Autor prvonagrađenog rada na konkursu „Mini aneks – IZA kuće“ govori o poslovima koji su oblikovali njegov projekat i mogućnosti da seosko domaćinstvo zaista izgradi.
Kako izgleda tipičan dan na seoskom domaćinstvu? Gde se priprema zimnica, odlaže ogrev, suši i popravlja ono što je potrebno za svakodnevni rad? Arhitekta Aleksa Marković tražio je odgovore u rodnom selu kod Pljevalja, gde je kao dete provodio deo raspusta. Iz tih sećanja nastao je Veles, savremeni seoski aneks koji je osvojio prvu nagradu na Gradnjinom konkursu „Mini aneks – IZA kuće“.
Prvonagrađeni rad već smo predstavili kroz njegov drveni skelet, prostor za rad i fasadu koja služi za skladištenje sena i ogreva. U razgovoru za Gradnju, Marković objašnjava kako je svakodnevne poslove domaćinstva pretočio u projekat, zašto svih 30 kvadrata nije unapred odredio jednom namenom i koji bi deo objekta zahtevao najviše pažnje pri izvođenju.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Od pomoćnog objekta do konkursne ideje
Šta vas je podstaklo da učestvujete na konkursu „Mini aneks – IZA kuće“ i koliko vam znače konkursi koji dopuštaju da istražite teme poput svakodnevnog života na selu?
AM: Konkurs mi je od samog početka privukao pažnju jer je tema ostavljala širok prostor za slobodnu interpretaciju i kreativno istraživanje. Upravo taj otvoreni pristup mi je dodatno podstakao ideju koja se pojavila relativno rano kada sam u ruralnim pomoćnim objektima prepoznao mnogo veći potencijal od njihove naizgled sporedne uloge.
To su vrlo neposredne strukture, nastale iz potrebe, rada i dostupnog materijala, bez naročite ambicije da budu arhitektura u klasičnom smislu. Upravo mi je ta njihova iskrenost bila zanimljiva.
Tada se otvorilo pitanje: ”kako bi danas izgledao pomoćni objekat koji ne bi propisivao jednu konkretnu funkciju, već bi pružio infrastrukturu unutar koje se različiti oblici života i rada na selu mogu odvijati i mijenjati.”
Posebno su mi zanimljivi konkursi koji ostavljaju prostor za eksperiment i slobodnije tumačenje zadatka. Takva sloboda odgovara mom senzibilitetu i načinu na koji volim da razvijam arhitekturu — da početno pitanje nije samo šta treba projektovati, već i šta još arhitektura u tom konkretnom kontekstu može da bude.
Projekat nastao iz sećanja na rodno selo
Zašto ste za konkurs izabrali baš domaćinstvo u svom rodnom selu? Šta ste o njegovom načinu života i rada želeli da prenesete u projekat?
AM: Odabir domaćinstva u mom rodnom selu nametnuo se prirodno i intuitivno. Dio raspusta tokom odrastanja provodio sam tamo, tako da nisam morao da izmišljam kontekst projekta jer sam ga već poznavao. Iz tog razloga sam VELES i opisao kao „arheologiju jednog crnogorskog domaćinstva“.
Proces projektovanja imao je i jednu ličnu, gotovo nostalgičnu dimenziju: prisjećao sam se tipičnog dana na selu, poslova koji se ponavljaju, mjesta na kojima se odvijaju, predmeta koji se koriste, načina na koji se nešto skladišti, suši, popravlja ili proizvodi — i pokušavao da te svakodnevne radnje prevedem u arhitekturu.
Ipak, smatram da projekat nije isključivo vezan samo za jedno domaćinstvo ili moje lično iskustvo. Vjerujem da se veliki dio te logike i načina života mog sela može prepoznati širom Crne Gore, ali i regiona. Zato VELES na kraju nije zamišljen kao objekat za jednu parcelu, već kao prilagodljiv savremeni prototip ruralne infrastrukture.
Trideset kvadrata koje domaćinstvo koristi po svojoj meri
Na svega 30 kvadrata predvideli ste prostor za više različitih poslova. Koje ste potrebe konkretnog domaćinstva uzeli kao polazište, a šta ste namerno ostavili otvorenim za buduće korisnike?
AM: U tekstu projekta napisao sam da su pomoćni objekti na selu doslovno „odhranili i održali generacije“. To možda najbolje objašnjava šta mi je bilo polazište. Njihova vrijednost nije bila u reprezentaciji, već u tome što su bili radni dio domaćinstva.
Kod VELES-a su zato proizvodnja i skladištenje osnovne aktivnosti. To se ogleda u radnim površinama za pripremu zimnice, sira i kajmaka, džema, pečenje rakije i druge svakodnevne poslove, dok i sama fasada postaje prostor skladištenja – sijena, ogrijeva i svega onoga što domaćinstvo kroz godinu koristi i troši.
Mislim da bi VELES u stvarnom životu vjerovatno počeo da se koristi i na načine koje ja kao autor nisam mogao ni da predvidim – i upravo i tu leži zanimljivost koncepta.
Sa druge strane, nisam želio da svih 30 kvadrata do kraja isprogramiram. Mislim da bi VELES u stvarnom životu vjerovatno počeo da se koristi i na načine koje ja kao autor nisam mogao ni da predvidim – i upravo i tu leži zanimljivost koncepta.
Seosko domaćinstvo ima jednu vrstu spontanosti i neposrednosti koja bi vremenom personalizovala svaki primjer ovog prototipa. Zato VELES možda najjednostavnije vidim kao alat domaćinstva. Arhitektura daje okvir i infrastrukturu, a život određuje kako će se taj okvir koristiti.
Može li se Veles zaista izgraditi
Kada bi se Veles krenuo u realizaciju, koje bi bili najveći izazovi za izgradnju?
AM:Zapravo, ne mislim da bi VELES bio naročito zahtjevan za izgradnju. Naprotiv, ekonomičnost i racionalnost bili su dio projekta od samog početka. Gotovo svaku svoju odluku preispitivao sam kroz pitanje: da li bi prosječno seosko domaćinstvo zaista moglo da izgradi ovakav objekat? Iz tog razloga je sistem namjerno jednostavan.
Osnovu čini drvena konstrukcija, dok fasadni raster prihvata bale sijena – jedan vrlo obnovljiv i lako dostupan materijal niske vrijednosti koji je već dio ekonomije domaćinstva. U kombinaciji sa podom od opeke, polikarbonatnim panelima i dinarskim krovom od lima, dobija se relativno jednostavan i ekonomičan sistem koji ne zahtijeva komplikovane tehnologije izvođenja i neuporedivo je jeftiniji u poređenju sa ostalim sistemima i načinom gradnje.
Ako bih ipak morao izdvojiti jedan zahtjevniji element, to bi bio krov. Njegova geometrija i način izvođenja tražili bi nešto više vremena i zanatske pažnje od ostatka objekta. Ali ni tu izazov nije tehnološka složenost koliko preciznost izvedbe jednog tradicionalnog principa prevedenog u savremeni konstruktivni sistem.
