Zgrada Geneksa arhitekte Mihajla Mitrovića
Kolumna

Da li je arhitektura bila bolja u vreme socijalizma?

Anthony Paletta za Boston Review o izložbi „Ka konkretnoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji 1948–1980“ u Muzeju moderne umetnosti, u Njujorku.

Rat između kapitalizma i socijalizma vođen je ne samo na ideološkom planu politike i ekonomije, već i u domenu svakodnevnog života i kulture. Tako jedna antropološkinja, u nedavno objavljenoj knjizi, nastoji da pokaže Zašto žene imaju bolji seks u socijalizmu. Da li je i arhitektura tada bila bolja? Jedni odbacuju sve iz tog perioda i u svakom ruskom bazenu ili igralištu vide gulag, dok drugi socijalizam obasipaju hvalom i ležerno prelaze preko kritike društva koje ga je omogućilo.

Nijansirana i znatno obuhvatnija procena nedavno je predstavljena na izvanrednoj izložbi o posleratnoj jugoslovenskoj arhitekturi u Muzeju moderne umetnosti (MoMa) u Njujorku. Njen naziv brižljivo zaobilazi krupnija politička pitanja.1 U frazi „ka konkretnoj utopiji“ jedino je izvesno da cilj nikada nije ostvaren. Taj neuspeh nije zanemarljiv, jer svi znamo kako se gadno pokušaj završio – i ne samo po građevine. Ipak, mnogi relikti tog masivnog i tvrdoglavog napora da se utopija izgradi još uvek su sa nama, oštećeni ratom i nemarom, kao spomenici društvenom eksperimentu koliko i društvenoj tragediji. Prizivaju poštovanje i bolje razumevanje njihove svrhe.

Izložba završena u januaru nije bila izolovani događaj. Na arhitekturu Istočnog bloka odnedavno i izdavači obraćaju mnogo veću pažnju: najpre su se zajedno sa obnovljenim interesom Zapada za socijalizam pojavila foto-izdanja sa fokusom na nadrealne građevine. Kosmičke komunističke konstrukcije u slici, čije se prvo izdanje pojavilo 2011. a novo ovog meseca kod uglednog izdavača Taschen, evokativna je pa ipak tipična knjiga sačinjena od fotografija Frederika Šobena „spektakularnih formi i stroge estetike“, kako to opisuje naslovnica, „ekstremne“ arhitekture u poslednjim godinama SSSR-a. Takva, pretežno fotografska izdanja usmerena su na čudnovate, mada nesumnjivo veličanstvene građevine i ističu sablasni kvalitet „totalitarnih“ struktura koje su preživele države u kojima su nastale. Predivne su, bez sumnje. Kasnija izdanja bila su sveobuhvatnija, sa više teksta. Izvanredan rad obavljen je i po takvim zabitima kao što je arhitektura neruskih sovjetskih republika, dok fascinantni putopisni blogovi Ovena Hartlija zadiru dublje iza pojedinačnih građevina.

Osim u jednoj finoj studiji, manjka beskrajno sivilo sovjetskih stambenih zgrada, onih koje i danas okružuju gotovo svaki grad bivšeg Istočnog bloka, a koje niko ne posećuje. Takav previd, doduše, nije sporan: ni većina knjiga o arhitekturi Sjedinjenih Država ne bavi se montažnim kućama iz predgrađa. Ipak, to čitaocu daje nepotpunu sliku o razmerama i značaju arhitektonske proizvodnje u najvećem komunističkom režimu u istoriji sveta.

Svetlana Kana Radevi projektovala je hotel Podgorica (1967) koji se može opisati kao primer brutalizma; foto: Valentin Jeck, 2016, za MoMA

Od svih komunističkih zemalja, razmak između tipičnih i izvanrednih građevina možda je najmanji bio u Jugoslaviji.

Jugoslavija nudi osvežavajući pogled u socijalističku prošlost. Od samog svog početka 1918. zauzimala je granični prostor, okupljajući različite narode (Slovence, Hrvate, Srbe, pored ostalih), ugledajući se i na socijalistički Istok i na kapitalistički Zapad. Vremenski raspon njujorške izložbe se uglavnom poklapa sa vladavinom Josipa Broza Tita, najuspešnijeg partizanskog vođe iz Drugog svetskog rata, komuniste koji je godinama predvodio široki front borbe protiv sila Osovine.

