Kad BIM preuzme reč: Gde nestaje autorski izraz u arhitekturi?

Da li nas digitalne tehnologije zaista osnažuju, ili nas postepeno udaljavaju od autorskog izraza i kreativne odgovornosti?

Ovo pitanje ne proizlazi iz nostalgije prema crtanju rukom, niti iz otpora digitalnim alatima. Ono je lično i praktično, istovremeno teorijsko i svakodnevno. Dolazi iz osećaja da se način na koji projektujemo promenio, da prostori u kojima se danas oblikuju arhitektonski koncepti više nisu oni isti prostori.

Digitalne tehnologije, pre svega BIM, nesumnjivo su promenile način na koji radimo i osnažile mnoge njegove aspekte. Omogućile su bolju informisanost, veću povezanost, preciznost i transparentnost. Uspostavile su sisteme koji eliminišu greške, povećavaju pouzdanost i jačaju poverenje među učesnicima projekta.

To nije zanemarljivo. To je veliki pomak. Ali svaki pomak ima cenu. Tako i ovaj.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Reč pravnika: Šta sve treba da znate o autorskom pravu u arhitekturi

Šta su alati preuzeli zauzvrat? I kako je do toga došlo?

U poslednjih dvadeset godina dogodila se tiha promena, arhitekta više nije centar ideje. Vizije sve češće dolaze s druge strane, iz tržišta, od investitora, menadžera, timova za analizu performansi, pa čak i sa rendera nastalih pre nego što je funkcija definisana. U takvom sistemu, arhitekta je često pozvan da potvrdi ili razradi, a ređe da postavi osnovno pitanje.

U kontekstu gde inicijativa dolazi spolja, a tehnologija postavlja okvire, arhitekta više ne može da računa na unapred zadatu poziciju u procesu. Mora je sam izgraditi. Ne samo tako što će naučiti kako da misao prevede u procedure i kako da govori jezikom efikasnosti, već i tako što će znati kako da tu misao sačuva.

Arhitekta mora postati ravnopravan sagovornik, neko ko razume pravila, ali zna da ukaže i na ono što ih prevazilazi. Na pitanja koja se ne mogu uokviriti brojevima, niti rešiti optimizacijom. Da zna da koristi alat, ali i da prepozna trenutak kada alat treba da stane, a misao da nastavi.

Potrebno je znati kako da se misli dok model postoji. I gde model mora da se zaustavi da bi misao mogla da ide dalje.

Kada model zauzme mesto misli, a logika alata počne da diktira tok rada, sistem više ne prati, već usmerava. Tada on preuzima autorstvo, jer smo mu ga prepustili iz želje da radimo brže, sigurnije, bez greške. Alat ne poznaje sumnju kao metodu niti intuiciju kao pristup. On traži ispravnost, ne osećaj. Zna da proveri, izmeri, poveže, ali ne zna da zastane i pita.

A arhitektura često počinje baš tu, u neizvesnosti i istraživanju, iz skice koja ne zna još kuda vodi, ali zna da mora nešto da pronađe. To nisu slabosti procesa, već znaci da je misao živa, da se menja, traži i otkriva. To je trenutak kada arhitekta mora da odluči, da li će slediti logiku alata ili preuzeti vođstvo nad procesom.

Zato nije dovoljno znati kako se modeluje. Potrebno je znati kako da se misli dok model postoji. I gde model mora da se zaustavi da bi misao mogla da ide dalje. Najefikasnija prostorna organizacija po kvadraturi ne znači nužno i najbolje prostorno rešenje. Model nam pomaže da donesemo odluku, ali ne odlučuje umesto nas.

Nema ničeg lošeg u tome da investitor koristi BIM za upravljanje projektom. Za njega je to alat koji daje mapu, ne ideje. Arhitektama, s druge strane, BIM služi za formulisanje, predlaganje i pregovaranje kroz model. U njemu se vidi kako su rešenja nastajala, u kom trenutku, kojim redosledom, s kojim ciljem.

U preplitanju tuđih i sopstvenih poteza, autorstvo se ne meri kontrolom nad svakim elementom, već time koliko je ideja ostala jasna i dosledna kroz promene.

Ako arhitekta zna šta želi da postigne, tehnologija mu to neće oduzeti. Naprotiv, pomoći će da svaki predlog bude jasan i utemeljen, vidljiv, uporediv, proverljiv i da se za njega može jasno založiti i argumentovano ga odbraniti.

Istovremeno, BIM model je zajednički prostor u kojem se susreću različite discipline, pogledi i metode rada. On se stalno deli, dopunjava i menja, pa arhitektonska misao lako može biti razvučena ili potisnuta odlukama koje ne potiču iz njenog izvornog toka.

To ne mora biti problem ako autor ostane prisutan, ne u svakom detalju, već u nameri koja povezuje sve što se u modelu dešava. U preplitanju tuđih i sopstvenih poteza, autorstvo se ne meri kontrolom nad svakim elementom, već time koliko je ideja ostala jasna i dosledna kroz promene.

U tom smislu, BIM autorstvo pomera iz ličnog izraza u promišljeni sistem vrednosti koji stoji iza svakog izbora. Autorski stav se ne vidi u liniji, već u strukturi. U tome što ništa nije unešeno slučajno, već s razlogom. Što prostor nije samo oblikovan, već i objašnjen, sebi, timu, projektu.

Odgovornost u osnovi svega

I tu dolazimo do glavnog izazova: da li je autor spreman da stoji iza svakog svog izbora?

Odgovor na pitanje da li nas BIM osnažuje ili ograničava može biti: i jedno i drugo. Suština je u tome kako ga koristimo, da li nas oslobađa rutine ili nas disciplinuje više nego što je potrebno, da li otvara dijalog ili zatvara sistem, i najvažnije, da li i dalje znamo da razmišljamo van modela kada je to potrebno.

U osnovi svega stoji jedno: odgovornost. Ne samo za kvalitet projekta, već za razlog zbog kog nešto postoji. Ako znamo šta želimo da kažemo, alati će nam pomoći da to izrazimo jasno i proverljivo. Ako ne znamo, alat će govoriti umesto nas. I tada ćemo možda imati sjajan model, ali nećemo znati šta on zapravo predstavlja niti zašto postoji baš takav.

U sledećem nastavku

U sledećem nastavku, osvrnućemo se na to šta se dešava kada granice između faza nestanu, a projekat postane jedinstven, neprekidan tok odluka. Pokazaćemo kako BIM briše nekada jasne prelaze i povezuje projektovanje, izvođenje i održavanje u jednu celinu.