Grad bez hlada: Kako su parkovi postali rezervno zemljište za gradnju

Dok veliki gradovi sveta sve više ulažu u zelene površine, kod nas parkovi često postaju najlakša rezerva za novu gradnju.

I posle priče o tome gde su nestali trgovi iz gradova širom sveta, i priče gde su i kome su posvećeni spomenici u našim gradovima – evo i završnog dela trilogije o urbanom prostoru i onome što nas “tišti, a ne možemo izreći naglas jer je nemušto”. To je pitanje – šta je bilo sa gradskim parkovima, tim plućima grada, mestima za šetnju, druženje, igru dece i životinja, izležavanje i socijalizaciju?

Nedavno sam se vratio iz Pariza i ostao u šoku – grad sam svojim najbližima opisao kao “velegrad bez divlje atmosfere, pun parkova”. I to i u starim, i u novim četvrtima. Čim sam izašao iz hostela, u Rue Trousseau, dočekao me je omaleni park na istoimenom trgu, koji je nastao tako što je 1902. godine tu srušeno sirotište za nahočad i sa obe strane srušene zgrade ostale su ulice koje su sa praznim placem sada formirale – nehotični trg.

Urbanisti su odmah prionuli na sadnju drveća i pretvorili sve to u park, sa igralištima i saletlom. Karusel, koji se nalazi na (neverovatno) ogromnom broju francuskih trgova (puno se pažnje poklanja deci) nije “uguran”, ali je svakako “park u ulici” – impresivna pojava.

Da li bi danas na mestu neke srušene zgrade neki “gradski otac” napravio park? Sumnjam. Iz istog razloga kao što ne bi napravio ni trg – prazan prostor na placu je prazan prostor u Excel tabeli profita grada i investitora… i eto nas da se gužvamo i gledamo jedni drugima u prozore sa terasa u današnjim gradovima.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Od šampanjca do sumporne kiseline: Propast Dvorca Karačonji u Novom Miloševu

A nekada smo voleli zeleno…

Gradovi u Vojvodini imaju jednu urbanističku osobinu koja je nekada bila gotovo pravilo: u samom srcu grada nalazio se park. Nije to bila slučajnost niti sentimentalna odluka nekog gradonačelnika koji je voleo drveće. Bila je to urbanistička doktrina austrougarske monarhije: svaki uređeni grad mora imati reprezentativni trg, ali i javni park – mesto odmora, šetnje i građanskog života.

U velikim gradovima monarhije to se videlo u monumentalnim razmerama. Beč je tokom 19. veka dobio čitav niz parkova duž Ringstrasse, dok su kasniji projekti poput Stadtparka (Gradski park iz 1862, nalik na naš Dunavski u Novom Sadu) i kasnije, monumentalnog Donauparka pokazali kako moderan grad treba da izgleda kada se okrene svojim rekama i javnim prostorima.

 Jedna od najprepoznatljivijih zelenih oaza u regionu, Dunavski park nije samo dekor nego i deo urbanog identiteta grada.

Ista logika, u manjem ali vrlo jasnom obliku, preneta je i na gradove današnje Vojvodine. Engleska pejzažna arhitektura, barice, rukavci reka, jezerca, bazenčići sa labudovima i patkicama… Saletle i živice, retko i egzotično drveće, i ostalo, sve po redu, kao starinski vojvođanski ručak.

Novi Sad je dobio Dunavski park – jednu od najprepoznatljivijih zelenih oaza u regionu, park koji nije samo dekor nego i deo urbanog identiteta grada. Sombor je razvio gotovo čitav sistem parkova i drvoreda, zbog čega se često naziva jednim od najzelenijih gradova u Srbiji.

U Sremskoj Mitrovici Gradski park uz staro jezgro predstavlja prirodni nastavak gradskog života, dok Subotica ima nekoliko reprezentativnih parkova koji prate monumentalnu arhitekturu iz vremena ugarske (mađarske) secesije.

Čak su i manji vojvođanski gradovi, poput Kikinde ili Bačke Topole, imali uređene gradske parkove koji su bili sastavni deo planiranja.

Zrenjanin je, kao nekadašnji Veliki Bečkerek, imao parkove uz gradske trgove i duž Begeja, dok Vršac i danas čuva parkovski prostor oko centra koji potiče iz istog urbanističkog nasleđa. Čak su i manji vojvođanski gradovi, poput Kikinde ili Bačke Topole, imali uređene gradske parkove koji su bili sastavni deo planiranja.

Ukratko, park nije bio dodatak gradu – bio je njegova struktura. Zagreb? Čim siđete sa Glavnog kolodvora, eto vas u parku. A Jarun, gde je održava Univerzijada 1987, primer je socijalističkog i velelepnog sportskog parka.

