Troje arhitekata iz Splita koje su ostavile značajan trag na arhitekturu Novog Sada
Na pitanje da li je bilo arhitekata iz Splita koji su u prošlosti radili i gradili u Novom Sadu (i obrnuto), na pamet su mi prvo pala tri imena: Ivo Kurtović, Ana Jankov/Grubić i Stanko Fabris.
Ivo Kurtović zapravo nije Splićanin nego Hvaranin, ali je u Splitu išao u gimnaziju. Takođe, svako ko je upoznat sa metabolizmom dalmatinskih ostrva razume koliko je život na njima upućen na brodske veze sa Splitom radi obavljanja svakodnevnih životnih obaveza, pa mi je i to bio izgovor da Kurtovića uvrstim u ovaj izbor.
Po tom kriterijumu možemo pomenuti još nekoliko stvaralaca iz Dalmacije, ali krenimo redom.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Ana Jankov/Grubić
Tokom leta 2021. imao sam priliku da boravim na umetničkoj rezidenciji u Splitu i istražujem stare arhitektonske projekte u tamošnjem arhivu, na poziv udruge Slobodne veze.
Ova grupa istraživača arhitektonskog nasleđa jugoslovenskog modernizma već dugi niz godina organizuje aktivnosti u tom polju, a najpoznatiji im je projekat „Motel Trogir“, nazvan po ikoničnom ali danas napuštenom turističkom kompleksu arhitekte Ivana Vitića.
Na splitski arhiv me je već godinama upućivalo nekoliko tragova koje sam otkrio baveći se istorijom novosadske arhitekture, pre svega supružnicima-stvaraocima Sibinom i Milenom Đorđević, kojima sam do sada posvetio najviše pažnje.
U njihovom miljeu kolega i saradnika – arhitekata koji su bili aktivni u Novom Sadu pedesetih i šezdesetih godina 20. veka – postoji i jedno ime koje se nakon tog perioda nigde više nije pominjalo na lokalu. Reč je o Ani Jankov.
Stambeni neboder na oštrom uglu Maksima Gorkog i Vojvode Mišića možda je i njen najprepoznatljiviji objekat u Novom Sadu.
Ana Jankov je radila u Urbanističko-projektnom birou, jednom od nekolicine projektantskih preduzeća koja su pedesetih i šezdesetih bila aktivna u Novom Sadu.
Tako su realizovani projekti koje Ana potpisuje kao projektant ili ko-autor: Stambena zgrada za „Jugoalat“ u Vase Stajića 18 (1957), Stambena zgrada za Upravu za izgradnju Kanala DTD u Vase Stajića 20 (1957), Zgrada Komiteta u Vase Stajića 8-10 (1957, ko-autor Petar Jankov). Nerealizovani projekat je Stambena vojna zgrada u Maksima Gorkog 48 (1957, ko-autor Petar Jankov).
Oko 1960. godine izgleda da prelazi u drugo projektno preduzeće – „Pogon“ – za koje projektuje Stambenu zgradu u Vojvođanskoj 2 (gde je danas „Vremeplov“, 1960), nerealizovanu poslovnu zgradu „Tehnometala“ (1961) na mestu gde je kasnije izgrađena zgrada „Dnevnika“, te stambeni neboder na oštrom uglu Maksima Gorkog i Vojvode Mišića (1961), koji je možda njen najprepoznatljiviji objekat u gradu.
Upravo tu zgradu smo 2017. odabrali kao antologijsku i prikazali u uskom izboru objekata na izložbi „Fokus na modernizam – Arhitektura Novog Sada 1950-1970“ u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, a za tu priliku je Relja Ivanić profesionalno fotografisao zgradu iz svih uglova.
Kroz opštu arhivu do biografije
I tu se, sa tim spiskom i tom zgradom, otprilike završavalo naše poznavanje Ane Jankov. Nove podatke o njoj sam otkrio tek istražujući opštu arhivu Urbanističko-projektnog biroa iz 1962, koja je sačuvana u Istorijskom arhivu grada Novog Sada.
