20 dana, 10 država, 5.018 km i 42 arhitektonska dela: Završnica velike „Evropske solo ArhiTure“
U poslednjem delu putopisa obilazimo kapsula hotel i poslednje Le Korbizjeovo delo u Cirihu, kao i modernističke znamenitosti Milana.
Silazak sa Ronšanovog brda bio je daleko lakši uz sav prtljag nego njegov uspon. Nastavio sam dalje ka Cirihu gde sam morao promeniti tri voza. Savet – dobro pratite brojeve vozova na oglasnim tablama i Interrail aplikaciji ako ne želite da odete negde druge. Skoro da sam završio u Kolmaru umesto u Bazelu… Ipak, nakon tri presedanja i ukupno četiri sata vožnje stižem u Cirih.
Dobra stvar kod planiranja smeštaja unapred je ta što sam potpuno zaboravio da sam unapred rezervisao spavanje u kapsula hotelu u Cirihu, što mi je na kraju došlo i kao iznenađenje! Napokon sam mogao da proživim i to iskustvo koje smo obrađivali na fakultetu u sklopu projektovanja enterijera.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Ćelije su jednostavno projektovane, od šperploče kao obloge i čeličnih profila za konstrukciju, sve to u dimenzijama 100 x 210 cm na dva nivoa.
Mogu reći da je baš onako kako smo učili, dobro organizovan prostor sa odgovarajućom vizuelnom komunikacijom radi lakšeg snalaženja za sve koji dolaze prvi put. O dobro poznatom švajcarskom mentalitetu govori i to koliko je sve uredno i čisto pa tako i ovaj krcati kapsula hotel.
Ćelije su jednostavno projektovane, od šperploče kao obloge i čeličnih profila za konstrukciju, sve to u dimenzijama 100 x 210 cm na dva nivoa. U samoj ćeliji sam imao sasvim dovoljno prostora da se ne osećam klaustrofobično, a uz to da sam imao i poseban odeljak za odlaganje ličnih stvari, dok je glavni prtljag ostavljen u ormarićima u prostoriji pored.
Iako je postojala samo jedna zavesa koja me je delila od pristupnog hodnika ćeliji, osećao sam se veoma prijatno spavajući u svom prvom kapsula hotelu. Neverovatno iskustvo, sve preporuke!
Centar Le Korbizje
Naredni dan je sledilo brzinsko obilaženje Ciriha budući da je voz za Milano popodne. Mislim da je jutarnje obilaženje gradova najbolje, ipak dobijete ceo grad samo za sebe pa ga možete iskusiti bez ikakve gužve. Jedan prijatelj mi je šaljivo opisao Cirih, kao grad koji je toliko čist da čovek može asfalt lizati.
I stvarno jeste tako, za moj kratak boravak u njemu nisam nigde uspeo naći smeća, što govori o njihovoj brizi za javnim prostorom. Pred sam odlazak iz ovog predivnog grada, morao sam obići i poslednje Korbizjeovo delo koje nije ni on sam doživeo. U pitanju je paviljon posvećen delima ovog čuvenog arhitekte, Centar Le Korbizje.
Zvanično završen 1967. godine, paviljon je projektovan drastično drugačije u odnosu na njegove prethodne projekte. Beton i kamen su zamenjeni čelikom i staklom sa primenom prefabrikovanih koloritnih panela. Kako je arhitekta zamislio, ovo je trebao da bude novi pristup njegovoj arhitekturi za sve buduće projekte.
Pored upečatljivih panela, tu se nalazi i „slobodnostojeći krov“ oslonjen na nekolicinu čeličnih stubova van gabarita objekta. Svoj iskorak u materijalizaciji arhitekta nije nimalo sakrivao, pa tako i u enterijeru se može uočiti da su svi krstasti stubovi „ogoljeni“ (u poređenju sa Misovim, koji su presvučeni inoksom), kao i čelična kasetirana tavanica.
Izgrađena 1968. godine na južnoj periferiji Milana u sklopu socijalističkog stambenog kompleksa, crkva San Giovanni Bono značajno iskače iz okoline.
A sad, pravo u voz gde su me čekala najlepša četiri sata putovanja kroz švajcarske Alpe! Nije ruta kojom ide Bernina Express, čuveni švajcarski voz, ali ovo je isto toliko bilo neverovatno za gledati. Gigantski masivi Alpa dok prolazite kroz zelene pejzaže sela sa jezerima nije nimalo blizu koliko vam mogu opisati, a koliko možete doživeti samo uz ovakav vid putovanja!