Central Park je, u stvari, rezultat jednostavne urbanističke odluke iz 19. veka – da grad ne može postojati bez velikog javnog zelenog prostora.

Jedan od najpoznatijih primera takvog razmišljanja nastao je još sredinom 19. veka u Njujorku. Central Park, danas možda najpoznatiji gradski park na svetu, nije nastao spontano niti kao ostatak neizgrađenog prostora. Naprotiv – grad je 1850-ih godina svesno izdvojio ogromnu površinu na Menhetnu i poverio njeno uređenje pejzažnim arhitektama Frederiku Lou Olmstedu i Kalvertu Voksu.

Ideja je bila radikalna za svoje vreme: u jednom od najbrže rastućih gradova sveta sačuvati veliki deo zemljišta isključivo za javni park. Danas, okružen neboderima i najskupljim nekretninama na planeti, Central Park deluje kao gotovo neverovatan luksuz – ali je, u stvari, rezultat jednostavne urbanističke odluke iz 19. veka: da grad ne može postojati bez velikog javnog zelenog prostora. Možete misliti koliko bi se na tom prostoru Menhetna moglo izgraditi velelepnih i skupocenih nekretnina?

Ali, to prosto nije dolazilo u obzir – tada su i bogati, koji su uvek želeli biti još bogatiji, imali i određenog obzira kada je urbanizam u pitanju. Melburn ili Buenos Aires, nebitno, svi su gradovi planirali “pluća grada”.

Socijalističko urbanističko planiranje, ma koliko imalo svojih nedostataka, podrazumevalo je značajne zelene površine.

Posle 1945. godine, uprkos radikalnoj promeni političkog sistema, jedna stvar je ostala iznenađujuće stabilna: parkovi se nisu dovodili u pitanje. Socijalističko urbanističko planiranje, ma koliko imalo svojih nedostataka, podrazumevalo je značajne zelene površine.

Novi kvartovi su imali parkove, igrališta i drvorede, a veliki stambeni blokovi planirani su sa idejom da između zgrada ostane dovoljno prostora za zelenilo i javni život. Dobar primer bi bio Limanski park u Novom Sadu.

Drugim rečima, park je i dalje bio deo urbanističke logike. Sovjetski princip, testiran u najvećoj zemlji sveta od 1917. do 1945. presađen je u FNRJ i SFRJ, a on je smatrao da “radni čovek zaslužuje zelenilo u gradu, a ne beživotne ulice bez drveća kao u britanskim industrijskim gradovima”. Srećom.

Urbanizam? To je procedura koja prati investiciju

Problem nastaje u novijem vremenu. U urbanističkim planovima parkovi se i dalje pojavljuju, ali sve češće samo kao crtež na papiru. Parcela se u planu označi kao park, ali se godinama ništa ne događa. Zemljište ostaje prazno, zarasta u travu i korov, dok grad raste oko njega. A onda se jednog dana pojavi predlog da se parcela „prenameni“, jer je navodno šteta da takav prostor ostane “neiskorišćen”. U tom trenutku park prestaje da postoji.

Slučajevi iz novijih planova u Novom Sadu, poput priča o planiranom parku na Detelinari/Avijaciji, samo su jedan primer ove logike. Park postoji dok je “na planu”. Kada se pojavi investitorski interes, plan se lako promeni. Urbanizam tako polako prelazi iz discipline koja oblikuje grad u proceduru koja prati investiciju.

Zgrade se raspoređuju oko zelenih površina, a ne obrnuto. Park nije ostatak posle gradnje – on je njen početak.

Kontrast postaje još očigledniji kada se pogledaju savremeni evropski gradovi. Pariz je, na primer, u poslednjim decenijama razvio čitav niz novih parkova i zelenih koridora. U novim četvrtima nastalim na mestu bivših industrijskih zona parkovi su često centralni element urbanističkog koncepta. Zgrade se raspoređuju oko zelenih površina, a ne obrnuto. Park nije ostatak posle gradnje – on je njen početak.

Sličan princip može se videti i u mnogim azijskim zemljama, iako na prvi pogled deluje da megagradovi tog kontinenta imaju manje zelenih površina. Ipak, Japan, Južna Koreja i Kina imaju snažnu tradiciju javnih vrtova i urbanih parkova, pa se u novim gradskim projektima često planiraju pažljivo oblikovane zelene celine koje služe i kao ekološki i kao društveni prostor.

Zemljište predviđeno za park izgleda kao prazna parcela, a prazna parcela u investitorskoj računici deluje kao propuštena prilika.

