke koje zahtevaju proveru i dopunu.
U tom smislu, BIM standardi funkcionišu kao zajednički jezik. Oni obeležavaju trenutke u kojima podaci, u određenom kontekstu, postaju upotrebljive informacije i počinju da nose odgovornost. Time se čuva ne samo sadržaj modela, već i kontinuitet odlučivanja, čak i kada se timovi, faze i okolnosti projekta menjaju.
Iako se podaci iz modela stalno ažuriraju, svaki put kada se koriste za analizu ili odluku oni ostavljaju trag koji se može pratiti kroz vreme.
Zašto se standardi često svode na formalnost
U svakodnevnom radu se standardi često prepoznaju kroz svoje najvidljivije oblike: imenovanje fajlova, strukturu foldera, popunjene parametre i kontrolne liste. Kada se njihova primena zadrži na tom nivou, oni se doživljavaju kao administrativni teret, a BIM se svodi na tehnički okvir bez stvarnog uticaja na procese.
Frustracija raste jer očekivani benefiti izostaju. Suštinska vrednost standarda, da složene procese učine razumljivim, proverljivim i uporedivim, ostaje neiskorišćena. Standardi nisu sredstvo za disciplinovanje pojedinaca, već alat za uspostavljanje jasnih uslova pod kojima se određeni sadržaj može smatrati dovoljno pouzdanim za konkretnu upotrebu.
Podaci, informacije i odluke
Zid u modelu ima dimenziju, slojeve i oznaku faze. Za projektanta je to radna pretpostavka. Za izvođača signal da se sprema tehnologija. Za investitora broj koji ulazi u budžet. Bez dogovorenog okvira, svi gledaju iste podatke i donose različite odluke.
U BIM okruženju podaci se stvaraju kontinuirano, ali se informacije koriste selektivno. Isti skup podataka može se tumačiti na različite načine, u zavisnosti od faze projekta, uloge učesnika i nivoa prihvatljivog rizika. Informacija zato nije trajno „upisana“ u model, ona nastaje u trenutku korišćenja.
ISO 19650 upravo tu pomera fokus: sa pitanja šta postoji u sistemu, na pitanje zašto je nešto potrebno, kada i za koga. Zahtevi za informacijama ne služe da eliminišu neizvesnost, već da je učine vidljivom i drže pod kontrolom.
Krug je jednostavan:
- odluke pokreću zahteve;
- zahtevi pokreću isporuke informacija;
- isporuke omogućavaju nove odluke.
Upravo u toj razlici između stalnog stvaranja podataka i selektivne upotrebe informacija leži jedna od osnovnih uloga standarda: da spreče da se odgovornost preuzme pre nego što se shvati da je preuzeta.
ISO 19650 i širi okvir standardizacije
ISO 19650 je danas najčešći referentni okvir jer se bavi odnosima: ko je odgovoran za koju informaciju, u kom trenutku, sa kakvim očekivanjima. U praksi, to je razlika između informacije koja služi za razmišljanje i one na osnovu koje se potpisuje odluka.
Ipak, ISO 19650 nije krajnji domet standardizacije. On je temelj zajedničkog jezika i procesnog okvira, na koji se nadovezuju drugi standardi i metodologije: oni koji preciziraju sadržaj informacija, definišu tokove razmene, ili uvode zajedničke strukture i omogućavaju poređenje troškova, performansi i odluka.
Tek u toj kombinaciji informacije prestaju da budu vezane za jedan projekat i postaju deo šireg, kolektivnog znanja.
Zašto su standardi neprijatni
Standardi su često neprijatni jer traže ono što praksa retko omogućava: vreme za dogovor, prostor za priznanje ograničenja i jasno imenovanje rizika. U sistemima u kojima se obim posla definiše grubo i brzo, rokovi postavljaju unazad, a resursi ostaju neizgovoreni, standardi deluju kao smetnja. Ne zato što usporavaju rad, već zato što razotkrivaju neusklađenost između ambicija i realnih kapaciteta.
Standardi ne popravljaju loš sistem rada i ne čine da sve odjednom postane bolje. Njihova uloga je drugačija, oni sprečavaju da se u posao uđe sa pretpostavkom da problema nema. Pomeraju trenutak u kome praznine, neslaganja i rizici postaju vidljivi, pomeraju ga unapred dok još postoji vreme i prostor za razgovor, pregovore i korekcije.
U sistemima u kojima se obim posla definiše grubo i brzo, rokovi postavljaju unazad, a resursi ostaju neizgovoreni, standardi deluju kao smetnja.
Kontinuitet kao prava vrednost
BIM omogućava donošenje odluka ranije nego ikada pre. To je jedna od njegovih najvećih prednosti, ali i jedan od najvećih rizika. Rane odluke, ako nisu jasno uokvirene, nose i rani rizik.
Zato se u BIM projektima često raspravlja o nivou detalja modela, dok se mnogo ređe govori o nivou odgovornosti koji taj detalj nosi. Ta razlika obično postane očigledna tek kada je kasno da se o njoj pregovara, kada su ugovori već potpisani, materijal naručen ili gradnja započeta.
Tada postaje jasno da problem nije u alatu. U dugim i složenim projektima zajednički jezik postaje važniji od softvera koji se koristi. Standardni ne zamenjuju profesionalnu odgovornost ljudi, ali omogućavaju kontinuitet značenja, da se odluke ne izgube u tranziciji faza i timova, i da poverenje u informacije ne zavisi od ličnih odnosa, već od jasno definisanog okvira.
U tom smislu, standardi nisu dodatni sloj birokratije. Oni su infrastruktura razumevanja. Ne čine BIM sporijim, već svesnijim. U industriji u kojoj se posledice odluka vide godinama kasnije, upravo ta svesnost predstavlja njihovu najveću vrednost.
U sledećoj kolumni iz serijala „BIM u fokusu“ bavićemo se pitanjem: kako prepoznati da li je tim zaista spreman za BIM – i kako se ta spremnost vidi kroz organizaciju, kompetencije i doslednost u radu.
„Standardi ne popravljaju loš sistem rada i ne čine da sve odjednom postane bolje.“
Standard treba pre svega da koriguje sistem rada. U stvarnosti standard sluzi da bi se krivica za kasnjenje projekta precizno prebacivala. Birokratizacija procesa rada projekat pretvara u ratiste gde se svi trude da „ispune standarde i norme“ umesto da postignu izuzetan rezultat i uzivaju u poslu koji je olaksan poznavanjem standarda (koji je shodno tome popravio los sistem rada). Sve ostalo su prazne price i presipanje iz supljeg u prazno, domen pravnika i filozofa, semanticara i lovaca na slovne greske.