Beogradski arhitekta i profesor o projektovanju zgrade JDP-a i Kule Nebojša, radu na gradilištu, edukaciji, konkursima i uticaju veštačke inteligencije.
Dugo i uspešno radio je u tandemima. Profesionalnu karijeru započeo je turbulentnih devedesetih godina prošlog veka, u vreme kad se svet koji smo poznavali pred našim očima urušavao i kad su mnogi odlazili odavde. Višestruko je nagrađivan, što na arhitektonskim konkursima, što za uspešne realizacije.
Danas je redovni profesor na beogradskom Arhitektonskom fakultetu i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. I nije se uobrazio. Razgovarali smo u njegovom kabinetu na fakultetu, neposredno pred početak nove školske godine.
Dejan Miljković: Moj relativno dobar uspeh zapravo je rezultat dugogodišnjeg rada i truda. Sarađivao sam sa drugim arhitektima, učio od njih… a imao sam priličnu sreću da radim zaista sa najboljim ovdašnjim arhitektima, pre svega sa svojim profesorima. Neki od njih su i danas veoma aktivni.
Na primer?
DM: Recimo, Brana Mitrović. On će nas sve prevazići dužinom svoje aktivne profesionalne karijere, a s godinama je sve bolji i bolji. Sarađujemo na nekim projektima i impresioniran sam njegovim energijom.
Stiže sve, svuda je prisutan kada je o arhitekturi reč. S druge strane, on nije samo, kao što mnogi misle, isključivo posvećen arhitekturi. Nalazi načina da se druži, putuje, da vidi nešto novo… Mislim da kod nas ne postoji neko sličan. Jedinstven je.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Kompleksni projekti već na početku karijere
Od početka karijere radili ste kompleksne projekte. Veoma mladi i relativno bez iskustva ste sa Zoranom Radojičićem izveli rekonstrukciju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ti tandemi su jako zanimljivi. Kako onaj za Radojičićem, tako i sa Jovanom Mitrovićem.
DM: Tako se zapravo desilo. Ništa nije bilo planirano. Još kao studenti, Zoran i ja smo se prepoznali, spojila nas je ista energija. Radeći zajedno na projektu rekonstrukcije JDP-a, verovatno tada nismo do kraja ni razumeli u šta ulazimo i koliko je sve to komplikovano.
Sa Jovanom Mitrovićem je takođe bio splet okolosti. Još na početku studija, bio sam na prvoj ili drugoj godini, pozvao me je da pomognem oko nekog konkursa. Znali smo se i pre nego što sam upisao arhitekturu.
Naravno, nisam imao nikakvog iskustva, pa sam dobio nešto da šrafiram u projektu. Kao i uvek u takvim situacijama, falio je dan više, a on je završavao nešto mnogo važnije. Šrafirao sam, bilo je jako uredno, ali sve pogrešno. Danas je to anegdota, ali Jovan je tada očigledno nešto video u meni. Kasnije je Zorana i mene preporučio Brani Mitroviću i Vasiliju Milunoviću.
Na fakultetu mnoga znanja ne povezujemo, položimo ispite, ali tek u praksi shvatimo kako sve to zajedno funkcioniše.
Brana Mitrović i Vasilije Milunović su bili poznati tandem.
DM: Da. Zoran i ja smo radili s njima više od deset godina. Bila nam je to velika škola, paralelno sa onim što smo učili na fakultetu. Možda je bila čak i značajnija, jer smo bili direktno uključeni u sve i naučili smo šta zapravo znači projektovati. Na fakultetu mnoga znanja ne povezujemo, položimo ispite, ali tek u praksi shvatimo kako sve to zajedno funkcioniše.
Počeli smo vrlo rano da radimo sa najboljim timovima. Sarađivao sam jedno vreme i sa Zoricom Savičić, a kraći period i kod Mustafe Musića. Sve nas je to ohrabrilo da vrlo brzo krenemo da sami radimo konkurse.
Sa Zoranom Radojičićem?
DM: Da. Srećom, počeli smo da dobijamo nagrade. To nas je učinilo vidljivim i dalo nam vetar u leđa da nastavimo sa još većom energijom i entuzijazmom. Tako smo, kao vrlo mladi, bili u prilici da realizujemo i kompleksnije objekte.