U tom globalnom kontekstu balkanska situacija deluje pomalo paradoksalno. Dok veliki gradovi sveta sve više ulažu u zelene površine – i zbog kvaliteta života i zbog klimatskih promena – kod nas parkovi često postaju najlakša rezerva za novu gradnju. Zemljište predviđeno za park izgleda kao prazna parcela, a prazna parcela u investitorskoj računici deluje kao propuštena prilika, kao što smo rekli u priči sa trgovima.

Kada konkretno govorimo o Novom Sadu, VOICE navodi doslovno ovo u svom tekstu iz 2021: “Novi Sad je u poslednjih nekoliko godina ostao bez najmanje sedam parkova, pre svega zato što je predviđenim parkovskim površinama ciljano menjana namena da bi se na tim lokacijama gradile poslovne zgrade ili objekti za višeporodično stanovanje, a poslednji takav primer je svakako izmena plana sportskog parka na Avijatičarskom naselju, upozorila je za VOICE arhitektica Ana Ferik-Ivanovič.”

Hodaj po zelenoj liniji

Doduše, u poslednjih dvadesetak godina u urbanizmu se pojavljuje i jedan zanimljiv fenomen – takozvani linijski parkovi. Umesto velikih centralnih parkova, koji zahtevaju ogromne površine zemljišta, mnogi gradovi počeli su da pretvaraju napuštene železničke pruge, stare industrijske koridore ili obale reka u dugačke zelene pojaseve koji prolaze kroz čitave kvartove. Najpoznatiji primer je High Line u Njujorku, park izgrađen na nekadašnjoj povišenoj železničkoj pruzi na Menhetnu, koji je postao globalni urbanistički model.

Slični projekti pojavili su se u Parizu, Seulu, Madridu i mnogim drugim gradovima, pokazujući da i uski infrastrukturni koridori mogu postati vredan javni prostor – mesto šetnje, rekreacije i svakodnevnog gradskog života. Razumemo, zemljište je skupo – kuća u kojoj je u Londonu nekada živeo poštar sa ženom i četvoro dece od jedne plate, danas vredi million funti i u njoj živi neki CEO. Nekretnine su postale novi Eldorado za povrat sredstava, i nismo slepi na to.

Linijski park trebalo bi da poveže Kalemegdan sa Dorćolom i novim delovima grada uz reku, stvarajući kontinuirani prostor za šetnju, biciklizam i javne sadržaje.

Ideja linijskog parka pojavila se i u Beogradu, gde je poslednjih godina predstavljen projekat velikog zelenog koridora duž nekadašnje železničke trase uz Savu i Dunav. Planirani Linijski park trebalo bi da poveže Kalemegdan sa Dorćolom i novim delovima grada uz reku, stvarajući kontinuirani prostor za šetnju, biciklizam i javne sadržaje.

Ako se realizuje u punom obimu, to bi bio jedan od najdužih urbanih parkova ovog tipa u regionu i važan pokušaj da se zapuštena infrastruktura pretvori u javni prostor.

Šta dalje?

Čini mi se da je profit pokvario ljude, da parafraziram još jednog zagrebačkog pesnika, Štulića. Jer, svim ovim zakulisnim radnjama (javno je deklarišemo da će tu biti park, osujetimo pobunu, umirimo javnost i komšiluk, a onda preko noći promenimo plan i dovedemo kranove) park polako nestaje iz urbanističke logike grada.

On više nije neophodna komponenta javnog prostora, već opciona stavka u planu – nešto što se može pomeriti, smanjiti ili jednostavno izbrisati. A kada se to desi dovoljno puta, gradovi počinju da liče na mesta u kojima parkovi postoje uglavnom u starim razglednicama, istorijskim planovima i nostalgičnim sećanjima starijih stanovnika.

Park više nije neophodna komponenta javnog prostora, već opciona stavka u planu – nešto što se može pomeriti, smanjiti ili jednostavno izbrisati.

Možda je zato danas najlakše prepoznati dobar grad po jednoj vrlo jednostavnoj stvari: po tome da li ima ne samo dovoljno trgova, nego i dovoljno parkova. I to pravih parkova – onih koji zaista postoje, sa drvećem, stazama i klupama – a ne onih koji postoje samo u urbanističkom planu, između dve buduće zgrade i jedne veoma fleksibilne odluke o prenameni zemljišta. I ne “sportskih parkova”, što je naziv za nešto gde će na zelenilo biti “natakareni” sportski (i nesportski) objekti koji će na kraju “pojesti” park.

I setimo se ovoga: Njujork je park “rezervisao” i izgradio kad je bio mali grad, a mi parkove iz planova brišemo sada dok smo i kad smo mali gradovi. To boli. Kao i sivilo umesto zelenila. I mi sada gledamo kako u ovom bumu nekretnina bez trgova i zelenila, postajemo zemlja Trećeg sveta, umesto savremene zemlje. A to boli možda još i više.