Odmah posle rata Tito je najpre sklopio sporazum sa Istočnim blokom, da bi ubrzo raskrstio sa Staljinom zbog čega je izgnan iz Komunističke partije, pa je već od 1949. Jugoslavija počela da dobija pomoć sa Zapada. Njeni odnosi sa Sovjetskim blokom obnovljeni su posle Staljinove smrti 1953, ali će narednih decenija u poređenju sa drugim komunističkim državama Jugoslavija ići osobenim putem – sve do početka raspada u ratovima od 1991. Ostala je istinski nezavisna od partijskog diktata, relativno blisko povezana sa zapadnim svetom i uticajna u Pokretu nesvrstanih – geografski difuznoj grupi zemalja formiranoj 1961. u Beogradu, koja je povezivala Indoneziju, Indiju, Egipat i Ganu.

Te veze nisu bile rezultat prirodnog kulturnog ili materijalnog interesa, već političke nužde izazvane Hladnim ratom. Uprkos svemu, proizvele su stvarnu razmenu i, što je još važnije, stvarne građevine. Nejednaka konfiguracija tih veza podstakla je uzbudljivu raznovrsnost arhitekture. Titov razlaz sa Staljinom i njegova reputacija čoveka koji ne stoji iza Gvozdene zavese već nasuprot njoj, prikrivali su njegovu autoritarnost. Ipak, Jugoslavija jeste zacrtala jedinstven kurs, sa više sloboda nego drugde u Istočnom bloku i sa izgradnjom koja izmiče monotonim poluproizvodima komunističkog sveta.

Od svih komunističkih zemalja, razmak između tipičnih i izvanrednih građevina možda je najmanji bio u Jugoslaviji. Imala je neobično velik broj jedinstvenih talenata i daleko najviše raznovrsnosti u standardu masovne gradnje. Takvo stanje stvari održavalo se relativno širokim federalizmom jugoslovenske države: mada je manjkalo demokratskih sloboda, ipak je bilo značajne autonomije u mnogim sferama, uključujući arhitekturu. Građevine su bile i jesu istinski izvanredna mešavina uticaja i inspiracija, iz udaljenih i domaćih tokova. Iako su neke trpele kasnije intervencije, a pojedine i doslovno bombardovane tokom raspada države, nisu u potpunosti zaboravljene. Već je i njihova sama raznolikost dovoljan razlog za publicitet. Kako je jedan od kustosa Vladimir Kulić prokomentarisao na pretpremijeri izložbe, „kako god da pokušate da ih definišete, nešto izostane“.

Osoben modernizam koji se zapatio u Jugoslaviji u ovom periodu svakako je podstaknut većom otvorenošću države za međunarodne uticaje posle 1948. Ali neposredan uzrok nije bio toliko u trgovinskoj politici, koliko u domaćem talentu. Modernizam je obnovio tendencije koje su cvetale u međuratnoj Jugoslaviji, kao što je to bio slučaj u Tuskoj, Čehoslovačkoj i mnogim drugim državama formiranim posle Prvog svetskog rata. U vreme saradnje sa Sovjetskim savezom od 1945. do 1948. domaći inovatori su skrajnuti u korist staljinofilnog otrcanog neoklasicizma, ali su potom ohrabreni da nastave sa svojim eksperimentima kao fizičkim izrazom jugoslovenske nezavisnosti.

Kupola Beogradskog sajma; Foto: Igor Conić

Među najimpresivnijim strukturalnim inovacijama nalazi se kupola na Beogradskom sajmu, koja je do 1963. bila najveća kupola na svetu.

Inventivnije primere jugoslovenske arhitekture zapadni autori često opisuju kao svemirske ili vanzemaljske. Futuristički spomenici partizanima iz Drugog svetskog rata, koji izgledaju kao da su projekcija sa Marsa a ne dela rasuta po Dinarskim planinama duž Balkanskog poluostrva, dobrano su korišćeni u nebrojenim fotomonografijamaklikbejtovima. Ova izložba otkriva da su i mnogi drugi radovi zapanjujuće neobični.

