Žeželjev most: Inženjerski simbol Novog Sada kroz izgradnju, rušenje i obnovu
Konstrukcija Branka Žeželja iz 1961. godine, srušena 1999, obnovljena je 2018. u savremenoj čeličnoj formi koja ponovo određuje panoramu Novog Sada.
Malo je mostova u Srbiji čija je sudbina toliko vezana za identitet grada kao što je to slučaj sa Žeželjevim mostom u Novom Sadu. Njegova prepoznatljiva dvostruka silueta decenijama je bila jedan od ključnih orijentira na Dunavu, ali i svedočanstvo tehnološkog optimizma vremena u kom je nastao.
Od izgradnje 1961. godine, preko rušenja 1999, do savremene rekonstrukcije koja je gradu vraćena 2018. — priča o ovom mostu prati i promene kroz koje je Novi Sad prolazio više od pola veka.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Most iz 1961: inženjersko čudo i simbol grada
Žeželjev most, izgrađen 1961. godine, bio je prvo trajno premošćavanje Dunava koje je direktno povezalo Novi Sad i Petrovaradin. Projektovao ga je inženjer Branko Žeželj, primenivši tada revolucionarnu tehniku prednapregnutog betona bez klasične skele, čime je most ubrzo postao inženjerski simbol grada.
Konstrukcija ukupne dužine oko 474 metra i širine 32 metra povezivala je međunarodni železnički pravac Beograd–Budimpešta, a ujedno je služila i drumskom saobraćaju. Zvaničan naziv mosta bio je „Most bratstva i jedinstva“, u skladu s ideologijom vremena, ali su ga građani od samog početka zvali Žeželjev most, po inženjeru koji ga je projektovao. Zahvaljujući smelom konstruktivnom konceptu i elegantnoj silueti dvaju lukova, most je ubrzo postao prepoznatljiv simbol Novog Sada i ponos lokalne zajednice.
Rušenje 1999. i skoro dvodecenijsko čekanje
Istorija Žeželjevog mosta nije bila spokojna – kraj veka doneo je njegovo tragično razaranje. Tokom NATO bombardovanja 1999. godine, most je više puta pogođen i konačno srušen 23. aprila 1999, posle čega je prekinuta glavna železnička veza između Beograda i Subotice (tj. Srbije i Mađarske). Rušenje je Novi Sad ostavilo bez jednog od svojih najznačajnijih simbola, a praktično preko noći grad je ostao i bez sva tri dunavska mosta.
Rušenje je Novi Sad ostavilo bez jednog od svojih najznačajnijih simbola, a praktično preko noći grad je ostao i bez sva tri dunavska mosta.
Gubitak Žeželjevog mosta naneo je teške posledice urbanom životu – saobraćaj preko Dunava bio je otežan, a panorama grada ostala je bez jednog od svojih orijentira. Kao privremeno rešenje, već 2000. godine podignut je montažno-demontažni (pontonski) most nedaleko od ruševina, kako bi se obezbedila makar minimalna komunikacija dok se ne izgradi novi stalni most.
Ipak, na trajnu obnovu čekalo se gotovo dvadeset godina. Tek posle dugih odlaganja i priprema, Novi Sad je ponovo ugledao prepoznatljivu dvostruku siluetu nad Dunavom – vraćajući gradu njegovu panoramu i funkcionalnost koju je izgubio 1999. godine.
Novi Žeželjev most (2018): obnova siluete u čeliku
Izgradnja novog Železničko-drumskog mosta zvanično je otpočela 2012. na temeljima starog, a most je svečano dovršen i pušten u funkciju tokom 2018. godine. Novi most projektovao je prof. dr Aleksandar Bojović (u saradnji s međunarodnim timom), pri čemu je zadržana vizuelna koncepcija prethodnika radi kontinuiteta gradskog pejsaža. Vizuelno je veoma sličan starom mostu, s tim što su lukovi sada izvedeni u čeliku umesto u betonu, uz primenu savremenih materijala i standarda.