Tu, u personalnim dosijeima zaposlenih, naišao sam i na njenu biografiju iz tog perioda. U njoj je pisalo da je rođena na Vranjicu u Splitu 1927. kao Ana Grubić, da je studirala u Beogradu i usavršavala se u Sovjetskom Savezu.
Drugi deo informacija sam zapravo saznao u razgovorima sa Milenom Stanković-Đorđević kada sam je posećivao u Štutgartu 2013-2014 i radio na knjizi o njoj i njenom suprugu Sibinu.
Milena o Petrovom rigidnom partijskom ponašanju nije imala lepih reči, dok je o Ani imala pozitivnije mišljenje.
Ona mi je kroz anegdote o kolegama sa fakulteta u Beogradu u prvim posleratnim godinama, kao i sa početaka njihovih karijera u Novom Sadu, pomenula i Anu i njenog supruga Petra Jankova, u kontekstu njihovog omladinskog političkog aktivizma tokom studentskih dana.
Milena o Petrovom rigidnom partijskom ponašanju nije imala lepih reči, toliko da je zbog njega i sličnih napustila omladinski partijski angažman u KPJ, dok je o Ani imala pozitivnije mišljenje: iako je i ona bila ideološki nastrojena, bila „normalan čovek“.
Mislim da mi je tada implicirala i probleme u braku Ane i Petra i potonji razvod i njen povratak u Split, ali pojedinosti o tome nisam znao.
Projektansku karijeru u Novom Sadu ostvarila je u domenu arhitektonskog projektovanja, a u Splitu na polju urbanizma.
Na početku istraživačkog boravka u Splitu 2021. prvo sam prelistao nekoliko lokalnih arhitektonskih monografija i leksikona, i u indeksu imena jednog od njih u spiskovima splitskih projektnih preduzeća sa svim zaposlenim arhitektama sam ugledao ime: Ana Grubić. Navedena je kao arhitekta iz Urbanističkog zavoda Dalmacije.
Odmah sam se uputio u Državni arhiv u Splitu koji čuva fond ovog zavoda i uspeo da kroz pretraživanje identifikujem i iz depoa dobijem nekoliko projekata na kojima je ona bila potpisana kao projektant.
To su projekti: Stambeni blokovi Kman – urbanistički program i detalj, Split (1969, 1970), Stambeni blok u AVNOJ-evoj ulici, Split (1975), Rekonstrukcija gradskog parka u Metkoviću (1973), Provedbeni urbanistički plan Sinja (1977), Generalni plan Šolte (1972), Urbanistički plan Šolte (1973).
Dakle, Ana Jankov se definitivno bila vratila u rodni Split nakon, čini se, razvoda od Petra Jankova, što objašnjava povratak devojačkom prezimenu Grubić. Ostale biografske podatke nisam saznao i ostaje mi da joj uđem u trag preko ljudi koji su je poznavali a koji su i dalje živi.
Jedino što sam uspeo je da pronađem jedan nadgrobni spomenik na splitskom groblju Lovrinac, u delu gde se sahranjuju stanovnici Vranjica (gde je, da podsetim, Ana rođena), na kom piše: Ana Grubić, 1926–1987. Dakle, godina rođenja se ne poklapa sa onom koju sa pronašao u njenom personalnom dosijeu u novosadskom arhivu (1927), ali možda se radilo o grešci kadrovske službe.
U svakom slučaju, definitivno sam ustanovio da se radi o arhitekti koja je svoju projektantsku karijeru ravnopravno ostvarila u Novom Sadu i u Splitu: u prvom gradu u domenu arhitektonskog projektovanja, a u potonjem na polju urbanizma. I ovo je jedini slučaj za koji znam da je neko u Splitu primenio svoje projektantsko iskustvo stečeno u Novom Sadu.
Stanko Fabris
Postoji jedna stambena zgrada koja je nas, nekolicinu istraživača okupljenih oko Društva arhitekata Novog Sada, godinama intrigirala zbog misterije oko njenog porekla. Radi se o specifičnom slobodnostojećem objektu na uzdignutoj platformi sa prilaznim rampama u ulici Žarka Vasiljevića 12-14-16.
