Kako arhitektonski kapric postaje istorijski međaš

Savremeni objekti koji danas izazivaju podeljene reakcije često vremenom postaju referentne tačke i istorijski međaši arhitekture.

Radeći već petnaestak godina sa arhitektama, često sam imao upite od strane ljudi izvan struke koji se odnose na temu prirode samih autora i njihovih ostvarenja. Jedno od najčešćih pitanja bilo je – da li su arhitekte sujetne? Ja bih odgovorio potvrdno, uz nastavak da se ta sujeta nalazi negde između sujete slikara i lekara, ali i da je količina sujete različita od osobe do osobe.

Dakle, postoje arhitekte koje su veoma sujetne, što se vidi iz njihovog ponašanja, nastupa i na kraju samih arhitektonskih ostvarenja, ali i one koji ne poseduju tu stvaralačku sujetu i daleko lakše komuniciraju, sarađuju sa drugim kolegama, investitorima, izvođačima itd.

Ova sujeta se najčešće ogleda u dominaciji njihovih dela u prostoru čije kreacije svojom posebnošću odskakati od prosečnog ili prevaziđenog okruženja.

Ova sujeta se najčešće ogleda u (beskompromisnoj) dominaciji njihovih dela u prostoru, jer svaki arhitekta koji stvara autorsku arhitekturu nosi u sebi makar i najmanju iskru Tvorca, čije kreacije moraju biti vidljive i svojom posebnošću odskakati od prosečnog ili prevaziđenog okruženja.

Međutim, nije uvek u pitanju sujeta. U pitanju je tendencija da se kreira arhitektura koja je u saglasju sa savremenim likovnim i tehničko-tehnološkim oblikovanjem, a koja nosi i izvesnu dozu autorskog kaprica.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Zapisano u kamenu: Drevni materijal u arhitekturi naših velikana

Arhitekta u problemu vidi priliku

Dakle, ne može se banalno kopirati ili biti podređen minulim epohama (osim ako nivo zaštite ne nalaže strogo usklađivanje), a kapric je tu da arhitekta učini iskorak u pomeranju granica, eksperimentisanju ili buntu prema ustaljenim likovnim i funkcionalnim rešenjima.

Ako pogledamo savremenu istoriju arhitekture 20. i 21. veka, gde je kroz manje od stotinak godina došlo do smene više arhitektonskih stilova, tj. tendencija u likovno-funkcionalnom oblikovanju, možemo zapaziti da se pojavio veliki prostorno-vizuelni jaz između zgrada različitih epoha.

To znači da nije uvek lako izmiriti stilove, motive, materijale i boje, ono što deo javnosti može doživeti kao problem, arhitekta često vidi kao priliku. Jer ono što oko „običnog“ čoveka vidi kao nesklad, odstupanje, narušavanje poretka, arhitekta vidi kao podsticaj da se manje uklopi, a više istakne u prostoru.

Nije ni važno da li je zgrada slobodnostojeća ili interoplira sa okruženjem, kada je u pitanju stvaranje istorijskog arhitektonskog međaša, viši nivo kapricioznosti nikada nije na odmet.

Velika uloga službe zaštite

Veliku ulogu u procesu nastanka ovakvih zgrada ima služba zaštite, tj. lokacije nad kojima je ista nadležna. Jer nije isto kada se projektuje u strogo zaštićenoj celini ili u blizini nekog istorijskog spomenika kulture i kada vas zaštita ograničava isključivo u gabaritima.

U prvom slučaju, arhitektonski izraz mora biti sveden, nenaglašen, a fasadni motivi da se ritmički uklapaju u postojeće okruženje, dok je u drugom slučaju arhitektama ostavljen daleko širi prostor da se formom izraze u prostoru.

Međutim, neke arhitekte i istoričari umetnosti smatraju da novoprojektovani objekat mora da se stilski usaglasi sa nekim dominantnim postojećim objektom, koji je obično izgrađen u međuratnom ili posleratnom periodu. Kako naglašava arhitekta Bojan Kovačević, ovo pogrešno razumevanje službe zaštite ograničava arhitektonsku invenciju.

Uticaj „bezimene arhitekture“

U celoj priči značajno mesto zauzima i tzv. „bezimena arhitektura“. Ovaj pseudo-opisni izraz se ne može naći u naučnoj ili stručnoj literaturi, ali egzistira u neformalnoj komunikaciji i ličnim impresijama, koje arhitekte imaju prema određenim zgradama.

„Bezimenom arhitekturom“ arhitekte nazivaju sve one zgrade, koje se po svom likovnom izrazu ne ističu u prostoru, ne poseduju kulturno-istorijski značaj (nisu ušle u naučnu i stručnu publicistiku) i najčešće nemaju poznatog autora.