Umesto da ove građevine nazivamo čudnim, mogli bismo svoje nazvati neambicioznim, jer propuštaju da iskoriste sav potencijal materijala koji, što jugoslovenski primer dokazuje, može podneti visok stepen eksperimentisanja. Među najimpresivnijim strukturalnim inovacijama nalazi se kupola na Beogradskom sajmu, koja je do 1963. bila najveća kupola na svetu, a i danas je najveća u Evropi. To je i dalje najveća kupola na svetu od prenapregnutog betona. Raspon radova na ovoj izložbi slikovito prikazuje ekspresivni potencijal betona, uključujući obilje nepriličnih nosača, dijagonala, lukova i ornamenata. Neki od ovih elemenata su školski primer moderne strukturalne jasnosti, dok su drugi besmisleno preterani ukrasi. Kada bismo sa građevina odabranih za ovu izložbu oduzeli sav beton koji nema strukturnu ulogu, skućili bismo na hiljade ljudi. Ali, kako je to Valentin Džek prikazao serijom fotografija, kao dela odvažne veštine ove zgrade su naprosto izvrsne.

Ako sajamska kupola ne odgovara vašoj zamisli utopije, ima i drugih primera. Oni ekscentrični i „brutalistički“ uglavnom su u središtu pažnje izložbe (doduše, potonji koncept uglavnom je retrospektivna karakterizacija, a ne izraz svesnog stilističkog opredeljenja samih arhitekata). Međutim, Jugoslavija je proizvela širok raspon u arhitekturi, uključujući strukture koje koriste specifične lokalne tradicije, etablirane principe tradicionalnog urbanizma, pa i neke druge materijale pored betona. Neke od njih su dorasle svojoj titularnoj i materijalnoj razmetljivosti, od Palate omladine i sporta u Prištini do Hidrometeorološkog zavoda u Skoplju, dok su mnoge druge skromnije i kontekstualnije. Dizajn Edvarda Ravnikara, učenika oca slovenačke urbane forme Jože Plečnika, često ide u prilog kontinuitetu a ne radikalnom odmaku. Njegov Ferantov vrt, stambeni kompleks u Ljubljani izgrađen uglavnom od cigle, nosi fasadu koja odaje dužno poštovanje starijim građevinama u okolini, mada se svojim terasama proteže na neobične načine. Posleratna obnova Zadra u Hrvatskoj pratila je tradicionalni duh gustog rasporeda, stavljajući u prvi plan pešačke ulice i pjace, iako je koristila sasvim moderne forme. Ekspanziju obližnjeg grada Splita ka brdima, orijentisanu oko pešaka, hvalila je svojevremeno i sociološkinja urbanizma Džejn Džejkobs.

Mada je modernizam ponekad previđao regionalne razlike, arhitekte su često nastojale da uključe tradicionalne forme u svoj lokalni rad. Juraj Najdhart je isticao protomodernizam tradicionalne bosanske arhitekture, kanališući njenu esenciju u savremeno delo. Jedno od najčešće fotografisanih dela u bivšoj Jugoslaviji, Narodna i univerzitetska biblioteka Kosova, poklanja pažnju različitim nasleđima ove osobene sredine, sa nizom rešetki i kubusa pokrivenih kupolama, u tradiciji vizantijske i kasnije islamske arhitekture.

Spemenik na Sutjesci bio je na naslovnoj strani MOMA izložbe o Jugoslaviji; Foto: Valentin Jack

