Martin Gran, Snøhetta: Kod nas je važnije reći mi nego ja
Zašto u Snoheti ego ostaje izvan biroa, kako se neguje kultura poverenja i kakvu ulogu u tome ima planinarenje na istoimeni vrh.
Norveški arhitektonski biro Snoheta (Snøhetta) danas je poznat širom sveta i ima ispostave u Oslu, Njujorku, Hong Kongu, Parizu, Insbruku, Adelaidi i San Francisku. Na međunarodnu arhitektonsku scenu ušli su projektom za biblioteku u Aleksandriji, a svetsku slavu su stekli zgradom Norveške nacionalne opere i baleta u Oslu (2008). Poznati su i po prvom podvodnom restoranu Under (2016–2019), kao i Norveškom centru za pomorsku tehnologiju (u izgradnji).
Biro je osnovao Kjetil Torsen sa grupom mladih arhitekata, 1987. Izabrano je ime Snøhetta po najvišoj planini u Nacionalnom parku Dovrefjel. Dve godine kasnije, 1989, sa njujorškim arhitektom Krejgom Dajkersom učestvuju na konkursu za Aleksandrijsku biblioteku. Pobedili su, a biblioteka je završena tek 2001.
Višestruko su nagrađivani. Aleksandrijska biblioteka i Opera u Oslu dobile su mnoge nagrade za arhitekturu. Nagradu Aga Kan za arhitekturu za biblioteku, dok je Opera u Oslu dobila nagradu Mies van de Rohe, nagradu EDRA (Udruženja za istraživanje ekološkog dizajna) za velike gradove, kao i evropsku nagradu za urbani javni prostor. Dobitnici su nagrada za održivu arhitekturu za projekte velikih i malih razmera.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Podstičemo kulturu slobode tako da ljudi mogu da se razvijaju bez straha od grešaka, a to značajno utiče na kreativnost i inovativnost.
Na ovogodišnjim Danima Orisa trebalo je da govori Jette Hopp, direktorka za akvizicije i nove projekte Snohete za Europu i Veliku Britaniju i članica izvršnog menadžmenta biroa u Oslu. Bila je sprečena i umesto nje došao je Martin Gran, partner i generalni direktor Snøhetta Brand Design. Martin Gran nije arhitekta. Razgovarali smo o ljudima, saradnji, inkluzivnosti, o tome kako se organizuje i šta je zajedničko zaposlenima u tako velikom birou na nekoliko kontinenata koji se ne bavi samo arhitekturom:
„Bavim se psihologijom, sociologijom, menadžmentom i filozofijom. Verujem da smo istinska humanistička kompanija i da su ljudi najvažniji faktor. Ne želimo da namećemo unapred određene vrednosti. Verujemo da to ljudi sami treba da otkriju i definišu. Podstičemo pojedince da postanu ono što zaista jesu. Kada smo počinjali primetili smo kako introverti prihvataju svoju introvertnost i kako ekstroverti pojačavaju svoju ekstrovertnost. Jako je teško odrediti jednu osobinu kao najvažniju. Ljudi su komplikovani i nemoguće je svesti njihovu suštinu na jednu karakteristiku. Diskusije zasnivamo na nordijskom modelu utemeljenom na demokratiji i velikodušnosti. Podstičemo kulturu slobode tako da ljudi mogu da se razvijaju bez straha od grešaka, a to značajno utiče na kreativnost i inovativnost. Baš kao što planina nikome ne pripada i pripada svima, naš etos u Snoheti je usmeren na prihvatanje i inkluzivnost“.
Nije dobro samo biti drugačiji
Snøhetta baš zvuči skandinavski.
Da. Mislim da to naglašava iz kog smo dela sveta. Nije generički, jezički gledano, a može se reći da je specifično. Smatram da je jako važno biti specifičan. Ljudi koji pokušavaju da udovolje svima, zapravo ne udovolje nikome. Zato je zauzimanje stava mnogo zanimljivije i ponekad značajnije nego imati nešto što svima može da se svidi.
Danas je neobično biti stvarno drugačiji i stati iza onoga što je važno za društvo. Često se na to gleda i kao na preterani idealizam.
Slažem se, teško je. Želim da naglasim da nije dobro samo biti drugačiji, jer ponekad to može značiti samo da nisi relevantan, ili si promašio cilj. Ali, biti specifičan, poseban, znači da si izabrao da budeš nešto i odlučio si da to radiš.