Ako je novoprojektovani objekat okružen isključivo ovakvim zgradama, a urbanistički i zaštitarski uslovi ne izlaze iz jednostavnih okvira, arhitekta najčešće ne vidi u tim objektima nikakvu uslovljenost kojoj mora da se povinuje njegovo rešenje.

Sa druge strane, ako se novoprojektovani objekat nalazi u blizini ili se direktno naslanja na neko autorsko rešenje poznatog kolege, arhitekta ima dodatni izazov da svoj projekat prilagodi, tj. uvede određene motive, kojima bi se uspostavila vizuelna komunikacija između ove dve zgrade.

Ako bi se arhitektura oslanjala isključivo na dominantne estetske preferencije trenutka, ona se ne bi pomerila sa nivoa istoricizma i dekorativizma sa početka dvadesetog veka.

Ovaj interpolacijski dijalog često je zastupljen u užem jezgru Beograda, ali i drugih većih gradova u Srbiji, u kojima se prožima arhitektura različitih stvaralačkih i istorijskih epoha. Međutim, ove finese nisu poznate široj javnosti, pa ona osuđuje i negativno karakteriše svako ostvarenje koje se nije striktno uklopilo u postojeće okruženje.

Ako bi se arhitektura oslanjala isključivo na dominantne estetske preferencije trenutka, ona se ne bi pomerila sa nivoa istoricizma i dekorativizma sa početka 20. veka, a jedini mogući pomaci mogli bi biti ostvareni izgradnjom potpuno novih gradova ili novih prostornih celina postojećih.

Nekome se ostvarenja poput Centra Pompidu u Parizu (arh. Renco Piano i Ričard Rodžers), Jevrejskog muzeja u Berlinu (arh. Danijel Libeskind), zgrade Gerkin u Londonu (arh. Norman Foster), Plešuća kuća u Pragu (arh. Frenk Geri) ili Okulus metro stanica u Njujorku (arh. Santjago Kalatrava), možda ne moraju dopasti, ali je neosporiva činjenica da su to postale uveliko ikonične zgrade i istorijski međaši u razvoju arhitekture.

I naša scena ima slične primere, koji su etablirani ili se polako pozicioniraju u ovom korpusu ostvarenja koja zaslužuju da se nađu na stranicama nekog budućeg pregleda istorije savremene arhitekture.

Zgrade u Srbiji

Primeri iz sveta koje sam naveo su možda najupečatljiviji, ali imamo i mi naše primere, koji nimalo na zaostaju po značaju, količini kaprica, ali i po tome koliko ih šira javnost kritikuje.

Za početak, tu je hotel Centar u Novom Sadu (2011), koji potpisuju studio MITarh (arhitekte prof. Branislav Mitrović i Jelena Kuzmanović). Postoji nekoliko razloga zbog kojih je javnost negativno kritikovala ovu zgradu.

Za početak, ljudima se ne dopada zato što se ta vrsta arhitekture pozicionirala na markantnoj raskrsnici u samom centru grada, a da nema dodirnih tačaka sa predratnom arhitekturom iz okruženja. Takav arhitektonski izraz nije uvek lako čitljiv široj javnosti, naročito kada odstupa od poznatih formi i istorijskih obrazaca.

Zgrada SNP-a jedna je od najmonumentalnijih objekata scenske umetnosti u Srbiji i potpuno je razumljivo da autorima hotela to bude reper za prostorno-vizuelno korespondiranje.

Da bi se razumeo koncept hotela Centar, moraju se ponovo objasniti pristupi i fenomeni u savremenom projektovanju.

Iako se u okruženju zgrade nalaze neke predratne zgrade, vrlo lako se može zapaziti da ti objekti ne poseduju neku značajniju arhitekturu kojoj novi objekat mora da se podredi. Objekat koji je daleko značajniji za nacionalnu arhitekturu je zgrada Srpskog narodnog Pozorišta, sa kojom su arhitekte Mitrović i Kuzmanović uspostavili dijalog.

Zgrada SNP-a (1980), čiji je autor poljski arhitekta Dr Viktor Jacikijevič, jedna je od najmonumentalnijih objekata scenske umetnosti u Srbiji i potpuno je razumljivo da autorima hotela to bude reper za prostorno-vizuelno korespondiranje. I baš kao što je zgrada pozorišta projektovana u tada najsavremenijoj arhitekturi, isti pristup je vodio i autore hotela.

Markantna pozicija hotela sama zahteva da se na tom mestu projektuje objekat koji će naglasiti svoje prisustvo i pozicionirati se naspram SNP-a kao novi urbani reper.

Dvostruka fasadna opna, sastavljena od staklene strukture i gusto raspoređenih rebrastih brisoleja, koji se protežu duž celog fasadnog platna, izraz je koji je tada uveliko bio prisutan na svetskoj arhitektonskoj sceni.