Rekonstrukcija JDP-a kao referenca i iskustvo
Devedesete, raspad zemlje, inflacija, sankcije. Rizično je bilo graditi.
DM: Apsolutno. Mnogi mlađi arhitekti su zbog toga odlazili iz zemlje i tražili svoj profesionalni put po svetu. I mi smo razmišljali da odemo. Međutim, na našu sreću ili nesreću, desili su se ti veliki projekti i ostali smo.
Pre Jugoslovenskog dramskog pozorišta realizovali smo dva objekta. Knjižara – aneks Studentskog kulturnog centra bila je naša prva realizacija. To je specifičan slučaj. Već 14 godina smo u sudskom sporu sa Studentskim kulturnim centrom, zato što je direktor odlučio da sam završi objekat onako kako je mislio da treba.
Posle toga smo radili poslovni objekat na Slaviji, koji danas gotovo da i ne liči na ono što je prvobitno projektovano. Nema jednog vlasnika, a zakupci gledaju svoje interese i vremenom su ga prilagodili svom ukusu i potrebama.
Onda sledi konkurs za Jugoslovensko dramsko pozorište, na kome je pobedio Zoran. Bili smo tandem i tada, ali iz privatnih razloga nisam mogao da učestvujem na konkursu. Kada ga je dobio, pozvao me je da nastavimo zajedno. Taj projekat nam je bio izuzetno značajan, i kao referenca i kao iskustvo.
Pre toga sam sa Vasilijem Milunovićem i Gordanom Radović radio enterijer Sport kafea. To nije bio moj senzibilitet, ali je proces bio fantastičan. Od Vasilija sam naučio šta znači detalj u arhitekturi i kako se kontroliše ceo proces, od izbora do spajanja različitih materijala. To znanje sam kasnije primenio u razradi projekta i realizaciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Trebalo se izboriti sa tako velikim projektom
Bili ste mladi, relativno bez iskustva, a pozorišta se retko grade. Sasvim dovoljno razloga za nepoverenje.
DM: Pozorišta su veoma kompleksni objekti, a na fakultetu ne možete da prođete sve teme koje vas očekuju u profesionalnom životu. Dosta dobro smo se snalazili, iako je bilo sumnji. Trebalo se izboriti sa tako velikim projektom. Na početku je bilo neprijatnih situacija, ali kako je vreme prolazilo, zadobijali smo poverenje.
Prvo je upravnik bio Jovan Ćirilov, on se nije mnogo mešao, verovao je u ono što radimo. Zamenio ga je Branko Cvejić koji je bio teatralan i stalno tražio da mu donosimo priloge koje može odmah da razume, kao što su mu scenografi donosili crteže u boji na kojima je sve bilo realistično predstavljeno.
Objašnjavali smo najbolje što smo umeli i izgleda dosta uverljivo. Strasti su se vremenom smirile, poverenje je raslo, a na kraju smo postali prijatelji sa ljudima iz pozorišta. Bili su veoma zadovoljni rezultatom.
Imate besplatne ulaznice za JDP?
DM: Da. Uvek nas pozivaju na premijere, što valjda znači da smo opravdali njihovo poverenje. Pozorište i posle 20 godina funkcioniše dobro, što nije mala stvar, jer kod nas baš i ne postoji razvijena svest onih koji gazduju objektima da ih treba stalno održavati. JDP je na budžetu grada, a nije lako voditi tako veliku instituciju.
Pozorište i posle 20 godina funkcioniše dobro, što nije mala stvar, jer kod nas baš i ne postoji razvijena svest onih koji gazduju objektima da ih treba stalno održavati.
Ipak se održava.
DM: Ne znam kako se uprava svakodnevno bori sa svim tim problemima, ali treba imati u vidu da svaki objekat, pa i ovaj, ima vek trajanja. Posle 20 godina pozvani smo da napravimo projekte sanacije. Dakle, još smo prisutni kao projektanti i trudimo se da zgrada sačuva svoj izvorni karakter i ostane u dobrom stanju.
Funkcionalno još zadovoljava?
