Slučaj ostrva Gvadelup: Francuski brutalizam u tropima
Tropski brutalizam dodaje nekakvu „sirovu strast“ gradu na Karibima, čineći ga istovremeno i turističkim mestom, i modernim gradom Zapada. Francuske, tačnije.
U tropima ste navikli da vidite sve i svašta, a ponajviše šarene kućice od drveta, vile na obali mora koje pripadaju „ozbiljnim“ bogatašima, pa i kolonijalno nasleđe (najčešće špansko, holandsko, francusko i britansko), ali ono što ne očekujete je da sretnete – brutalizam.
A upravo smo to sreli na ostrvu Gvadelup (Guadeloupe), koje je francuska prekomorska teritorija. Ovo je putopis o tropskom brutalizmu i njegovim vrlinama i manama, ponajviše u prestonici Poent-a-Pitr (Pointe-à-Pitre).
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Dve muve jednim udarcem
Posle prvog iznenađenja, i dve sekunde estetskog šoka, setio sam se da je Gvadelup, kao i još neka karipska ostrva, integralni deo Francuske, i da je francuska ideja brutalizma i Le Korbizje ovde morao ostaviti, prosto prirodno, svog traga.
A Poent-a-Pitr je bio idealni poligon za testiranje ove arhitekture, koja se zalagala za jednostavnost oblika, funkcionalnost, „puste“ površine, industrijske prefabrikovane materijale, sirovi beton, otvorene prepuste, geometrijske oblike i čiste, neornamentirane površine.
Zašto? Pa, ovaj nesretni grad je toliko puta bio oštećen u uraganima i požarima da je njegova drvena tradicionalna arhitektura u jednom trenutku postala „balast o vratu“. Francuske vlasti su se odlučile da „ubiju dve muve jednim udarcem“ – sagradiće ili solitere u koje će smestiti sve one koji su ostali bez kuća, ili će postojeće kuće koje su oštećene srušiti i napraviti dizajnerski slične, iste visine – ali u modernističkom i brutalističkom stilu, da bi em bile otporne na uragane, em na požare. I tako se formirala jedinstvena lepota ovog grada koju njegovi posetioci često ignorišu.
Svetlost ovde tokom skoro cele godine pada gotovo pod pravim uglom na građevine, stvarajući jarkost boja i dajući senke „večitog podneva“.
Brojni fotografi (kao Christian Goethgebeur) su posvetili svoje vreme i radove baš ovoj temi, što mi je „opravdalo“ zanimanje za tropski brutalizam – budući da on dodaje nekakvu „sirovu strast“ gradu na Karibima, čineći ga istovremeno i turističkim mestom, i modernim gradom Zapada. Francuske, tačnije.
Ono što brutalizam na Gvadelupi čini posebnim jeste svetlost, koja je prelepa. Ona, za razliku od Skandinavije, gde pada ukoso, čak i leti, i stvara prigušene tonove, ovde tokom skoro cele godine pada gotovo pod pravim uglom na građevine, stvarajući jarkost boja i dajući senke „večitog podneva“ – a takve boje, kontraste i takve senke nikada nismo videli u evropskom modernizmu.
A zajedničko sa Evropom im je da imaju masivnost koja se spaja s lakoćom, toplu egzotiku koja se spaja sa otuđenjem betona.
Zgrada predstavlja samo vrh klasičnog brutalističkog kompleksa, sa prepoznatljivim stepenicima, prolazima, nadstrešnicama, pothodnicima i sličnim elementima ovog stila.
No, postoji ovde i nekoliko specifičnosti. Često su zidovi obojeni tropskim, jarkim bojama, koje na suncu deluju još jarče, i plohe koje nose minimalnu dekoraciju i maksimalističke tonove bazičnih boja deluju jedinstveno u svetskim okvirima. Sa druge strane, neke su zgrade, kao Bacs Luna, takve da bi mogle biti robne kuće u bilo kom gradu SFRJ – ornamentirano sive.