Jednostavno, markantna pozicija hotela na centralnoj gradskoj raskrsnici sama zahteva da se na tom mestu projektuje objekat koji će naglasiti svoje prisustvo i pozicionirati se naspram SNP-a kao novi urbani reper. Takve prilike su retke u našim gradovima, a najbolja rešenja uvek daju najinovativnije i najodlučnije arhitekte.

Malo skulptoralno remek-delo na Senjaku

Iste godine nastaje i kuća/atelje vajara prof. Mrđana Bajića, koju potpisuje arhitekta prof. Dejan Miljković. Pozicionirana na Senjaku, okružena međuratnim vilama, očigledno odudara od svog okruženja.

Međutim, zgrade koje neposrednu okružuju novu kuću ne poseduju neke arhitektonske vrednosti, pa je arhitekta imao odrešene ruke da u potpunosti razvije svoju likovnu zamisao, poštujući urbanističke i zaštitarske uslove.

Naravno, mnogi su kritikovali kuću, da odudara od duha međuratne rezidencijalne arhitekture Beograda, zaboravljajući da se na Senjaku nalaze i vile izvedene u stilu internacionalne moderne, koja je u vreme nastanka takođe bio najsavremeniji arhitektonski izraz.

Kuća u potpunosti odgovara svojoj nameni, tj. malo skulptoralno remek-delo namenjeno životu i radu jednog savremenog skulptora.

Sa druge strane, kuća arh. Miljkovića, projektovana u duhu neomodernizma ili čak neoracionalizma, ima složenu strukturnu kompoziciju, koja je razvijena na relativno maloj korisnoj površini. Ona u potpunosti odgovara svojoj nameni, tj. malo skulptoralno remek-delo namenjeno životu i radu jednog savremenog skulptora.

Ako uzmemo u obzir ove činjenice, onda se slažemo da bi bilo potpuno apsurdno da je autor projektovao zgradu koja bi podražavala svoje bliže ili dalje okruženje, jer to ne odgovara afinitetu arhitekte, a ponajmanje afinitetu poručioca.

Nenaglašena nametljivost kuće u Krunskoj 87

Samo godinu dana kasnije, izgrađena je kuća u Krunskoj ulici 87, čiji su autori arhitekte iz Biroa VIA (prof. Goran Vojvodić, Milena Katić i Dušan Radišić). Još jednom kritike, pogrdni nadimci, samo zato što arhitektura kuće odudara od neposrednog okruženja međuratnih beogradskih vila.

Međutim, kritika kao da ne uzima u obrzir da nije taj objekat jedini koji „narušava“ celinu Krunske ulice, jer je ista uveliko posle Drugog svetskog rata, dobila nove, modernističke stambene zgrade.

Autori novog stambeno-poslovnog objekta, isprva su imali zamisao da forma monolitnog kubusa bude izvedena u sirovom betonu, čime bi se zgrada ugledala na jednu od referentnih posleratnih stambenih zgrada, koja se nalazi na drugom kraju ulice, a koju potpisuje arhitekta prof. Milorad Macura.

Pročišćena, u svetlim pločama tretirana, fasada predstavlja izraz savremenih tendencija koje se dopisuju sa međuratnom modernom.

Međutim, tehnička uslovljenost materijala koji je morao biti upotrebljen (eternit), dali su jedan potpuno drugačiji, pomalo neočekivan likovni izraz. Zastakljenje koje spaja niži kubus i poslednju etažu, stvara poznati utisak lebdenja završnog sprata, dok je pročišćena, u svetlim pločama tretirana, fasada izraz savremenih tendencija koje se dopisuju sa međuratnom modernom.

Autori su u potpunosti poštovali urbanističke uslove i one propisane od strane službe zaštite, pa je konačni rezultat arhitektura koja je pre svega odgovorna prema savremenoj epohi u kojoj nastaje, ali i odraz oblikovnih senzibiliteta samih autora.

Iako deo javnosti može imati utisak da zgrada remeti sklad Krunske ulice, ona se zapravo svojim volumenom i materijalizacijom nenaglašeno nameće u punoj smelosti arhitektonskog izraza.

Šta javnost zamera Palilulskoj pijaci

Nakon javnog konkursa iz 2009. godine za idejno rešenje Palilulske pijace, pobednički tim arhitekata Marina Lazović, Dunja Nedeljković, Danica Stojiljković i Zoran Lazović, razrađuje ovo rešenje, koje realizuju kao INKA studio čitavu deceniju kasnije.

Naravno, stručna i šira javnost nisu štedeli ni ovo rešenje. Zamerke se odnose na arhitekturu neusklađenu sa okruženjem i masivne gabarite, kojima objekat dominira u prostoru.