DM: Funkcionalno je sve bilo dobro isplanirano i, koliko znam, na opšte zadovoljstvo. Nismo do sada imali ozbiljnijih primedbi. Nedostaju neki programski sadržaji koji u vreme kada je projekat rađen nisu bili obavezni, kao što je, recimo, toalet za osobe sa invaliditetom.
Ulazna aula je, u stvari, rampa.
DM: To ljudi u pozorištu u početku nikako nisu mogli da prihvate. Branko Cvejić je teatralno objašnjavao kako posle premijere neće moći da stoji sa čašom šampanjca na kosoj površini i kako će se sve prosipati zbog nagiba rampe. Onda smo mu demonstrirali da čovek i na kosoj površini drži čašu uspravno, a tečnost u njoj ostaje horizontalna.
Ta rampa je višestruko važna. Njome smo rešili denivelaciju, jer se nekoliko stepenika ne bi primećivalo u velikoj masi ljudi koja ulazi u salu i to bi moglo da bude opasno. S druge strane, rampa omogućava nesmetano kretanje osoba sa posebnim potrebama.
Gradilište je učionica za svakog arhitektu
Kada ste se osetili sigurnim na gradilištu? Ne da vladate, ali da nemate tremu.
DM: Tek sa godinama. Prvo gradilište i prva ozbiljna provera projekta bio je poslovni objekat na Slaviji. Ako nešto i ne znate, kroz razgovor i dogovor sa izvođačima možete mnogo toga da rešite.
Danas mi to više nije problem. Posle 30 godina iskustva mogu iznenađenja na gradilištu da svedem na minimum. Mnogo sam tamo naučio. Gradilište je učionica za svakog arhitektu. Ali pre toga morate dobro da uradite i razradite projekat, da definišete svaki detalj.
Najzanimljivije mi da gledam kako se detalji izvode, kako se elementi povezuju, koje tehnike majstori primenjuju. Iskustvo majstora i razgovori sa njima su dragoceni. To nosite sa gradilišta za dalji projektantski proces.
Majstori su saradljivi?
DM: Jesu, ako napravite dobru atmosferu. Kada imate normalnu komunikaciju, možete mnogo da dobijete. Ali ako se postavite nekako drugačije, ako ste…
Gospodin arhitekt…
DM: To je onda gotovo. Oni uvažavaju projektanta, ali nikad niste sasvim sigurni da li je to formalno ili iskreno. Bez dobre atmosfere, ne samo na gradilištu nego i u životu, teško da može da bude dobrog rezultata.
Rekonstrukcija i revitalizacija Kule Nebojša
Radili ste prilično specifične projekte. Od JDP-a, preko kuće za umetnika (vajara Mrđana Bajića), pa do rekonstrukcije Nebojšine kule.
DM: Tokom studija ne možete da prođete kroz sve specifične i retke zadatke. Važna je dobra obuka da možete da se snađete u raznim situacijama. Dakle, ne prođemo sve teme na studijama, ali bi trebalo da budemo osposobljeni da uz pomoć literature, sopstvenog iskustva i saradnje sa drugim stručnjacima budemo u stanju da razumemo problem i dobro reagujemo.
To se možda najviše odnosi na rekonstrukciju i revitalizaciju Kule Nebojša. Bili su uključeni razni stručnjaci, od konzervatora i arheologa do kolega iz Zavoda za zaštitu spomenika. Sve te informacije stavite na sto i pokušate da pronađete najbolje rešenje.
Taj lokalitet ugrožavaju podzemne i poplavne vode, pa je bilo jako važno da nađemo način da saniramo te nepovoljne uticaje. Projekat sam radio sa Jovanom Mitrovićem i profesorom Brankom Pavićem.
Jedan od glavnih konzervatorskih uslova bio je da intervencija ostane nevidljiva, odnosno da zidovi tvrđave zadrže autentičan izgled.
Branko Pavić je autor enterijera?
DM: Svi smo radili sve. Branko Pavić je, uglavnom, bio zadužen za vizuelni identitet izložbe u kuli. Imali smo veliku podršku zaposlenih u Beogradskoj tvrđavi, posebno Marine Andrić, istoričarke umetnosti, koja je upravljala projektom. Njena energija je bila presudna da se projekat realizuje. Podržavala nas je i tadašnja direktorka Ivana Lučić Todosijević.
