Od dvorca duhova do centra za decu: Dvorac Hertelendi-Bajer u Bočaru

Dvorac kod Novog Bečeja prošao je put od plemićke rezidencije i psihijatrijske bolnice do obnovljenog centra za decu, dok njegov ‘blizanac’ Hertelendi-Bajić i dalje čeka svoju šansu.

Ako je ikada postojala građevina koja je proživela sve moguće transformacije, od plemićke vile preko pivarske rezidencije, pa sve do psihijatrijske bolnice, onda je to Dvorac Hertelendi-Bajer u Bočaru. I taman kad je delovalo da će završiti kao još jedno sablasno zdanje u nizu vojvođanskih dvoraca koji polako tonu u korov i zaborav – evo ga danas, okrečen u vedro narandžasto, pun dečjeg smeha, kao da je oduvek bio zamišljen za školu u prirodi. Ironija istorije nikad nije bila zabavnija.

Sjaj Habzburške monarhije i moć spahija

Zrenjaninski Zavod za zaštitu spomenika kulture navodi da je „vlastelinsko imanje (torontalska grana familije) Hertelendi formirano 1803. godine kada je podžupan Torontalske županije Jožef Hertelendi Stariji, otkupio selo Bočar i njemu pripadajućih 500 jutara zemlje, te vrlo brzo posle toga, izgradio sebi jedan dvorac (danas Dvorac Hertelendi-Bajić, „Bajićev kaštilj”), naselio nemačko stanovništvo i planski organizovao naselje”.

Srodni članci na portalu Gradnja:

• Dvorac Kerestinec: Može li obnova izbrisati mračnu prošlost?

Taman kad je delovalo da će završiti kao još jedno sablasno zdanje u nizu vojvođanskih dvoraca – evo ga danas, okrečen u vedro narandžasto, pun dečjeg smeha.

Priča o dvorcu Hertelendi-Bajer, pak, počinje nešto kasnije, sredinom 19. veka, kada su sinovi Jožefa Hertelendija Starijeg – Ignjac, Mikša (Maksimilijan) i Karolj – podelili imanje. Jedan od njih odlučio je da sebi podigne rezidenciju. O prvobitnom izgledu građevine se ne može ništa reći, jer ne postoje podaci o tome, izuzev geodetskih premera sela na kojima se vidi da je građevina imala osnovu u obliku ćiriličnog slova „П“, kao što ima i današnja zgrada. Neki izvori, opet, tvrde da je originalno bio u klasicističkom stilu kao i obližnji Hertelendi-Bajić, a da je kasnije izmenjen raznim dodacima.

Ipak, ono što znamo je da je krajem tog veka pivar Olajoš (Alojz) Bajer kupio imanje i dao mu novi pečat. Prva decenija 20. veka donela je tada veoma pomodnu u Ugarskoj – secesiju, pa je dvorac dobio rizalite, moćne pilastre, polukružne atike i onaj karakteristični talasasti venac koji danas prepoznajemo kao njegov zaštitni znak. Ukratko – arhitektura koja nije nimalo provincijska, već ravnopravna primerima tog doba u većim gradovima. Po njemu se dvorac u narodu i pročuo kao „Bajerov kaštilj”.

Socijalizam i tranzicija… do srećnog kraja

I onda sledi tipična balkanska priča: dvorac posle Drugog svetskog rata biva nacionalizovan i pretvoren u psihijatrijsku bolnicu. Funkcionisao je tako decenijama, sve dok 2005. nije zatvoren. Ono što je usledilo bila je duga i tužna propast, koju prepoznajemo kod nebrojenih dvoraca u Vojvodini, i palata i vila u Centralnoj Srbiji. Prozori polupani, krov prokišnjava, dvorište zaraslo. Meštani Bočara ga se sećaju kao kuće duhova.

Jedan stariji čovek iz sela mi je rekao: „Znali smo da je unutra tišina, ali nekako te podilaze trnci i kad samo prođeš pored ograde.“ Za dvorac sa takvom istorijom, scenario nestajanja delovao je neizbežno. Imajući u vidu i primere iz samog Novog Miloševa ili Bečeja, kao i okoline, bilo je više nego izvesno da ova priča neće imati srećan kraj.

Znali smo da je unutra tišina, ali nekako te podilaze trnci i kad samo prođeš pored ograde.

Pokušaji obnove počeli su još 2011. ali ubrzo stali – i to ne zbog manjka ideja, već – zbog sumnji u proneveru sredstava. Nestalo je, prema veštacima, oko 50 miliona dinara. Dakle, umesto školske ekskurzije, dobili smo lekciju iz balkanske realnosti.

Ali, preokret je stigao 2018-2019. kada je Pokrajinska vlada odlučila da stvarno zavrne rukave. Uprava za kapitalna ulaganja Vojvodine preuzela je projekat, uz stručni nadzor Zavoda za zaštitu spomenika. Dokumentaciju je pripremio novosadski „PRO-ING“, projektantkinja Sandra Vlajković, a radove sprovela beogradska firma „Modulor“. I odjednom su stvari počele da se odvijaju onako kako treba. Investicija vredna između 360 i 398 miliona dinara pretvorila je ruinu u višenamenski centar za decu.