Njen autor nam nije bio poznat, a arhitektonskog projekta nije bilo na mestima gde bi trebalo da bude kada je reč o arhivskoj građi. Ipak, 2018. godine sam u Tehničkom arhivu Skupštine grada otkrio neku dopunu statičkog projekta te zgrade, na kojoj je konačno osvanuo pečat sa imenom autora: Stanko Fabris, Arhitektonski biro „Zagreb“, 1957.
U tom projektu zgrada nosi radni naziv „Soliter“, a izgrađena je za vojsku. Ta činjenica možda objašnjava zašto projekat nije uobičajenim putevima završio u današnjim arhivima, jer su za vojsku važila neka posebna pravila. Arhitektonski projekat zgrade do danas nismo otkrili, ali je ipak značajna činjenica da smo konačno uspeli da utvrdimo autorstvo nad projektom.
Specifično za njega je i to da je autor niza vinarija, koje je projektovao po čitavoj Jugoslaviji, od kojih je nekoliko Srbiji, uključujući tu i Vojvodinu.
Kroz kontakte sa kolegama iz Zagreba koji poznaju sina Stanka Fabrisa, a koji čuva zaostavštinu svoga oca, uspeo sam da saznam da je ovaj projekat usko vezan za Fabrisov projekat Stambene zgrade u Ulici grada Vukovara 52 u Zagrebu (1956-1960), jer mu je poslužila kao neki vid prototipa ili druge verzije te zgrade. I zaista, dva objekta imaju dosta koncepcijskih sličnosti, ali projekta novosadskog „Solitera“ nema ni kod Fabrisovih u privatnoj arhivi.
Ako čitate o arhitekturi Splita i Hrvatske u periodu nakon Drugog svetskog rata, steći ćete utisak da je Stanko Fabris jedan od najvoljenijih arhitekata današnjim generacijama istraživača i kolega. Fabris je rođen u Splitu 1909. i tamo je završio Srednju tehničku školu. Arhitekturu je pred sam rat završio u Briselu, a kasnije ga je karijera vezala za Zagreb, gde je decenijama radio u Arhitektonskom projektnom birou Zagreb.
Ono što je specifično za njega je i to da je autor niza vinarija, koje je projektovao po čitavoj Jugoslaviji, od kojih je nekoliko Srbiji, uključujući tu i Vojvodinu. Kao jezgro ovog opusa možemo izdvojiti njegove objekte za Dalmacijavino u splitskoj luci, kao i u Starom Gradu na Hvaru, Šibeniku i Drnišu.
Istraživačka obrada i analiza celokupnog „vinarskog“ opusa Fabrisa, koji bi ujednačio znanje o ovom specifičnom segmentu istorije jugoslovenske arhitekture, jeste projekat na kom pre svega radi dr Jasenka Kranjčević sa zagrebačkog Instituta za turizam.
Meni kao domaći zadatak već dugo stoji to: da doprinesem tom istraživanju sa Fabrisovim projektima koji su u našem neposrednom okruženju.
Ivo Kurtović
Ivo T. Kurtović je nama dobro poznati projektant, a njegov život i rad su nedavno bili podrobno istraženi i javno predstavljeni u Srbiji, ali ne i u Hrvatskoj. Kurtović je arhitekta zgrade Spomen zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, otvorene 1961. godine na osnovu njegovog pobedničkog rada na konkursu iz 1958.
Ovaj Hvaranin, koji je preko Splita došao na studije u Beograd, u Srbiji je poznat pre svega po zgradi Narodne biblioteke Srbije u Beogradu, njegovom pobedničkom projektu iz 1958. godine, otvorenom za korisnike tek 1973.
Ćerka Ive Kurtovića, Nađa Kurtović Folić, dobro je poznata generacijama studenata arhitekture na novosadskom fakultetu.
Zgradom Spomen-zbirke i Ivom Kurtovićem se dugi niz godina bavila istoričarka arhitekture dr Valentina Vuković, što je kulminiralo velikom izložbom, knjigom i nizom predavanja o zgradi i arhitekti na jesen 2021. godine u Novom Sadu.
Publikaciji izložbe je dodatno doprinela dr Jasenka Kranjčević sa svojim tekstom o biografskim podacima i mediteranskim uticajima u arhitekturi Ive Kurtovića.