Atmosfera je bila dobra, a mislim da je i koncept bio dobar. Napravili smo vodonepropusno betonsko korito u okviru zidova priobalnog bedema i prizemlja kule. Zapravo, ideja za korito nastala je zato što traženi sadržaj nije mogao da se smesti u samu kulu.
Za muzejski prostor bili su potrebni ulazni hol, garderoba, info pult, toalet… Zato smo odlučili da deo priobalnog bedema, koji je u direktnom kontaktu sa kulom, pretvorimo u prijemni prostor sa višenamenskom salom i povežemo ga sa kulom. A jedan od glavnih konzervatorskih uslova bio je da intervencija ostane nevidljiva, odnosno da zidovi tvrđave zadrže autentičan izgled.
Kula Nebojša nije u funkciji?
DM: Skoro sam tamo bio, u okviru jedne od šetnji Beogradske internacionalne nedelje arhitekture. Ne funkcioniše više onako kako je zamišljeno, recimo, mnogi računari ne rade. Došli su novi ljudi u Beogradsku tvrđavu i čini mi se da nemaju toliko sluha za mogućnosti prostora.
Svojevremeno su tamo bile organizovane razne manifestacije. Recimo, koncert za dva klavira LP Dua, promocije knjiga, izložbe… Sve se, uglavnom, događalo u ulaznom holu, jer druga faza, odnosno multifunkcionalna sala do sada nije završena.
Kada je otvorena Kula Nebojša, 2011, i još možda narednih pet godina, živela je onako kako bi jedan revitalizovan objekat trebalo da živi. Kasnije, promenom uprave, to je zamrlo, što je velika šteta.
Manji projekti ne opraštaju greške u detalju
Saradnja sa Jovanom Mitrovićem je bila vezana za stambenu arhitekturu.
DM: Tako je. Jovan je neko vreme proveo u Rusiji. Vratio se početkom 2000. i to nas je ponovo spojilo. Prvi stambeni objekat radili smo na Dedinju u Ulici heroja Milana Tepića. Mnogo nam je koristilo njegovo iskustvo u inženjeringu, a ni ja više nisam bio početnik. Rekao mi je: Tebe interesuje samo arhitektura, ti ćeš više time da se baviš, a ja ću više da brinem o finansijama.
Naravno, on je odličan arhitekta sa ogromnim iskustvom i u svemu je imao veliki udeo. Tada smo se bavili i inženjeringom i shvatili da to nije za nas, da istovremeno organizujemo građenje, bavimo se kreditima, novcem i projektovanjem… To nam je bio jedini objekat koji smo tako realizovali.
Sarađivali smo skoro deset godina, uglavnom čisto projektantski i pretežno na stambenim objektima. Dobijali smo i nagrade. Onda je, 2008, počela svetska kriza. Bilo je manje posla, pa smo se razdvojili u slobodne strelce, ne bismo li lakše preživeli taj period. Tu prestaje naša profesionalna saradnja, ali smo ostali dobri prijatelji.
Mene inače stambeni objekti i gradske vile nekako uporno pronalaze. Posle toga sam radio još nekoliko stambenih vila. Ti manji projekti ne opraštaju greške u detalju. Kad radite mali objekat, morate da pazite na sve, za razliku od velikih megastruktura gde se detalji razlože na velikoj površini i manje su vidljivi.
Ono što čini dobru arhitekturu je, između ostalog, dobro smišljen detalj. A to je uvek povratni proces. Kad dođete do detalja, morate da se vratite unazad i da proverite kostur kuće, odnosno konstrukciju, jer ako je ona pogrešno definisana, greške se naslažu i na kraju detalj bude karikiran, a ne kako ste ga prvobitno zamislili.
Edukacija bazirana na iskustvima iz sopstvene prakse
Na fakultetu ste koliko i u praksi, kako to balansirate?
DM: Mislim da se te dve stvari međusobno dopunjuju. Iskustva iz prakse prenosim studentima, a rad sa studentima me podstiče da stalno preispitujemo sopstveni način razmišljanja o arhitekturi. Imam svoj način rada sa studentima i mislim da daje rezultat.