Najzad, uveče stižem u goste kod prijatelja koji studira na Politehniku. Moram priznati da mi je boravak na jednom mestu duže od dva dana znatno prijao nakon 20 dana konstantnog putovanja. Odmor za um, ali takođe i za noge. Meni lično se grad Milano i ne sviđa baš nešto, iako gaji snažan diverzitet, od stanovnika pa do arhitekture.
Stoga, glavni fokus obilaska je bio italijanski modernizam. Nakon Drugog svetskog rata, u Veneto regiji, ovaj pravac u arhitekturi se javlja kao novi nacionalni identitet kojom mnogi arhitekti u Italiji teže poput Karla Skarpe i ostalih.
Tako, prva na listi obilaska je došla i brutalistička crkva San Giovanni Bono. Izgrađena 1968. godine na južnoj periferiji Milana u sklopu socijalističkog stambenog kompleksa, ova crkva značajno iskače iz okoline. Po projektu arhitekte Ariga Arigetija, piramidalna forma crkva je zamišljena kao šator, simbol dobrodošlice.
Problem periferija je upravo „prenabudženi“ centar sa visokim cenama koji dovodi da se određena grupa ljudi seli na periferije gradova zbog nepristupačnosti cena.
U sklopu crkve, projektovan je i plato ispred nje gde je arhitekta oformio fontanu koja svojim oštrim uglom naglašava pravac ulaska u crkvu. Špic glavne fasade simbolično pokazuje ka nebu, dok su šareni prozori simbol puta ka nebu. Uz betonsku fasadu, karakterističan je i krov ove crkve koji se uvija i prati geometriju piramidalne fasade.
Crkva jeste impresivna, ali po mom mišljenju ima daleko zanimljivijih. Iz tih razloga pravim pauzu i ostavljam narednu crkvu za sutradan. Treba nešto i jesti nakon celodnevnog obilaska.
Sledeća crkva se nalazi na istočnoj periferiji Milana, u naselju Forlanini koje je projektovano od strane Autonomnog Instituta za javno stanovanje u Milanu 1964. godine. Jednom podužom šetnjom od stana do crkve iskusio sam i „nenašminkan“ Milano. Zapuštene ulice pune smeća, beskućnika koji spavaju na mokrom trotoaru i miris užegle ribe koji se osetio sa obližnje pijace.
Nažalost, tako je sa svim periferijama gradova koje sam obišao, a obišao sam ih dosta. Problem periferija je upravo „prenabudženi“ centar sa visokim cenama koji dovodi da se određena grupa ljudi seli na periferije gradova zbog nepristupačnosti cena.
Župna crkva Svetog Nikole iz Flua
Ipak nije ni to toliki problem koliko mislim da je do manjka ulaganja u periferije gradova i marginalizovane grupe stanovnika, što je i posledica zapažanja tokom šetnje kroz periferiju. Od ovog razmišljanja o periferiji nisam ni shvatio da je vreme brzo prošlo pa sam se ubrzo našao na platou ispred župne crkve Svetog Nikole iz Flua.
Crkva, izgrađena 1968. godine, četiri godine nakon završetka naselja, pozicionirana je u samom centru ovog naselja ka kojem stambena zajednica gravitira na nedeljne mise. Projektovan od strane italijanskog arhitekte modernističkog pokreta, Ignacija Gardele, krov odaje utisak okrenutog trupa broda time dajući na prepoznatljivosti ove crkve.
Upravo taj trup broda se odlikuje isto tako i na enterijer sa prefabrikovanim nosećim elementima koji formiraju konstrukciju krova. Naravno, na svu tu težinu betona i krova, futuristički vitraži savršeno kontrastuju upadom svetlosti u malo osvetljen prostor crkve. Jednostavne geometrije i sa upečatljivim krovom, crkva ostaje dostojna svojoj svrsi u savremenom kontekstu.
Šta još nudi milanski modernizam
Što se tiče modernističkih crkava italijanskog modernizma to je bilo to za ovaj dan, pa sam dalje produžio nešto da pojedem sa prijateljem koji me je ugostio. Naravno, to nije bilo sve što je milanski modernizam imao da ponudi, tako da sam odlučio naredno jutro da posetim i Alda Rosija.
Ovog puta bez šetanja, jutarnjim metroom sam se uputio na severnu periferiju Milana. Jedna mala digresija za sve buduće istraživače modernističke arhitekture – nalaze se većinski na periferiji, tako da se treba dobro istražiti prevoz ukoliko ne želite da pešačite!
