Da li se arhitektura zaista menja ili je zapala u formalizam?

Arhitektura se kroz istoriju često menjala sporije nego što mislimo – ali da li savremeni pravci zaista donose novu prostornu revoluciju ili samo drugačije forme istih prostora?

Kada pogledamo savremena svetska arhitektonska ostvarenja i uporedimo ih sa situacijom na Balkanu, često dolazimo do zaključka da je ta arhitektura „svetlosnim godinama“ udaljena od onoga što se gradi kod nas. Međutim, postavlja se pitanje da li se arhitektura zaista razvija toliko brzo ili su u prvom planu samo njeni formalni elementi i pojedini autori koji dominiraju scenom, dok sama disciplina polako zapada u sve prisutniji formalizam.

Tokom 1994. godine objavljena je knjiga Koncept za kontraistoriju arhitekture italijanskog arhitekte, istoričara i teoretičara Bruna Zevija. Publikacija je prošla gotovo nezapaženo u stručnoj javnosti, delom zato što su njegova najvažnija dela već bila objavljena, a sam autor pred kraj karijere. Ipak, Zevi je očigledno osećao potrebu da dodatno objasni određene pojave u arhitekturi o kojima ranije nije želeo otvoreno da govori.

U knjizi su objavljeni i stavovi više njegovih savremenika – projektanata i teoretičara koji su već tada imali značajno mesto na evropskoj i svetskoj arhitektonskoj sceni. Kroz niz kraćih poglavlja Zevi analizira razvoj evropske arhitekture od praistorije do savremenog doba.

Od dekoracije ka funkciji

Posebno je zanimljivo poglavlje Zanesenost formom i fasadizam, u kojem ukazuje na vrlo male suštinske promene tokom nekoliko vekova arhitektonske istorije. Tokom smene renesanse, baroka i klasicizma, pa sve do poznog akademizma, unutrašnja struktura zgrada ostajala je gotovo nepromenjena, dok su se uglavnom menjali njihovi „omotači“, odnosno fasadna dekoracija. Zevi to definiše kao dominaciju dvodimenzionalnosti zida nad trodimenzionalnošću prostora.

Tokom vekova često su se menjale samo fasade, dok je prostor ostajao gotovo isti.

Međutim, ono što je Zevi zapazio nije bilo ništa novo. U prošlosti su se arhitektonske strukture menjale mnogo sporije nego danas. Za promenu forme i organizacije palate ili katedrale često je bilo potrebno više stotina godina. Kuće „običnih“ ljudi menjale su se još sporije – jednostavni jednoetažni ili dvoetažni objekti zidani kombinacijom kamena i drveta, pokriveni slamom ili drvenim pokrivačem, opstajali su širom Evrope od ranog srednjeg veka pa sve do kraja 19. veka.

Tektonski potres Moderne arhitekture

Krajem 19. i početkom 20. veka dolazi do tektonskih promena izazvanih revolucionarnim transformacijama u arhitekturi. Menja se sam pristup projektovanju – fokus više nije na dekorativnosti fasade, već na funkciji i organizaciji prostora.

Arhitektura raskida sa klasicističkom prošlošću, ali ne i sa klasičnim principima proporcije, ritma i kompozicije. Simetrija i geometrijska jasnoća ostaju prisutne, ali nestaju balustrade, kordonski venci, nadprozornici i ostali dekorativni elementi istorijskih stilova. Stubovi opstaju, ali bez ornamentike antičke ili renesansne arhitekture.

Salivenova maksima „forma sledi funkciju“ postaje svojevrsna dogma, dok Le Korbizjeovih Pet tačaka moderne arhitekture definišu novi arhitektonski poredak. Paralelno s tim, urbanizam prolazi kroz revolucionarnu transformaciju zahvaljujući Atinskoj povelji.

Arhitekte tog vremena bile su uverene da kroz Modernu arhitekturu nastaje potpuno nova epoha ljudske civilizacije. I delimično su bile u pravu – posle vekova ponavljanja istorijskih obrazaca pojavilo se nešto zaista novo. Arhitektura je stigla do svoje ogoljene suštine.

Arhitekte su kroz Modernu pokušale da dođu do same ogoljene suštine arhitekture.

Međutim, ubrzo se pokazalo da ni Moderna nije konačno rešenje. Već tokom Desetog kongresa CIAM-a, održanog 1956. godine u Dubrovniku, mlađa generacija arhitekata počinje da dovodi u pitanje rigidnu primenu postulata Atinske povelje. Ukazivali su da se slepim ponavljanjem modernističkih obrazaca ne dobija humaniji grad niti prijatniji prostor za život.

Ipak, trebalo je da prođu još dve decenije da bi usledio ozbiljan obračun sa Modernim pokretom. Američki teoretičar Piter Blejk tokom sedamdesetih godina objavljuje knjigu Forma sledi fijasko, u kojoj otvoreno kritikuje neuspehe Moderne arhitekture. Gotovo istovremeno, Čarls Dženks rušenje stambenog kompleksa Pruit-Igo 1972. godine proglašava „smrću Moderne arhitekture“.

Naravno, kao i u slučaju čuvene „smrti umetnosti“, to nije značilo kraj arhitekture, već završetak jedne epohe i početak novih transformacija.

Brutalizam, postmoderna i povratak Moderni

Od šezdesetih godina arhitektura više ne prati jedinstvenu razvojnu liniju, već se grana u različite pravce i škole mišljenja.

Brutalizam u kratkom periodu osvaja svet i donosi neka od najmonumentalnijih ostvarenja 20. veka. Međutim, radikalna upotreba sirovog betona vremenom dovodi do preispitivanja ovog pravca, pa brutalizam danas opstaje uglavnom kroz pojedinačne savremene interpretacije.