Na primer…
Sarađivali smo sa teatrom u Oslu, koji je dobio zadatak da napravi predstavu za najveću imigrantsku grupu u Oslu. Zahtevali su da svi imigranti osete da su vidljivi i da se čuju u toj predstavi. Da svi učestvuju. Rečeno je da mora biti starih glumaca, mladih glumaca, prve, druge, treće generacije, žena, muškaraca, dece… Cilj je bio da se obuhvati kompletna publika.
Režiserka predstave se usprotivila. Rekla je: “Nikad neću napraviti predstavu po takvom zadatku. Mogu da napravim predstavu o Pakistancu koji se bori za ljubav, radi u Oslu, ima decu, o tome kako je kupio svoj prvi bicikl i upoznao voljenu osobu… To mogu da napravim. To će dirnuti svakoga, jer je specifično“.
Imam prilično teorijsko i praktično iskustvo. Nikad nisam formalno školovan za psihologa, ali sam ceo život radio u dizajnu i arhitekturi.
Došli ste umesto Jette Hopp koja je bila sprečena. Nije jednostavno biti alternativa.
Čekali ste nju, a pojavio sam se ja. Kakvo razočaranje!
Nije razočaranje. Kažete da to nije neuobičajeno.
Nije baš tako često. Sad su okolnosti bile takve da sam morao da uskočim za Jettu. Ona i ja držimo različita predavanja, ali pričamo o istim temama i istim motivima. Možemo jedno drugo da zamenimo tako da poruka bude preneta, samo na drugačiji način. Razlika je u tom slučaju dobra, jer svako ima svoju interpretaciju.
Niste arhitekta, a u arhitektonskom ste birou. Bavite se psihologijom i ljudima. Znači li to da čitate i prevodite klijente arhitektima?
Da. Prevodimo klijente arhitektama. Svi to radimo na ovaj ili onaj način. Imam prilično teorijsko i praktično iskustvo. Nikad nisam formalno školovan za psihologa, ali sam ceo život radio u dizajnu i arhitekturi.
Arhitekte – majstori svih kreativnih poslova
Kako ste ušli u ovu oblast?
Slučajno. Počeo sam sa komunikacijom, a brzo sam shvatio da je kreativna industrija povezana sa mojim akademskim obrazovanjem, mada toga nisam bio svestan dok sam studirao. Studirao sam menadžment, psihologiju, sociologiju, naučne metodologije i filozofiju na Univerzitetu u Oslu i Bergenu. Radio sam u marketinškoj i dizajn agenciji Scandinavian Design Group. Onda sam došao u Snohetu.
Kako se uklopila psihologija sa arhitekturom i kreativnošću?
Kasnije sam shvatio da su arhitekte majstori svih kreativnih poslova.
Snoheta je bila koncipirana kao kolektiv sa dve discipline – pejzažnom arhitekturom i arhitekturom. To je bilo jako retko u 80-im i 90-im.
Moraju sve da znaju.
Možda je bilo dobro što to nisam znao na početku. Snoheta je bila koncipirana kao kolektiv sa dve discipline – pejzažnom arhitekturom i arhitekturom. Bilo je jako retko da se u 80-im i 90-im godinama prošlog veka te dve discipline kombinuju. Zatim smo se proširili na industrijski dizajn, grafički dizajn, digitalni dizajn i odnedavno dizajn u javnom prostoru.
Osamdesetih je pejzažna arhitektura bila još u povoju.
U to vreme pejzažni arhitekta je bio samo neko ko, ako ostane nešto novaca u budžetu, posadi drveće ili sredi parking. Hteli smo da pejzažni arhitekta bude tu tokom celog procesa, od samog početka. Želimo da projekat ima smisla, da se uzme u obzir kontekst, da se shvati gde kuća stoji i kako utiče na okolinu.
Tada se još nije razmišljalo o ekologiji.
U Skandinaviji je to počinjalo.
Ako osetiš da moraš da kupiš kafu da bi bio tamo, to nije više tvoj prostor.
Opera u Oslu ima pešački krov, a takve krovove sad često viđamo i u japanskoj arhitekturi.
Japan i nordijske zemlje imaju vrlo sličan odnos prema prirodi, ona je u centru svega.
Iako su klimatski uslovi potpuno različiti.
Da, priroda je bitna. To su sličnosti.
Mogu se videti sličnost između krovova biblioteke u Aleksandriji i Opere u Oslu, iako po krovu Biblioteke Aleksandrije ne može da se hoda.
Evolucija, odnosno razvoj ideje.
Posle Osla mnoga pozorišta počela su da postavljaju kao uslov da se može hodati po krovu. Sada to radimo na mnogim mestima. U Južnoj Koreji, ili recimo, u Šangaju projektujemo operu sa pristupnim krovom. Poslednjih sedam osam godina često se očekuje da novi pozorišni i javni objekti imaju krovove na kojima se može boraviti.
