Tour de Mako: Biciklom do banje i organske arhitekture u Mađarskoj
Na dva točka kroz 75 kilometara Panonske ravnice do remek-dela Imrea Makoveca.
Nakon završetka svoje Evropske solo ArhiTure prošle godine, dug period vremena sam se osetio ispunjenim što se tiče arhitektonskih avantura… barem na neko vreme. U jednom trenutku između svog projektovanja i istraživanja, sasvim slučajno sam naleteo na banju specifičnog oblika koja je udaljena 75 km od Subotice.
Ono što me je zaintrigiralo kod banje je upravo njena arhitektura, kakvu do sad nigde nisam video i koja me ne bi bacila u ovu pustolovinu. Nedugo nakon dubljeg istraživanja o banji i ruti, otkrio sam da u Maku (mađ. Makó) postoji još nekoliko objekata istog arhitekte i to u istom stilu građenja!
„Ovo je definitivno neki znak, moram obići ovo mesto obavezno!“ govorim sebi dok žustro planiram rutu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Imre Makovec teži da bude usmeren ka čoveku kroz svoju arhitekturu, a simetrija je glavna karakteristika njegovih objekata.
Naravno, reč je o čuvenom mađarskom arhitekti Imreu Makovecu (1935–2011), najistaknutijem zagovorniku organske arhitekture na ovim prostorima sa preko 250 izvedenih objekata! Za Makoveca se može reći da je delom bio pod uticajem Rajtove arhitekture, a delom pod uticajem mađarske tradicionalne umetnosti.
Njegova arhitektura je direktna kritika komunističke ideologije i uniformisanosti objekata tog vremena. Makovec zasniva svoju arhitekturu na proučavanju prirodnih i društvenih uslova ljudi: fizičke strukture kao i potrebe ljudi. Teži da bude usmeren ka čoveku kroz svoju arhitekturu, a simetrija je glavna karakteristika njegovih objekata.
Putem peska
Nakon detaljno isplanirane rute došlo je i vreme da se pođe na istu. Sreća pa je Vojvodina i južna Mađarska potpuno ravna pa nisam očekivao velike uspone. Opremljen samo sa kamerama, kupaćim i odlučnošću da ću stići do banje kako znam i umem, krenuo sam iz Subotice u 5 ujutro.
Jutarnja svežina i toplo pecivo iz prve pekare su me je držali budnim dok sam jurio ka graničnom prelazu na Horgošu. U jednom trenutku, na pola puta kroz Bačke Vinograde, mapa me navela na put između njiva, što sam bez imalo razmišljanja samo prihvatio i skrenuo sa biciklističke staze u njive.
Malo je reći da sam zažalio tu ideju, jer sam već na pola puta bio sav od peska i prašine. Dubok pesak me je primorao da siđem sa bicikla i nastavim da ga guram do kraja njiva. Upravo na ovoj njivi me je i dočekao izlazak sunca koji je najavljivao poslednji topao vikend u ovoj godini.
Stanica u Segedinu
Nakon puna dva sata kretanja sam prešao granicu i ovde je tek krenula prava avantura budući da do sada nisam dalje od ove tačke išao biciklom. Prva stanica za pauzu je bio Segedin do kojeg mi je trebalo sat vremena nakon prelaska granice.
Svaki put kad sam posećivao Segedin, grad sam doživljavao pretežno kroz arhitekturu mađarske secesije. Međutim na ovoj turi sam spazio i nekolicinu objekata iz posleratnog perioda. Pravi primer je jedna stambena zgrada koja me je odmah podsetila na novosadsko naselje Liman 1 autora Dušana Krstića.
Objekat razuđene forme, „obučen“ u fasadnu opeku sa pojedinim izraženim betonskim elementima na fasadi ono je što me je i asociralo na Krstićevu arhitekturu. Projektant ovog zdanja iz 1973. godine je arhitekta Béla Borvendég (1931–2014). Zanimljivo je da arhitekta tokom svojih mnogobrojnih putovanja posetio i Jugoslaviju, tako da ko zna, možda je na njegovu arhitekturu bilo i jugoslovenskog uticaja.
Objekat razuđene forme, „obučen“ u fasadnu opeku sa pojedinim izraženim betonskim elementima na fasadi ono je što me je i asociralo na Krstićevu arhitekturu.