Postmoderna arhitektura predstavlja možda i najžešću reakciju na Modernu. Arhitekte ponovo vraćaju istorijske motive i pokušavaju da probude duh prošlih epoha. Međutim, vremenom mnogi postmoderni objekti počinju da klize ka bizarnim i često nefunkcionalnim formama, udaljenim od stvarnih potreba korisnika.

Postmoderna je pokušala da vrati prošlost, ali je često završavala u bizarnim formama

Kao odgovor na to, veliki broj arhitekata ponovo se vraća Moderni, ali sada unapređenoj savremenim društvenim potrebama, novim materijalima i drugačijim oblikovnim pristupima. Taj pravac u istoriografiji dobija naziv neomoderna.

Paralelno sa tim razvijaju se dva najuticajnija pravca savremene arhitekture – dekonstruktivizam i kritički regionalizam.

Dekonstruktivizam i kritički regionalizam

Dekonstruktivizam svoje korene nalazi u filozofiji Žaka Deride, a od druge polovine osamdesetih godina njegove ideje počinju snažno da utiču i na arhitekturu.

Među prvim arhitektama koji prihvataju ovaj pristup bili su Piter Ajzenman i Bernard Čumi, a ubrzo im se pridružuju Frenk Geri, Danijel Libeskind, Rem Kulhas i Zaha Hadid.

Iako različiti po izrazu, svi oni odbacuju konvencionalno razmišljanje o prostoru i razvijaju arhitekturu potpuno novih prostornih odnosa. Složene forme i upotreba najsavremenijih materijala učinili su dekonstruktivizam elitističkim pravcem, često vezanim za najbogatije investitore i velike autorske studije.

Formalizam počinje onda kada forma prestane da prati promenu života.

Najznačajnije kritike dekonstruktivizma dolazile su od britanskog arhitekte i teoretičara Keneta Fremptona, koji nasuprot tome razvija koncept kritičkog regionalizma.

Za razliku od arhitekture koja objekat postavlja kao autonomnu skulpturu, kritički regionalizam insistira na odnosu između zgrade i njenog okruženja. Fokus nije samo na formi, već i na topografiji, klimi, svetlosti, lokalnim materijalima i vernakularnoj tradiciji.

Ovaj pristup tokom nekoliko decenija razvijaju autori poput Alvara Size, Tadaa Anda, Petera Cumtora i Karla Skarpe.

Da li savremena arhitektura ponovo zapada u formalizam?

Početkom 2000-ih pojavljuje se nova generacija arhitekata koja odrasta na iskustvima Moderne i njenih kasnijih transformacija. Međutim, istovremeno raste utisak da arhitektura ponovo ulazi u fazu formalizma.

Holandski studio MVRDV razvija prepoznatljive kubične kompozicije koje često deluju kao spontano naslagane dečije kocke. Bjarke Ingels i studio BIG grade arhitekturu zasnovanu na umnožavanju modularnih struktura koje stvaraju upečatljive geometrijske forme.

Ipak, iza mnogih takvih formi često ne dolazi do suštinske promene unutrašnje organizacije prostora.

Mnogo radikalniji iskorak pravi japanski arhitekta Sou Fudžimoto, koji kombinuje minimalizam savremene japanske arhitekture sa principima tradicionalnog graditeljstva. Njegovi objekti razbijaju ustaljene podele prostora – kuće više nemaju klasične etaže, već denivelisane platforme kroz koje korisnici prostor doživljavaju trodimenzionalno.

Sam Fudžimoto isticao je da je do takvih rešenja dolazio kroz razgovore sa korisnicima koji su želeli drugačiji način života i korišćenja prostora.

Arhitektura će se razvijati onoliko koliko se razvija sama civilizacija.

Najdalje u tom procesu otišle su arhitekte koje razvijaju parametricizam, među kojima se posebno izdvaja Patrik Šumaher iz studija Zaha Hadid Architects.

Njihova arhitektura često deluje kao da dolazi iz budućnosti. Organske forme, zakrivljeni zidovi i prostori koji brišu granice između konstrukcije, enterijera i nameštaja za prosečnog posmatrača i dalje predstavljaju svojevrsni šok – slično kao što je bezornamentalna Moderna delovala početkom 20. veka.

Upravo tu možda leži odgovor na pitanje da li se arhitektura zaista razvija.

Arhitektura će se razvijati onoliko koliko se razvija sama civilizacija. Dok god se menjaju životne navike, način rada i društveni odnosi, menjaće se i arhitektura. Kada razvoj društva uspori, arhitektura počinje da zapada u formalizam.

Da li smo spremni za nove prostore života?

Danas formalizam doživljavamo kao problem zato što smo navikli na ubrzan tehnološki razvoj i stalne inovacije. Međutim, zaboravljamo da su se u prošlosti način života i arhitektura menjali veoma sporo – ponekad tokom više vekova.

To što menjamo telefone na nekoliko godina ne znači da smo spremni za život u prostorima budućnosti.

To što na nekoliko godina menjamo telefone, računare i automobile ne znači da smo spremni za život u organskim enterijerima bez jasnih granica između poda, zida i nameštaja.

Dok čekamo novu transformaciju svakodnevnog života, možemo posmatrati kako se ubrzano razvijaju tehnologije građenja koje kompleksne forme čine sve dostupnijim. Slična situacija postojala je i tokom razvoja Moderne arhitekture, kada građevinska industrija nije mogla odmah da isprati vizije arhitekata.

Već sada se može naslutiti da parametrička arhitektura poseduje transformativni potencijal sličan onome koji je Moderna arhitektura imala početkom 20. veka.