Uz pokoje presedanje stižem sa jednog kraja periferije na drugi i gotovo da nema nikakve razlike u njihovoj strukturi. Prazne ulice sa pokojim užurbanim prolaznikom i psima lutalicama praktično može da opiše ulice na periferijama. Upravo u ovakvu strukturu grada Aldo Rosi zajedno sa Karlom Amijatom unosi jednu urbanističko-arhitektonsku promenu, krajem šezdesetih.
Zamišljen kao koncept grada unutar grada, Rosi i Amijato projektuju stambeni kompleks Monte Amijata na 120.000 m² sa preko 10 razigranih stambenih struktura.
Zamišljen kao koncept grada unutar grada, Rosi i Amijato projektuju stambeni kompleks Monte Amijata na 120.000 kvadrata sa preko deset razigranih stambenih struktura. Pored toga ostavljani su prazni prostori sa jednim amfiteatrom u nameni okupljanja stambene zajednice. Čista utopija, mogu reći samo.
Pošto je stambeni kompleks ograđen sa svih strana, morao sam se nekako provući, ipak nisam za džabe prevalio toliki put da bih opet „poljubio“ vrata! Nakon par minuta kruženja, uspevam ući u kompleks gde se pravim kao da sam stanar i znam gde idem.
Super je biti arhitekta kod istraživanja ovakvih kompleksa, jer jednostavnim proučavanjem osnove možete upamtiti kuda ići i šta bitno videti! Jednim dobrim obilaskom ovog kompleksa sam shvatio da me malo podseća na mešavinu Korbizjeove (Rosi je rekao da želi unaprediti Korbizjeov marsejski blok) i Bofilove arhitekture.
Ta upotreba čistih geometrijskih formi sa akcentovanim koloritom u zavisnosti od stambene zgrade me je podsećala na Bofilovu citadelu koju sam obišao prvu na ovoj arhitektonskoj avanturi! Ipak, Rosi i Amijato su u ovom kontekstu dali originalan urbanistički odgovor sa ličnim pečatom o kojem se i danas zasigurno govori u Milanu!
Dvadeset dana putovanja, 10 država, 15 mesta, 5.018 kilometara, 361,16 kilometara prepešačena i 42 neverovatna arhitektonska dela obiđena!
Ovim obilaskom kompleksa Monte Amijate se završilo arhitektonsko razgledavanje, budući da je ostalo samo putovanje preko raznolikih pejzaža do kuće. Naredno jutro sam se pozdravio sa prijateljem i prvim jutarnjim vozom zaputio ka Trstu, odakle me je čekao sledeći voz za Grac.
Jedno zanimljivo opažanje vozova – što sam se više približavao kući, to su vozovi bili sporiji i dotrajaliji! Poslednji brzi voz koji sam oprobao je upravo bio taj iz Milana do Trsta, izuzetno brza i udobna vožnja kroz lombardijsku i venecijansku ravnicu, dok je vozu od Trsta do Graca trebalo punih devet sati!
Dalja vožnja do kuće je protekla izuzetno lepo, od austrijskih brda pa do mađarskih ravnica i na kraju stigoh u moj rodni grad – Suboticu! Dakle, relacija Alicante – Subotica, 20 dana putovanja, 10 država, 15 mesta, 5.018 kilometara, 361,16 kilometara prepešačena i 42 neverovatna arhitektonska dela obiđena! Definitivno preporučujem ovakav tip avanture svima koji se usude upustiti u ovo!
Do sledeće ArhiTure!
Putujte efikasno!
Svim budućim avanturistima, ovde ostavljam neke od ključnih stvari na koje treba obratiti pažnju radi efikasnijeg putovanja:
- dobro isplanirajte celu rutu (mesec dana unapred minimalno, sa svim prevozima);
- odredite dinamiku putovanja i kupite unapred Interrail kartu koja vam odgovara;
- rezervišite unapred mesta za brze vozove (možete to uraditi do 90 dana unapred);
- spakujte se raznovrsno, ali ne previše, ne znate šta vas čeka;
- ponesite sa sobom vaš katanac za ormariće (ne nudi svaki smeštaj katance);
- jeftinije ćete proći spavajući po hostelima;
- dobro pratite vozove na Interrail aplikaciji;
- kupite internet karticu za celu Evropu, isplati se;
- najbitnije od svega, uživajte!
Foto-galerija
Inpresivno, ali ispod svake fotografije, bilo bi poželjno da piše šta je pretstavljeno na fotografiji…