Tu je i dodatno istraživanje Jasmine Jakšić Subić o samom konkursu za novu galerijsku zgradu iz 1958. Svojevrsnu ispovest o postepenom otkrivanju podataka o Ivi Kurtoviću autorke projekta Valentine Vuković možete pročitati u poslednjem dvobroju 89-90 časopisa za arhitekturu i urbanizam DaNS.
Konačno, recimo i da je ćerka Ive Kurtovića, Nađa Kurtović Folić, dobro poznata generacijama studenata arhitekture na novosadskom fakultetu kao profesorica na predmetima iz istorije arhitekture i zaštite kulturnog nasleđa.
Ostali projektanti iz Dalmacije
Zanimljivo je da Ivo Kurtović pohađao splitsku gimnaziju istovremeno kad i još jedan Dalmatinac čije je delo obeležilo Novi Sad, a to je Branko Žeželj, rodom iz Benkovca. On je jedan od retkih inženjera čije ime je postalo deo naziva objekta umesto nekog drugog zvaničnog imena, pa tako u slučaju nekadašnjeg Žeželjevog mosta u Novom Sadu većina građana ni ne zna da li je most zapravo imao neko drugo službeno ime.
Po istom kriterijumu možemo pomenuti i Alberta Josipovića (1942), arhitektu iz Makarske koji je u Splitu pohađao Srednju tehničko-arhitektonsku školu, a od 1974. do 1982. je radio kao projektant u Zavodu za fizičku kulturu Vojvodine u Novom Sadu, tj. u njihovom Projektnom birou.
U tom kratkom periodu imao je prilike da realizuje, između ostalog, nekoliko školskih i predškolskih zgrada u Novom Sadu, po čemu je ostao upamćen u gradu. To su Dečija ustanova Telep (1978), te osnovne škole: „Prva vojvođanska brigada“ (1978-80), „Jožef Atila“ (1979-80) i „Žarko Zrenjanin“ (1980-81).
Takođe je projektovao veliki broj sportskih objekata i kompleksa širom Jugoslavije, često u ko-autorstvu sa kolegom iz biroa Miroslavom Grujićem. Albert-Berto Josipović se 1990. vratio u Makarsku gde i danas živi, piše, svira i radi.
Živorad Janković povezao dva grada
Širenjem priče na Dalmaciju moramo pomenuti i Ivana Meštrovića (1883, odrastao u Otavicama kod Drniša), vajara koji je Novom Sadu podario centralni spomenik centralnog trga (Spomenik Svetozaru Miletiću, 1939), a tu je i Ivan Ivo Vitić (Šibenik, 1971), jedan od najprepoznatljivijih arhitekata jugo-hrvatske moderne i autor zgrade Muzeja socijalističke revolucije Vojvodine u Novom Sadu (1960-1965), u kojoj je danas smešteno nekoliko institucija od kojih dominira Muzej savremene umetnosti Vojvodine.
Konačno, Novi Sad i Split u arhitektonskom smislu povezuju pre svega Spens i Gripe, dva od četiri mega-sportska kompleksa sa proširenim sadržajima koji dolaze iz sarajevske radionice arhitekte Živorada Jankovića, a po kojima je on najviše ostao upamćen, uz saradnike na tim projektima kao što su Branko Bulić, Slaven Rožić itd.
Intuicija ne vara
Čak nekoliko puta sam bio svedok prvih impresija raznih Splićana koji su, prolazeći pored Spensa, a ne znajući za priču o istom arhitekti, izjavili kako ih kompleks podseća na njihovu dvoranu Gripe i prateći trgovački centar Koteks. Intuicija ih nije prevarila.
Ova dva centra su bila i povod za kustosko-istraživački kolektiv Slobodne veze iz Hrvatske da me pre nekoliko godina pozovu da napišem poglavlje o Spensu u njihovoj knjizi posvećenoj pre svega splitskom kompleksu Kotekst-Gripe. Konačni naziv knjige je „Pejzaži potrošačke kulture u socijalističkoj Jugoslaviji“ (Slobodne veze, Zagreb, 2018), a mog poglavlja u njoj: „Spens kao mera novosadskog urbaniteta“.