Edukaciju u velikoj meri baziram na iskustvima iz sopstvene prakse. Tako sam i ja učio od svojih profesora i verujem da na taj način studentima prenosim znanje o procesu projektovanja koji sam od njih dobio.
Govorim im o mnogim stvarima o kojima sada razgovaramo. Ne namećem svoje mišljenje. Trudim se da sami razvijaju sopstveni talenat i sklonosti i da sami donose zaključke. Mislim da je u arhitektonskom obrazovanju najvažnije razviti radoznalog, samostalnog i odgovornog projektanta, odnosno autora.
I dalje koristim klasične metode izrade projekta. Dakle, bez obzira na digitalizaciju i veštačku inteligenciju, insistiram na tome da se ideja teško može razviti bez početne skice, analize, fizičkog modela, makete… To su zapravo i dalje izuzetno dobri alati da se zamisao razvija, da se uoče greške i unapredi koncept. Dobri rezultati na kraju svake školske godine, čini mi se, to potvrđuju.
Bez obzira na digitalizaciju i veštačku inteligenciju, insistiram na tome da se ideja teško može razviti bez početne skice, analize, fizičkog modela, makete…
DM: Važno je videti arhitekturu uživo, u tri dimenzije. U vreme mog studiranja, mentori su nas vodili po Novom Beogradu, Dedinju… gde god je mogla da se vidi dobra arhitektura. Uvek su komentarisali zgrade koja su tada tek bile završene.
Velika je prednost kada možemo studentima da omogućimo da posete gradilište. Vrlo su uzbuđeni jer mogu da vide proces, kako ono što projektuju može da se izvede i kako izgleda objekat dok se gradi.
Za razliku od vremena kada sam ja studirao, današnji studenti nemaju toliko mogućnosti da paralelno rade u biroima. Tada je bilo dosta manjih i srednjih biroa u kojima se zanat učio na pravi način.
A i profesori su radili konkurse.
DM: Radili su konkurse. Bilo je to fantastično. Konkurs vam omogućava da slobodnije razmišljate o zadatoj temi, za razliku od realnih projekata koji su opterećeni propisima, standardima i čitavim nizom ograničenja. Zato studentima uvek preporučujem da što više rade konkurse.
Pitanje je koliko mogu da rade sa iskusnim arhitektima u konkursnim procesima.
DM: Ovo je drugačije vreme. Čini mi se da je danas svaki biro koncentrisan na preživljavanje, pa nema dovoljno kapaciteta da primi veći broj mlađih saradnika koji bi mogli da pomognu, a i da nešto nauče. Naročito u konkursnim procesima.
I dalje proizvodimo veliki broj arhitekata
Da li smo postali mala bara puna krokodila, odnosno ima li previše arhitekata?
DM: S jedne strane da. Na fakultetu sam zastupao stav da bi trebalo da se smanji broj upisanih studenata, koliko god to možda nije fer prema onima koji žele da studiraju arhitekturu. Posle raspada Jugoslavije tržište se značajno smanjilo. Mi zapravo i dalje proizvodimo veliki broj arhitekata, a mnogi od njih nemaju mogućnosti da se bave arhitekturom, pa završavaju na raznim poslovima koji sa njom imaju samo posredne veze.
Arhitektura je disciplina sa veoma širokim spektrom zanimanja, ali čini mi se da, nažalost, mnogo studenata posle diplomiranja ostaje na ulici ne znajući tačno šta i kako dalje. S druge strane, ni biroi često nemaju mogućnosti da ih angažuju. Finansijska komponenta je tu verovatno glavni problem.
Šta predajete?
DM: Projektovanje na trećoj i petoj godini. Tematski okviri su širi, pa svaki profesor definiše svoju temu. Ja sam uglavnom koncentrisan na kompleksne projekte multifunkcionalnih objekata kulture, objekte spektakla. Po novom nastavnom planu svaki student bira mentora i temu.
Nekada je postojao isti zadatak za sve, sa istom lokacijom, i to je imalo jednu veliku prednost – mogao je da se uspostavi jedinstven kriterijum za ocenjivanje. Danas svaki studio ima drugačiju temu, a studenti biraju po svom senzibilitetu.