Kad ne znaš koliko još – ti pevaj
Nakon duže pauze u Elizabetinom parku u Segedinu vreme je bilo da se nastavi ka cilju. Put ka Maku se dalje protezao kroz par obližnja sela i njiva ali bez prevelike gužve u saobraćaju. Jedno je bitno samo tokom ovakvih tura – ne razmišljati koliko ima još do kraja cilja jer zapravo ima dosta.
Ispred mene je bilo čitavih 30 km vožnje do Maka i noge su mi svakim obrtajem bile sve umornije. Kad se vozite sami i usred ničega, preostaje vam samo da pevate šta stignete na sav glas da se zabavite kroz beskrajnost “panonskog mora”.
Nakon sat vremena, konstantnog obrtanja pedala, moje umorne noge i ja stižemo u malo mesto Mako! Prvo je usledio kratak predah pa potom na obilaženje onog zbog čega sam i došao. Imao sam i šta da vidim.
Kulturni centar “Kuća luka”
Jedan od prvih radova u Maku, Makovec projektuje već 1996. godine, a objekat zvanično biva otvoren 2000. godine. Objekat koji je orijentisan na tri strane sa četiri kule, dve ka glavnom trgu i dvorištu, je nepromašiv pri ulasku u uži centar grada. Iako do sad nisam nailazio na njegove radove, ovaj primer me je prijatno iznenadio.
Mogu samo reći da je objekat originalan, nisam mogao ni sa jednim drugim arhitektom da ga uporedim. Oblikovanje kula koje se postepeno uzdižu i transparentno otvaraju ka nebu samo da bi vam otkrile još jednu manju transparentnu kulu unutar sebe me je oduševilo.
Visoka tavanica sa vidljivim drvenim rogovima i zidovima koji daju utisak kao da ste u pećini odlikuju ovaj veličanstveni prostor.
Pri ulasku u objekat, prvo što se da zapaziti su noseći stubovi koji se “granaju”, jedna od mnogih odlika Makovecove arhitekture. Stubovi su ništa naspram prostora u kom se nalazi pozornica. Visoka tavanica sa vidljivim drvenim rogovima i zidovima koji daju utisak kao da ste u pećini odlikuju ovaj veličanstveni prostor.
Makovec o kulturnom centru
“Dok se krećemo ka Kući luka, vidimo četiri kule sa masom između njih koja podseća na telo ležeće životinje. Ta struktura zapravo sadrži pozorište i druge prostore za kulturne događaje. Ova zgrada, kao i ostale koje sam projektovao, primer je mađarske organske arhitekture. Šta to znači? To znači da naša arhitektura nije namenjena da služi industrijskim i komercijalnim lobijima“, govori arhitekta o objektu.
„Umesto toga, težimo da koristimo materijale i oblike koji nas podsećaju na sopstvenu izradu. To ne mora nužno biti svestan potez. Dovoljno je ako kažete da se dobro osećate u ovoj kući. Ako uđete u unutrašnji prostor, vidite pozorište i da je scena ‘kuća unutar kuće’. Zanimljivo je da ljudi imaju ovu opsesiju da okolina mojih zgrada treba da se očisti kako bi se strukture mogle pravilno videti. Zaboravljaju da je grad poput tkiva, u kojem se zgrada bilo kog značaja može postaviti bilo gde sve dok se uklapa u to tkivo”, dodao je Makovec.
Autobuska stanica Mako
Sa već jednim realizovanim objektom, Makovec projektuje 2008. godine autobusku stanicu koja se oslanja na zidove stare autobuske stanice iz 1978. godine. Ono što je specifično za ovu stanicu su 44 jedinstvena betonska stuba koja podsećaju na grane drveća. Na ove betonske stubove se nastavljaju drvene grede koje zajedno sa stubovima drže nadstrešnice perona.
Lim u obliku krošnje koji se nalazi na ivicama nadstrešnica je ono što upotpunjuje ovo „drveće“ koje treba da asocira na seoske gradove. Enterijer stanice je dosta svedeniji sa velikom upotrebom drveta, ali i dalje u stilu Makoveca.
Mako banja – Hagymatikum
Nakon čitavih 77 km, moje noge su tražile odmor, ali nisam mogao još stati. Na prvi pogled ostao sam potpuno zapanjen objektom i jednostavno morao prvo da ga obiđem spolja pre nego što uđem unutra. Kako se približavate glavnom ulazu dočekuju vas dva betonska “čuvara” pre nego što stupite na trg koji je mesto okupljanja i socijalizacije.