Politički sistem podržava projektovanje javnih prostora
Kako uspevate da sačuvate javne prostore u Norveškoj?
Postoji jaka regulativa, odnosno 50% državne regulative i 50% liberalne strategije za inovacije i kreativnost. Ima dosta slobode, naš politički sistem podržava projektovanje javnih prostora. Na primer, vrlo je brzo predloženo da se na krovu Opere u Oslu postavi neki kafić ili štand za sladoled, ali smo bili odlučni da se javni prostor nikako ne može privatizovati. Ako osetiš da moraš da kupiš kafu da bi bio tamo, to nije više tvoj prostor.
Ljudi se često osećaju neprijatno u parku sa kafićem u kojem su stolovi za kojima je dozvoljeno sedeti i ako se ništa ne kupi. Neprijatno je, pomalo vas je sramota, kao da treba nešto da kupite da biste bili tu. U Norveškoj je mnogo javnih prostora i postoji pritisak da se privatizuju. Potrebno je puno angažovanja i truda da se oni održe i mora se biti jako odlučan i jak u tim raspravama. Mogu samo da zamislim kako je u drugim društvenim sistemima. Jako je teško.
Naše šetnje i razgovori uključuju prirodu i predeo, a sve to je onda uključeno u našu arhitekturu. Projektovanje i dizajn su tada na mnogo višem nivou.
Imate sedam biroa širom sveta. Zaposleni jednom godišnje dolaze u Oslo da bi otišli na planinarenje, na Snohetu.
Da. Mislim da je to dobra ideja. Povezuju se.
Da li se to baš svima sviđa? Neki možda ne vole da planinare, ili nisu u fizičkoj kondiciji.
Jako im se dopada. Idemo i na vrh Opere u Oslu. To je laka šetnja.
U upoređenju sa planinom, jeste.
Da. Neki nisu navikli na prirodu, planine i planinarenje i imaju problema. Naravno, pomažemo jedni drugima. Postoje grupe za podršku za one koji nisu spremni na teže šetnje, pa moraju da se vrate, jer im je penjanje preteško. Imamo kampove, tako da mogu da budu u prirodi, a ne moraju da planinare, a ima i vrlo lakih šetnji u prirodi. Različita iskustva boravka i razgovora u prirodi su jako važna.
Priroda je, u stvari, vrlo „prirodna“ za Norvežane i iskustvo prirode je važno u projektovanju. Da li je u tome tajna?
Svi znamo da smo deo prirode i ona nas usrećuje. Mnogo smo srećniji kad smo u prirodi, bliži smo ljudskosti. Naše šetnje i razgovori uključuju prirodu i predeo, a sve to je onda uključeno u našu arhitekturu. Projektovanje i dizajn su tada na mnogo višem nivou. Tako smo u stanju da projektujemo bolja mesta. Sve oko nas je sve gušće (naseljeno) i sve je teže biti human u izgrađenoj okolini. Naši projekti uvek uključuju prirodu i pejzaž, jer u gradu je teško biti čovek, a arhitektura može pomoći da prostor bude prijatniji.
Dogovor moguć uprkos velikim razlikama
Kako izgleda proces projektovanja?
Koristimo naučne metode i primenjujemo ih na sve projekte. Svi su uključeni. Radimo radionice sa klijentima i timom različitih stručnjaka, tražimo da klijenti dovedu ljude koje poštuju da nam pomognu da sagledamo različite perspektive i da sagledamo problem iz različitih uglova, zovemo sve da bismo bili sigurni da smo pogledali ispod svakog kamena. Odnosno da smo istražili svaku mogućnost.
Zvuči komplikovano, ali nije. Radionice traju oko četiri sata i na kraju se dođe do tri potencijalna koncepta. Ljudi su često zadivljeni rezultatom, jer je postignut dogovor uprkos velikim razlikama. Učestvovati na velikoj radionici i doći do rešenja sa kojim se svi slažu nije lako, ali je jako važno za radnu kulturu grupe.
Šta je potrebno da bi se neko zaposlio u Snoheti? Nisu to samo arhitekti.
Imamo psihologe, umetnike, grafičke dizajnere, administraciju…
Da li je teško dobiti posao?
Nije, ali moraš biti mi, a ne ja osoba. Moraš koristiti mi i biti deo kolektiva, moraš ostaviti svoj ego izvan biroa. Ako ne voliš da radiš u timu i budeš deo kolektiva onda će ti biti jako teško da radiš kod nas. Važno nam je iskustvo i kvaliteti dizajnera i arhitekata, ali ako nemaju socijalne veštine skoro je nemoguće raditi u Snoheti.