Posebna atmosfera u Dvorani Lisinski
Ovog proleća održali ste predavanje na Danima Orisa u Zagrebu, pred internacionalnom publikom što je prilično važno za svakog arhitektu.
DM: Apsolutno. Nosim fantastične utiske. Prvi put sam bio učesnik na tako velikom događaju. Posebno me je fascinirala organizacija, odnosno ljubaznost Andrije Rusana i njegovog tima. Bili su izuzetni domaćini i učinili su da se svaki učesnik oseća dobrodošlo i prijatno.
Posebna je atmosfera u velikoj Dvorane Lisinski sa tako brojnom publikom. Taj događaj je veliki praznik arhitekture, a sve vreme mi je provejavala misao da mi iz Srbije nismo dovoljno zastupljeni i prisutni. Verovatno delom i svojom krivicom, a delom i zbog društveno-političke situacije. Nekako smo ostali po strani. Imam utisak da su mnogi iz regiona odmakli dalje u tom smislu.
Sigurno ću biti redovniji posetilac Dana Orisa. To je dragoceno iskustvo, a čini mi se da je upravo iz Srbije bilo najmanje arhitekata.
Bijenale arhitekture u Veneciji nam je relativno je blizu. Poslednjih godina smo primećeni i naš paviljon dobija dobre kritike.
DM: Mislim da smo iz godine u godinu smo sve bolji. Prošle godine smo bili veoma uspešni. Rasplitanje, Davora Ereša i Jelene Mitrović sa saradnicima je privuklo veliku pažnju i odlične kritike.
Na Bijenalu sam bio pred samo zatvaranje, kada je sve već bilo u završnoj fazi i od svih paviljona koje sam video, najbolji utisak na mene je ostavio – i ne kažem to zato što je naš – upravo naš paviljon.
Članstvo u SANU i nagrada za životno delo
Srpska akademija nauka i umetnosti… Tamo je jako malo arhitekata, a ima komentara i da ste relativno mladi za tu instituciju.
DM: Slažem se da sam mlad za Akademiju nauka i umetnosti. Još uvek tražim svoje mesto i način na koji mogu da doprinesem njenom radu. Hodam tamo gotovo na prstima.
Dragoceni su mi susreti sa velikim stručnjacima, naučnicima i umetnicima. To mi otvara neke nove perspektive. Biti član Akademije jeste veliko zadovoljstvo, čast i privilegija, ali je istovremeno i velika odgovornost. Podrazumeva da svoje znanje i iskustvo stavite u kontekst šire zajednice. Još uvek, iskreno, nemam sasvim osećaj da sam deo te krovne institucije.
I nagrada za životno delo je brzo stigla.
DM: Kada sam rekao da je prerano i da još ima vremena za mene, odgovorili su mi da je među dobitnicima Velike nagrade bilo i mlađih od mene.
Jedne godine nagrada za životno delo nije dodeljena. Tada sam bio predložen, ali sam rekao da nisam spreman. Bila bi mi velika čast, ali smatrao sam da još nije vreme. Posle par godina sam ponovo bio predložen i tada sam prihvatio.
Predlagao sam čak da se, ako je teško svake godine pronaći kandidata, nagradu za životno delo možda treba dodeljivati svake treće godine. Međutim, bilo je opravdanih komentara da je naša struka nedovoljno vidljiva i da je važno održati kontinuitet nagrade, kako bi se promovisala profesija.
Veštačka inteligencija još uvek ne može da zameni arhitektu
Počeli ste u analognom, a sada smo već duboko u digitalnom svetu.
DM: Moja generacija je bila na prelazu iz jednog u drugi vek i doživela je verovatno najveći prelom. Nije bilo jednostavno, ali meni to nije predstavljalo problem. Počeo sam analogno i, na neki način, i danas sam analogan.
Mlađi saradnici su veoma vešti na računaru. Znam programe i znam koje su im mogućnosti. Više sam koncentrisan na razvoj ideje i još uvek skiciram rukom. A to dobro funkcioniše. Sve su to alati, kao što sada i veštačka inteligencija ulazi u projektovanje.