Ako pogledamo okruženje pijačne zgrade, primetićemo da se tu nalazi sve od prizemnih kućica sa početka 20. veka, međuratnog istoricizma, preko posleratnih stambenih solitera do zgrada sa kraja 20. i početka 21. veka, što nam govori da je bilo kakvo uklapanje nemoguće i da su arhitekte dužne da predlože savremeno autorsko rešenje.

Iako je reč o trgovačkoj hali, čiji sadržaj se proteže kroz nekoliko etaža, ekspresionistička trokraka struktura to ne naslućuje fasadnom materijalizacijom.

Što se tiče gabarita, oni su uslovljeni konkursnim i urbanističkim zahtevima, a javni karakter objekta prirodno mu naglašava status dominantne arhitekture i centralnog repera tog dela grada. Iako je reč o trgovačkoj hali, čiji sadržaj se proteže kroz nekoliko etaža, ekspresionistička trokraka struktura to ne naslućuje fasadnom materijalizacijom.

Iako likovno rešenje ukazuje na prepoznatljive forme košare ili barke sa naglašenim pramcima, daleko je značajnija dinamičnost koju zgrada svojim oblikovanjem i kontrastnim bojama nameće u prostoru.

Kuća na Avali – između divljenja i kritike

Porodična kuća na Avali čiji su autori arhitekte Studija TEN, a koja 2020. godine osvaja prvo mesto na takmičenju za Kuću godine portala Gradnja, takođe je jedan od kontroverznih objekata, koji u isto vreme izaziva divljenje i kritiku.

Zamišljena kao potpuni stakleni kubus, koji počiva na masivnim betonskim osloncima, nesporno otkriva svoje uzore u staklenim ostvarenjima Mis van der Roa i Filipa Džonsona, ali uz činjenicu da su naši autori otišli još dalje u svom rešenju, koje pored prozirnosti ima naglašenu iluziju lebdenja u prostoru.

Iako je jasno da su ekstremno zimski i letnji uslovi gotovo neizdrživi u ovoj kući, nismo se zapitali da li je ovo rešenje možda ne samo kapric arhitekata, već i samog investitora.

Znamo da je klijentkinja arhitekte van der Roa bila prilično neprijatno iznenađena troškovima grejanja, ali je to faktor sa kojim je poručilac ove kuće svakako bio upoznat, pre nego što će odobriti finalno rešenje i izgradnju.

Iako je jasno da su ekstremno zimski i letnji uslovi gotovo neizdrživi u ovoj kući, nismo se nikada zapitali da li je ovo rešenje možda ne samo kapric arhitekata, već i samog investitora. Da u svom posedu ima kuću koja svojom materijalizacijom potpuno pomera granice savremene arhitekture i načina života.

Revolucija na Bulevaru Revolucije

Još jedan od objekata koji izaziva kritike javnosti, jeste poslovna zgrada Revolution Business Center, biroa Zabriskie. Već u samom imenu zgrade možemo imati dvojako iščitavanje njenog identiteta; to je staro ime ulice u kojoj se nalazi (Bulevar Revolucije), ali i ukazuje na jednu potpuno revolucionarnu arhitekturu, koja se tek probija na našim prostorima.

Kritikovana je zbog svoje arhitektonsko-urbanističke nametljivosti, jer se stilski i gabaritno ne uklapa u svoje okruženje. Ponovo, kako i da se uklopi, ako se u njenom bližem i daljem okruženju nalaze zgrade potpuno različitih spratnosti, izgrađene u različitim arhitektonskim izrazima.

I u ovom slučaju su arhitekte ispunile zahtevane urbanističke i zaštitarske uslove, ali ponudile inovativno rešenje kako po tehničkim, likovnim, ali i ekološkim standardima.

Da arhitektura Revolucije ne bi ostala na svojim brutalističkim osnovama, uvedeno je ozelenjavanje etaža.

Rešenje predstavlja zanimljivu inverziju staklenog zida-zavese, koji je u prošlosti bio okačen na armirano-betonsku konstrukciju, dok je u ovom slučaju ta konstrukcija došla u prvi plan i postala sastavni deo fasadnog platna.

Da arhitektura ne bi ostala na svojim brutalističkim osnovama, uvedeno je ozelenjavanje etaža, čime je napravljen iskorak ka oblikovanju i ekološkoj odgovornosti koja uveliko egzistira u svetskim graditeljskim standardima.

Nema arhitekture bez kaprica

Iako navedeni objekti izazivaju različite i često podeljene reakcije, ne može im se osporiti inovativnost i kapricioznost arhitektonskog izraza, koji su neophodni da bi se od jedne nesvakidašnje zgrade došlo do istorijskog međaša u razvoju arhitekture.