Zgrada MediaServ, koja se ističe na glavnoj gradskoj raskrsnici, sa rešetkastim terasama koje podsećaju na šalukatre, jedan je od najzanimljivijih primera moderne arhitekture grada. Ono što je posebno zanimljivo je da ona predstavlja samo vrh klasičnog brutalističkog kompleksa, sa prepoznatljivim stepenicima, prolazima, nadstrešnicama, pothodnicima i sličnim elementima ovog stila.
Možemo slobodno reći da je neophodno mnogo bolje održavati ove fasade, ali to očigledno nije spojivo sa opuštenim karipskim duhom stanovnika ovih zgrada.
Centre d’exchange, sa druge strane, zaobljenim površinama i jarkim bojama naglašava otvorenost prostora i tropsku lokaciju i daje omaž afro-karipskoj kulturi. To se dešava i na uobičajenim stambenim zgradama, gde se dodaju plohe u pastelnim bojama (recimo, plava i zelena kao kontrapunkt beloj).
Primetna je gotovo svuda „igra dodavanja“ jedinog dekorativnog elementa, a to su metalne ograde geometrijske strukture, kao i geometrijski pravilno raspoređeni otvori na terasama.
Mnoge kuće su jednostavne bež ili bele boje, ali tu dolazimo do istog problema s kojim se susreo Oskar Nimajer u Braziliji ili Le Korbizje u Čandigaru – naime, brutalističke zgrade nisu generalno poznate kao one koje „elegantno stare“, ali je i to moguće. Osim u krajevima gde ima puno kiše, a to je baš u Brazilu, Indiji i – na Gvadelupu.
Ono što ostaje kao „uspomena“ na fasadama su tragovi slivanja kišnice i plesni po zidovima – možemo slobodno reći da je neophodno mnogo bolje održavati ove fasade, ali to očigledno nije spojivo sa opuštenim karipskim duhom stanovnika ovih zgrada. To se posebno vidi na zgradi La Librarie Generale (Opšte biblioteke).
Dva remek-dela za kraj
Možda su dva remek-dela ono što smo ostavili za kraj – upečatljiva zgrada Gradske kuće za koju biste, da na njoj ne piše Hotel de Ville na francuskom, pomislili da je bilo gde u bivšoj Jugoslaviji (ako bismo vam dali da pogađate).
Izgrađena je 1973. po planovima arhitekata Rejmona Krevoa i Žaka Tesijea, na ivici Bulevara Fajderba – ključne saobraćajne ose u gradu, koja odvaja stari grad na jugozapadu od novog grada na severu.
Škola je u obliku dva nasukana kruzera povezana polukružnom kulom sa mostovima i stoji ponosno kao utilitaristički testament novoj Francuskoj.
Cilj je bio zameniti staru gradsku većnicu, koja je postala nedovoljna za potrebe opštine koja se brzo širila. Uzdižući se na četiri sprata, izgrađena od armiranog betona sa modernim i funkcionalnim unutrašnjim i spoljašnjim zapreminama, usvajajući pristupe Le Korbizjea čije su principe arhitekte sledili, cela zgrada je registrovana kao istorijski spomenik 24. marta 2011.
Druga zgrada koja je možda i najupečatljivija je ona sa još lepšom ulogom – osnovna škola koja je obojena u pastelno žuto, svetloplavo i belo. Škola je u obliku dva nasukana kruzera povezana polukružnom kulom sa mostovima i stoji ponosno kao utilitaristički testament novoj Francuskoj, koja neće biti srušena „tamo nekim uraganom“, već će se odupreti ćudima karipske prirode.
Uvek moderniji od suseda
Sve u svemu, na Karibima nema puno mesta kao što je glavni trgovački i saobraćajni centar Gvadelupa, Poent-a-Pitr. Iako nas je iznenadio, ipak i nije – to je Francuska, uvek spremna da bude modernija od svojih suseda, naročito u 60-ima, 70-ima i 80-ima.