Više je bolje

Dvorac je danas gotovo neprepoznatljiv u odnosu na „ruinu” kakva je pretio da postane. Enterijer je osvežen: prizemlje sada krije učionice, trpezariju i kuhinju, dok potkrovlje nudi smeštaj za decu. Stara konjušnica preuređena je u depandans, park od šest hektara dobio je igrališta i sportsku salu, a sve to uz onu istu secesijsku fasadu, sada naglašenu narandžastim tonom i belim okvirima prozora. Ako deluje pomalo kičasto, setite se kako je izgledalo pre samo desetak godina – i sve će vam biti jasno. I setite se da je to tipična osobina secesije, kada nije važilo pravilo „manje je više” već… „više je… više”. Odnosno, „više je bolje”.

Najlepša je činjenica da dvorac, svečano otvoren nakon obnavljanja 25. juna 2021. godine, danas nije samo dekoracija ili spomenik „za slikanje“, već živi i diše.

Ono što je možda najlepše jeste činjenica da dvorac danas nije samo dekoracija ili spomenik „za slikanje“, već živi i diše.

Deca dolaze na nastavu u prirodi, imaju časove, sportske aktivnosti i uče o selu i prirodi. Može da ih ukupno boravi 120 u ovom objektu, koji ima i funkcionalno dvorište, sportsku halu, igralište, malu rotondu (gazebo) i pokrivenu šetnicu. U prostoru koji je nekada bio zatvoren i mračan sada odjekuje graja i smeh.

Ako pravimo poređenja, recimo da je Bočar uradio ono što mnoge opštine još uvek samo planiraju. Dok neki dvorci poput onih u Beočinu, Riđici ili Čelarevu i dalje čekaju svoj red, Hertelendi-Bajer je pokazao da je moguće.

Ovaj projekat je dragocen jer pokazuje da obnova kulturnog nasleđa ne mora da bude rezervisana samo za velike gradove ili mondenske destinacije.

Zato ovaj dvorac u Bočaru danas stoji kao primer dobre prakse – kako kaže i dokumentacija Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Od zapuštenog objekta, preko sudbine „dvorca duhova“, do centra za decu. Od simbola propadanja do simbola obnove. I sve to u selu koje, ruku na srce, nije baš na turističkoj mapi Srbije. Možda je baš zato ovaj projekat dragocen: pokazuje da obnova kulturnog nasleđa ne mora da bude rezervisana samo za velike gradove ili mondenske destinacije.

I poput mnogih obnovljenih dvoraca, naročito u Poljskoj, Belorusiji i Mađarskoj, on je inspiracija za slične projekte jer pokazuje šta se može kada se radi u zajedničkom i dugoročnom interesu.

Druga strana novčića

Međutim, tu priči nije kraj. Selo Bočar krije i dvorac gotovo istovetnog imena i potpuno različite priče. Iako se nalaze u istom selu i nose slična prezimena zahvalna članovima iste porodice, Hertelendi-Bajer i Hertelendi-Bajić dvorci su potpuno različiti – jedan je od zaborava preobražen u mesto za decu, drugi je klasičistički dragulj koji čeka obnovu, odmah pored njega, takoreći u istom dvorištu.

Podignut u drugoj polovini 19. veka, u tipičnom eklektičnom stilu tog doba, ovaj dvorac više liči na uspavanu princezu nego na reprezentativni primer secesije ili baroka. Fasada krije tragove nekadašnje raskoši, ali i godine nebrige: olupane žbuke, zarasli park, prozori koji su više nalik rupama u sećanju nego očima zgrade.

Lokalna uprava, kulturne institucije, ali i građani – svi bi mogli da guraju inicijativu da se dvorac Hertelendi-Bajić obnovi.

Za razliku od svog „brata po porodici“, Hertelendi-Bajić nije imao sreću da se nađe u fokusu kapitalnih ulaganja. Danas je spomenik kulture od velikog značaja, ali kao i mnogi objekti tog statusa – čeka da mu se vrati dostojanstvo. A potencijal je ogroman: mogla bi to biti kulturna stanica, muzej, hotel, prostor za festivale ili jednostavno – otvoreni dnevni boravak grada. Možda bi upravo priča o Hertelendi-Bajeru mogla da posluži kao inspiracija: ako je jedan „zdanjski veteran” mogao da se podigne iz pepela i dobije šansu za novi život, zašto ne bi i ovaj?

Novi Bečej i šira zajednica zaslužuju da im se ovakav dragulj vrati. Lokalna uprava, kulturne institucije, ali i građani – svi bi mogli  i trebalo da guraju inicijativu da se dvorac Hertelendi-Bajić obnovi. Jer dvorci nisu samo sećanja na prošlost, oni mogu biti motor turizma, kulture i identiteta jednog kraja. A vreme, kao što znamo, radi protiv nas: svaka godina bez obnove znači još jedna cigla manje i još jedna šansa propuštena.

No, da završimo s 50% srećnog kraja: ako se nekad zaputite u Banat, svratite do Bočara. Pogledajte makar ovaj obnovljeni dvorac, poslušajte smeh iz učionica, i setite se da arhitektura nije samo zid i fasada, već prostor gde se živi, radi i raste. Jer dvorci nisu građeni da budu muzeji, već deo života. I još važnije – ne zaustavljajmo se na pola obavljenog posla.