Vreme donosi nove tehnologije i ne možemo, niti treba, da ih izbegavamo. Mislim da kombinacija tradicionalnog načina razmišljanja i prezentacije sa novim tehnologijama može da da veoma dobar rezultat.
Da li je arhitektura u opasnosti od veštačke inteligencije?
DM: Za sada nije, ali postoje indicije da bi jednoga dana mogla da bude, iako baš i ne želim da verujem u to. Naravno, ne mogu da predvidim šta će biti za 50 godina. Možda će veštačka inteligencija na osnovu projektnog zadatka praviti kompletne projekte jednim klikom.
Ali za sada početak projektovanja su i dalje skice, modelovanje i stalno preispitivanje, a veštačka inteligencija još uvek ne može da zameni arhitektu.
Urbanistički projekti se sve češće rade tako da pre svega zadovolje interes investitora i omoguće kapitalu da se umnožava.
Da li je Jovan Mitrović uticao da se opredelite za arhitekturu? Poznavali ste se dok ste još bio u srednjoj školi, a on je već bio arhitekta.
DM: Mislim da to nije imalo nekog velikog uticaja u tim, ludim godinama. Sticajem okolnosti sam završio arhitektonsku tehničku školu.
Onda se već slutilo?
DM: Da. Kad sam iz gimnazije prešao u arhitektonsku školu, shvatio sam da mi ta materija odgovara i da je bliska mom senzibilitetu. Posle toga sam odlučio da upišem arhitekturu, doduše ne odmah. Nisam se pripremao za prvi prijemni ispit, a malo mi je falilo da se upišem.
Opet se dogodio splet okolnosti – dopust iz vojske bio je baš u vreme prijemnog ispita i tada sam, skoro bez ikakve pripreme, prošao. A možda sam imao i nešto talenta. Tako sam upisao arhitekturu iz drugog pokušaja i posle bio redovan student.
Koliko se promenila pozicija arhitekte od kada ste počeli njome da se bavite pa do danas?
DM: Nije se naročito promenila. To je pre svega posledica uslova u kojima živimo. U našoj sredini arhitekta se bavi izolovanim, pojedinačnim projektima, a mnogo manje širim zahvatima. Grad se razvija i definiše kroz urbanističke projekte, a oni se sve češće rade tako da pre svega zadovolje interes investitora i omoguće kapitalu da se umnožava.
Mislim da nam predstoji ozbiljna strukovna borba da se to promeni, da grad bude čovekomerniji, da se snaga kapitala na neki način obuzda i da grad pre svega bude prihvatljivo mesto za normalan život.
Ništa bez optimizma
Ovo leto je bilo ekstremno vruće, pa se opet jako osetio nedostatak parkova i zelenih površina.
DM: Da, ali pošto sam ovog leta dosta putovao po Evropi, video sam da to nije problem samo naše sredine. Grad je složena struktura koja se stalno razvija i menja. Neki njegovi delovi se kroz nove urbanističke planove tretiraju tako da se povećava koeficijent izgrađenosti i spratnost, uglavnom nauštrb zelenih površina.
Bojim se da taj proces nije lako zaustaviti, jer arhitektura nikada nije mogla da se razvija potpuno nezavisno od ekonomskih interesa države i pojedinaca. Dužnost arhitekte jeste, između ostalog, da vodi računa o tome da bude što više zelenih površina, ali se čak i to često zloupotrebljava.
U urbanističkim uslovima uvek je naznačen procenat zelenila i zna se koliki deo parcele mora da bude u direktnom kontaktu sa nezastrtim tlom. Kada bismo krenuli da proveravamo sve lokacije na kojima se danas gradi, verovatno bismo na mnogima ustanovili da se ispod naizgled zelenih površina nalaze podzemne garaže, a takve površine, naravno, ne mogu da reaguju na zagrevanje grada na isti način kao prirodno tlo.
Optimista?
DM: Uvek optimista. Mislim da nema mnogo smisla raditi bilo šta u životu, bilo da je u pitanju arhitektura ili nešto sasvim drugo, ako čovek u sebi nema neku dozu optimizma.