Novi most karakteriše čelična konstrukcija koja počiva na pet armiranobetonskih stubova, od kojih je jedan preuzet sa starog mosta. Njegovu siluetu određuju dva velika bela čelična luka: veći raspona 219 metara i visine oko 42 metra, i manji raspona 177 metara i visine oko 34 metra.
Novi most karakteriše čelična konstrukcija koja počiva na pet armiranobetonskih stubova, od kojih je jedan preuzet sa starog mosta.
Most je projektovan kao lučna konstrukcija sa zategom i sistemom ukrštenih vešaljki, čime je postignut visok nivo stabilnosti i omogućeno ostvarenje rekordnog raspona od 219 metara u okviru ove tipologije. Kao višenamenski infrastrukturni objekat, most nosi dva železnička koloseka elektrificiranog koridora i dve drumske trake, uz obostrane pešačko-biciklističke staze.
Most je dodatno opremljen modernom LED rasvetom koja funkcionalno osvetljava kolovoz i pešačke staze, dok dekorativno naglašava liniju i belinu lukova, stvarajući snažan vizuelni identitet objekta posebno u noćnim uslovima, pri čemu je sprečeno neželjeno svetlosno zagađenje usmeravanjem svetla ka kolovozu i samoj konstrukciji.
Arhitektonska analiza: spoj starog i novog
Oblikovanje novog mosta predstavlja promišljen spoj istorijskog nasleđa i savremene tehnike. Zadržavanjem istih proporcija i položaja dvostrukog luka, arhitekte su očuvale kontinuitet gradske panorame i identitet mesta – most danas izgleda kao modernizovana verzija starog, čime je Žeželjev arhitektonski duh transponovan u novo doba.
Konstruktivni sistem luka sa zategom predstavlja tehnološki iskorak u odnosu na original – omogućio je veći raspon i izdržljivost.
Upotreba belog čelika umesto betona dala je konstrukciji savremen estetski izraz: vitki čelični lukovi deluju lako i elegantno, stvarajući minimalističku geometriju koja se skladno uklapa u vizuru Petrovaradinske tvrđave i obala Dunava. Istovremeno, konstruktivni sistem luka sa zategom predstavlja tehnološki iskorak u odnosu na original – omogućio je veći raspon i izdržljivost, ali bez narušavanja vizuelnog doživljaja prethodnog rešenja.
Stručnjaci ističu da su i stari i novi most bili izuzetna ostvarenja u okviru mogućnosti svog vremena, te da direktno poređenje nije svrsishodno jer svaki odražava najbolje prakse svog doba. Most je i dalje orijentir na panorami Novog Sada – dva bela luka koja dominiraju rekom danas simbolišu kontinuitet uprkos prekidu.
Poverenje u konstrukciju
Železničko-drumski most koji Novosađani i dalje zovu Žeželjev most danas stoji kao savremeni gradski orijentir i spona prošlosti i budućnosti. Njegova kompleksna priča – od inženjerskog izuma 1961, preko rušenja 1999, do obnove 2018 – utkana je u identitet Novog Sada.
Kao spoj tehnike i simbolike, ovaj most prevazilazi svoju osnovnu funkciju infrastrukture: on predstavlja trajni podsetnik na otpornost grada i njegovu sposobnost da se obnovi i modernizuje, istovremeno čuvajući kontinuitet urbanog identiteta.
I upravo zato, u kolektivnom sećanju ostaće zauvek prisutna i priča o Branku Žeželju – inženjeru koji je toliko verovao u svoje delo da je prema svedočenjima savremenika izgovorio čuvenu rečenicu: „Ako padne most, ubiće mene.“ Тај čin poverenja u sopstvenu konstrukciju postao je sastavni deo legende o mostu, dodajući njegovoj arhitektonskoj vrednosti i snažnu ljudsku dimenziju.