Posleratna obnova modernizma dešava se u pravom trenutku, konvergirajući precizno sa američkim naporom da promoviše modernizam kao simboličku oznaku Zapadnog sveta. Zapravo, veza njujorškog muzeja sa jugoslovenskim modernizmom više je od slučajnosti: u vreme kada su Sjedinjene Države slale vojnu pomoć Titu, MoMa je slala putujuće izložbe u inostranstvo. Izložba iz 1956. „Moderna umetnost u Sjedinjenim Državama“ svratila je u Beograd. Postavka iz 1958. „Izgrađeno u Americi: posleratna arhitektura“ – koja je obuhvatala radove Misa van der Roha, arhitektonske firme Skidmor, Ovings & Meril, Era Sarinena, Franka Lojda Rajta i drugih – prikazana je na četiri mesta u Jugoslaviji. Izložba bostonskog Instituta savremene umetnosti o Le Korbizjeu mogla se videti na samo dva mesta u Evropi – u Zapadnom Berlinu i u Jugoslaviji. Deseti međunarodni kongres moderne arhitekture organizovan je u Dubrovniku, a Muzej savremene umetnosti u Beogradu izričito se ugledao na MoMa.

Veza sa Zapadom ide još dublje. Mnoge jugoslovenske arhitekte školovale su se ili šegrtovale u Sjedinjenim Državama i Zapadnoj Evropi, a pečat eminentnih učitelja očigledan je u njihovom delu. Georgi Konstantinovski, koji je studirao na Jejlu kod Pola Rudolfa a zatim bio pripravnik kod I M. Peja, Prickerovog laureata, ugradio je tragove obojice u svoj Arhiv grada Skoplja u Makedoniji. Hotel „Podgorica“ dizajnirala je Crnogorka Svetlana Radević, koja je studirala sa Lujom Kanom na Univerzitetu Pensilvanije. Ne iznenađuje da su Holandija i skandinavske zemlje, države sa snažnim socijaldemokratskim etosom (ali bez diktatora), bile naročito snažan izvor uticaja za jugoslovenske arhitekte. Upečatljivu građevinu pošte i telekomunikacionog centra dizajnirao je Makedonac Janko Konstantinov, nekadašnji saradnik finskog arhitekte Alvara Alta.

Mada ruske i druge arhitekte iz Istočnog bloka nisu znatno uticale na jugoslovenski dizajn, gradnja je bila više u skladu sa istočnim nego sa zapadnim ciljevima, što se vidi u nebrojenim građevinama za socijalno stanovanje i raznim javnim konstrukcijama, od eksperimentalnih škola do kulturnih centara – iako su i one često odstupale od Istočnog standarda. Jugoslovenski sistem radničkog upravljanja, neobična varijanta državnog socijalizma, uz složeni federalizam, značio je da će čak i izgradnja socijalnog stanovanja biti izvedena u formi heterodoksnijoj nego drugde. „Indikativno je da kolektivno stanovanje u Jugoslaviji nikada nije bilo identifikovano sa svojom strukturnom prirodom po kojoj je dobilo ime, kao što je slučaj drugde“, zaključuju Kulić i dvoje koautora u jednoj ranijoj knjizi na ovu temu, Modernizam između: prelazne arhitekture socijalističke Jugoslavije (2012). „Stoga u jugoslovenskim jezicima nema kolokvijalnog ekvivalenta za čehoslovački panelák, nemački Plattenbau ili mađarski panelház.“

Priroda jugoslovenskog eksperimenta sa radničkim upravljanjem proizvela je drugačiju i znatno difuzniju strukturu dizajna nego u većini drugih zemalja. Tako Maroje Mrduljaš konstatuje u jednom eseju za monografiju koja prati izložbu:

„Umesto masivnih, centralizovanih projektnih instituta, karakterističnih za mnoge socijalističke države, u Jugoslaviji nastaje široki raspon profesionalnih organizacija. Arhitekte su najčešće bile zaposlene u arhitektonskim biroima organizovanim kao male, samoupravne kompanije, ili u projektnim odeljenjima u okviru velikih građevinskih firmi, ili u urbanističkim zavodima u svakoj saveznoj republici i u većim gradovima.“

Ovi izdvojeni sistemi su cvetali, neomeđeni prefabrikovanim kalupima. Redak centralizovan građevinski akter bila je Jugoslovenska narodna armija, koja je gradila u iznenađujuće širokom rasponu, od stambenih zgrada do društvenih klubova.