Jednim delom trg je potpuno “zatvoren”, dok se drugom stranom “otvara” ka parku. Ono što je mene zaintrigiralo sa ovim trgom jeste drvena kupolasta nadstrešnica sa drvenim feniksom koji se izdiže ka vrhu.
Cela banja Mako se sastoji kupola od kojih neke imaju svoje manje kupole formirajući jedinstvenu strukturu.
Međutim, to nije jedina kupola na banji koja me impresionirala. Zapravo cela banja Mako se sastoji kupola od kojih neke imaju svoje manje kupole formirajući jedinstvenu strukturu.
Znao sam da je projektovanje rekreativnih objekata komplikovano, ali ovde je arhitekta složenost doveo do krajnjih granica! Čini mi se kao da je na sve mislio do detalja, od dizajniranih stubova, fasade, pa čak i otvora, arhitekta nije stao tu, već je i parkovske klupe uspeo da uklopi u ceo ambijent.
Organski enterijer
Nakon što je euforija popustila, bilo je vreme da se zapakuju kamere i opusti na par sati, međutim enterijer banje je imao neke druge planove. Pri ulasku u glavnu kupolu sam potpuno ostao bez teksta kad sam video enterijer. Činio mi se tako kompleksan, ali opet nekako jednostavan, barem po obradi.
Glavna kupola kao i njene manje kupolice su zenitalno osvetljenje što je dalo dodatno na atmosferi. U samom centru se nalazi stub sa floralnim motivima koji je opkružen galerijom u obliku listova koja stoji na unikatnim pečurkastim stubovima, dok se bazeni prožimaju između njih.
Kako moćno! Po meni možda i najbolji primer Makovecove filozofije koju sam do sad video, stvarno iz misli u delo! “Izgleda da nema još odmora, dok ne obiđem sve detaljno” govorim sebi dok se penjem na galeriju. Na galeriji se prvo uočava već dobro poznata struktura krova sa otkrivenim rogovima kupola.
Može se uočiti da se kupole potpuno oslanjaju na unikatne betonske stubove sa licima koje “nadgledaju” floralni stub u centru.
Može se uočiti da se kupole potpuno oslanjaju na unikatne betonske stubove sa licima koje “nadgledaju” floralni stub u centru. Nedavno je i završena renovacija aneksa pored glavne kupole gde je arhitekta još pre dizajnirao grupu skulptura pod nazivom “Atlantida”.
Mislim da sam puna dva sata samo obilazio i fotografisao ceo kompleks upijajući svaki detalj pre nego što sam odlučio da sam obišao sve.
Arhitektura od nacionalnog značaja
Nakon četiri sata dobrog odmora, noge su bile spremne da pređu istih 77 km puta! Koliko su banje dobra stvar govori to da sam potpuno bio odmoran i spreman da pređem istu rutu nazad. Spremio sam se i pozdravio sa organskom arhitekturom do daljnjeg, preostalo je samo da dođem kući.
Jedno je sigurno, a to je da je Makovecova organska arhitektura zasigurno jedna originalna priča koju tek nameravam istražiti u narednom periodu.
O značaju i uticaju rekreativne arhitekture ovog mesta govori to da ova banja svojom unikatnom arhitekturom privlači posetioce ne samo iz Mađarske već i iz Srbije i Rumunije, po ceni od 17 evra za ceo dan! Jedno je sigurno, a to je da je Makovecova organska arhitektura zasigurno jedna originalna priča koju tek nameravam istražiti u narednom periodu.
Stvaranje nacionalnog identiteta kroz arhitekturu je upravo ono što je Makovec pokušao i uspeo u tome. Držeći se svoje filozofije da je arhitektura i prostor namenjen čoveku, arhitekta je izgradio reputaciju kako za sebe tako i za svoju državu putem arhitekture.
Nakon pređena 154 kilometra iste rute, stigao sam nazad kući sav premoren, na šta imam da poručim samo jedno – kakav trening za noge!
Biciklistička ruta
Foto-galerija
fantastičan prilog, Imre je čist genije a tebi Jovane biseri stoje ono, samo tako, do….