Jedan od najvećih poduhvata u jugoslovenskoj državi, koju autori izložbe pronicljivo porede sa Korbizjeovim Čandigarom i Brazilijom Koste i Nimajera, bila je od 1948. izgradnja Novog Beograda na močvarnom terenu leve obale Save naspram starog Beograda. Mada ima niz odvažnih zgrada, grad je planiran oko širokih bulevara okružen gotovo u potpunosti stambenim kulama i nekolicinom gradskih struktura. Interesantniji primer urbanizma bila je rekonstrukcija Skoplja posle zemljotresa 1963. Ovaj projekat, koji su vodile Ujedinjene Nacije, uključivao je i prvu važniju posleratnu međunarodnu narudžbinu od japanskog arhitekte Kenza Tange i širok asortiman struktura koje su projektovale arhitekte iz raznih zemalja.

Ujedinjene Nacije su učestvovale i u planiranju rešenja za Jadransku obalu, koje je trebalo da ponudi prostor za odmor ali i da sačuva prirodne lepote. Gotovo 90 odsto međunarodnih posetilaca Jadrana dolazilo je sa Zapada, ali je obala bila uobičajena destinacija i za većinu Jugoslovena. Tu je nikla čudna i intrigantna raznovrsnost građevina za odmor. Jedan hotelizgradio je Edvard Darel Stoun, autor Centra za izvođačke umetnosti „Džon F. Kenedi“ u Njujorku i američke ambasade u Nju Delhiju. Još jedan među najboljim, Hotel Haludovo za investitora je imao osnivača časopisa „Penthaus“ Boba Gućionija.

Arhitekte ovih struktura, nezavisni od Istočnog diktata i Zapadnog stila rekreativnih lanaca, bili su slobodni da se igraju formom na jadranskim obroncima. Nije samo svet dolazio u Jugoslaviju, država je slala svoje arhitekte u inostranstvo, mnoge u Afriku. Nekoliko spektakularnih građevina u Nigeriji – Međunarodni trgovački sajam Zorana Bojovića i Nacionalno pozorište Stefana Kolčeva u Lagosu (prikazani na drugoj izložbi i u monografiji Afrički modernizam) ili Ministarski kompleks u gradu Kano Bojovića i Milice Šterić – i danas svedoče o značaju udruživanja nesvrstanog sveta.

Kiosk K67 Saše Machtiga; foto: MoMA

Sve to je, naravno, okončano slomom. Uprkos svom decentralizovanom socijalizmu, Jugoslavija je trpela iste probleme u ekonomskoj proizvodnji kao i druge socijalističke zemlje, dok je njen, makar i blaži oblik autoritarnosti ometao lične slobode, hapsio disidente i održavao tajnu policiju. Ovi faktori pogoršali su osnovni izvor kolapsa pošto se etnički razdor kojim je država uspevala da upravlja oteo kontroli – a kraj priče znamo isuviše dobro.

Prvi opis na izložbi napominje da jugoslovensko nasleđe „demonstrira potencijal arhitekture za društveni angažman i transformaciju na načine koji su i danas relevantni“. U kontekstu novijih diskusija o izgrađenom okruženju komunističkog sveta, dobro je razmotriti kako je to tačno bilo moguće. U tim analizama je Jugoslavija verovatno tretirana suviše blago, ali ona ipak ostaje daleko korisniji primer nego ostale komunističke države iz prošlosti. Jugoslavija je bila složenije mesto, a njena arhitektura obuhvata brojne komercijalne strukture, usmerene i na turiste i na unutrašnje tržište, važan sistem nezavisnih stambenih konstrukcija (i unutar i izvan zvaničnih kanala) i značajno manje standardizacije od ostatka sovjetskog bloka.

Bila je to, kao što Kulić piše, „vibrantna arhitektonska kultura, nesvodiva na proste ideološke slogane“.

Prevela: Milica Jovanović, Peščanik.net

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

2 komentara

  1. Aleksandar

    Pohvale za članak, jedna mala primedba:. islim da je tačniji prevod izložbe u Nju Jorku, Jugoslavija, ka betonskoj utopiji.

    1. Igor Conić

      Zapravo, u pitanju je igra reči pa su se i autori izložbe složili da je „konkretna“ pravi prevod.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *