Sa nagrađivanim novosadskim arhitektom razgovaramo o beogradskoj arhitekturi danas, stambenoj politici i žiriranju Salona, ali i o muzici, politici i – putovanjima.
Bio je ove godine u žiriju Salona arhitekture, na 20. Beogradskoj internacionalnoj nedelji arhitekture ima izložbu, a njegovo ime je i na velikom panou dobitnika Velike nagrade arhitekture za životno delo Udruženja arhitekata Srbije u galeriji Artget, svira usnu harmoniku, voli što je Lala, a voli i Beograd.
Razgovarali smo u salonu beogradskog Muzeja primenjenih umetnosti neposredno pre proglašenja nagrada i zatvaranja Salona arhitekture. Nije hteo da mi kaže ko su dobitnici, ali smo dugo razgovarali i mogli bismo još toliko.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Nema bolje veštačke inteligencije od iskustva
„Još uvek se predstavljam kao arhitekta, mlad arhitekta. Na samom početku karijere. Tako sam se uvek predstavljao, jer i posle 30 godina samo sam to. Zato mi se izložba i zove I posle 30 godina – arhitekta. Da postaneš i opstaneš kao arhitekta, da imaš kontinuitet i da uz to imaš i kvalitet, da to drugi vrednuju i da to traje tri decenije. To mi je bila želja kad sam završavao fakultet – da se bavim arhitekturom i da budem arhitekta“ – ističe na početku razgovora Lazar Kuzmanov i dodaje:
„Na moju žalost, kažu da sam loš menadžer i vrlo sam težak za saradnju, ne funkcionišem na polju trgovine, ne učestvujem na tenderima, radim isključivo na tržištu, radim sa investitorima koji vole moju arhitekturu. Baš ta sloboda koju zadržavam svih ovih godina, daje mi za pravo da kažem da sam i posle 30 godina arhitekta. Naravno, lepo je kad stižu nagrade i kad kolege smatraju moj rad vrednim. To je velika čast. Svakako, to moje permanentno dokazivanje je takvo da uvek mislim da sledeća zgrada mora biti bolja od prethodne“.
Može li uvek biti bolja?
Pa može. Dosta sam samokritičan. Volim kad izlažem i vodim kroz izložbe da kažem šta sam mogao bolje da uradim, šta je možda greška, šta je dobro, ali i šta je negativno. Kad sve to saberem i vidim šta sam uradio, uvek na sledećoj zgradi, koja je za mene najbolja, mogu da iskoristim to iskustvo.
Svi sad govore o veštačkoj inteligenciji, a nema bolje veštačke inteligencije od iskustva. Kad trideset godina radiš jedan posao, ti već možeš nešto da sažmeš u glavi. Znaš šta bi bilo dobro, šta je loše, kako da percipiraš investitorove želje, šta bi bilo dobro u okruženju u kojem projektuješ. To je smisao postojanja arhitekte i njegove arhitekture.
Ni u jednom trenutku nisam izgubio vezu i kontakt sa Beogradom, što mi je izuzetno drago.
Pripadate generaciji školovanoj u jednom sistemu, a prisiljenoj da radi u drugom. Tu verovatno treba tražiti razloge za nedostatak menadžerskih sposobnosti, jer se to tada nije učilo.
Tačno, nije se učilo. Studirao sam u tom tranzicionom periodu kada je i beogradska škola arhitekture bila u transformaciji, a svi ti moji profesori su kako sam diplomirao, odlazili u penziju.
U to vreme otišla je cela plejada velikih profesora i arhitekata.
Imao sam sreću da su mi predavali, da su me ispratili na moje arhitektonsko putovanje. Od njih sam puno naučio, a tu ste u pravu, imali smo idealističko školovanje i razmišljanje o arhitekturi. Sanjali smo o velikim delima i objektima.
Na Salonima arhitekture volim da prezentujem svoje radove. Svi su govorili, od Brace Ličine, preko Brane Mitrovića i Brane Milenkovića, pa do Aleksandra Stjepanovića i Darka Marušića: Arhitekta treba da prezentuje svoju arhitekturu! To je vrsta umetnosti koja mora da se stavi na uvid javnosti, a publika će kritikovati ili hvaliti, ocenjivaće arhitektonski izražaj.
Ja sam to prihvatio i što kažu klinci, po difoltu sam izlagao bukvalno na svakom Salonu, od 1995. Ne znam da li sam dva možda propustio. Nažalost, nisam dobio toliko nagrada (smeh), ali mi nagrade nisu toliko bitne, koliko mi je bilo bitno da se moja zgrada pojavi na beogradskom Salonu. Da kolege priđu i kažu: Pa taj Novi Sad nije provincija.
Novi Sad ima kulturološku i arhitektonsku i svaku drugu tradiciju. Lepo je Ivan Rašković na dodeli nagrade za životno delo koju sam dobio, rekao da se ljudi prepoznaju po mestu rada i da se ta mesta prepoznaju po arhitekturi pojedinaca.
Drago mi je što me Beograđani prepoznaju kao novosadskog arhitektu, drago mi je što nisam izgubio kontakt sa Beogradom. U njemu sam ipak proveo najlepše godine života, studije, a tih sedam godina je bilo moje odrastanje, arhitektonsko odrastanje. Ni u jednom trenutku nisam izgubio vezu i kontakt sa Beogradom, što mi je izuzetno drago.
Novosadski suživot sa smislom
Novosađani su se uvek vraćali u svoj grad, nikad nije smatran provincijom. Uvek je privlačio i uvek su mu se njegovi đaci vraćali.
Šalim se. Kada sam 1995. diplomirao, okupio sam ekipu i rekao im da je najveći problem Beograda što svi koji dođu, hoće i da ostanu. Beograd poprima razmere koje mi se ne sviđaju, a biće sve veći i veći. Želim da pomognem Beogradu, tako što ću se vratiti u Novi Sad. Nažalost moja mu pomoć nije baš pomogla, pošto je za ovih trideset godina…
Ali je Novom Sadu jako prijala…
Iako, i Novi Sad poprima karakter Beograda. Mnogi govore da će postati milionski grad. Novi Sad, dok je bio varošica sa 100/150 000 ljudi… Kad kažem varošica, to znači da se svi poznaju i da moraš da se javljaš na ulici. Nekako je domaćinska, naša lepa novosadska atmosfera. Dok je bio te veličine, bio je idealan za život. Pored Dunava, sve se može pešice, sve prođete biciklom. Ljudi se poznaju i taj neki suživot ima ozbiljnog smisla. Kako sam sanjao da živim svoj život, to sam povratkom u Novi Sad i ostvario. Da formiram porodicu i živim u pitomom okruženju.
Kako sam sanjao da živim svoj život, to sam povratkom u Novi Sad i ostvario. Da formiram porodicu i živim u pitomom okruženju.
Novosadski urbanistički zavod je verovatno bio koristan za početak karijere.
Moja sreća je što sam se onog trenutka kad sam se vratio u Novi Sad, zaposlio u Zavodu za urbanizam Novog Sada. Bila je to izuzetno jaka institucija i kreirala je grad onako kako ga danas poznajemo. Tih četiri-pet godina sam najotvorenije tražio pomoć i dobijao je od mojih starijih kolega. Učio sam i formirao se kao arhitekta koji razume grad. Celog života sam želeo da projektujem, da budem autor, da se moje zgrade vide.
A ne da se bavim urbanizmom.
A ne da se bavim urbanizmom. Onda sam shvatio da te dve stvari ne mogu da se odvoje. Paralelno, počeo sam da radim sa profesorom Rankom Radovićem na fakultetu u Novom Sadu, da mu budem saradnik i asistent. Znali smo se sa beogradskog fakulteta, predavao mi je.
Uz njegovu filozofiju shvatio sam da postoji veza između arhitekture i urbanizma. Grad, organizacija, odnosi, blokovi, ulice, komunikacije… Prve korake sam napravio u Urbanističkom zavodu. Možda mi je to i pomoglo posle, kada sam odlučio da se bavim i politikom.
Čim obavljam tu funkciju, jesam političar, ali sam se trudio kroz sve što sam radio i kako sam se angažovao, da struka bude na prvom mestu.
Da li je bavljenje politikom i kada se praktično bavite svojim poslom?
Definitivno, ali ne uvek. Za te četiri godine, koliko sam bio pokrajinski sekretar za urbanizam u Izvršnom veću Vojvodine, nisam dao ni jednu političku izjavu. Nije me interesovala politika, bavio sam se urbanizmom i prostornim planiranjem. Jako sam srećan što se završava tunel kroz Frušku Goru. Sa kolegama sam, još 2002/2003, to osmislio i postavio u Prostorni plan Fruške Gore. Trasa se, eto, sad izvodi.
Bio sam prepoznat kao političar. Čim obavljam tu funkciju, jesam političar, ali sam se trudio kroz sve što sam radio i kako sam se angažovao, da struka bude na prvom mestu. Mislim da sam poslednji arhitekta koji je bio na nekoj javnoj funkciji. Sad više ni ne znamo koje su nam struke ministri za građevinarstvo i urbanizam. Vidim da to državnim aparatima, odnosno administraciji nije bitno.
Razočarao sam se funkcionisanjem države, jer nisam mogao neke stvari da promenim, baš zbog toga što nisam imao politički uticaj, a ipak sam bio stručni deo naše pokrajinske vlade. Onda sam se povukao, napravio malu pauzu i rekao da hoću da budem samo projektant. Eto, već 20 godina moj projektni biro živi. Na kraju sam batalio sve druge aktivnosti – i fakultet i politiku.
Još sam društveno angažovan i aktivan po našim esnafskim organizacijama, prevashodno Društvu arhitekata Novog Sada, naravno i Udruženju arhitekata Srbije, ali sam našao mir unutar svoja četiri zida, u svom birou. Tu mogu da smišljam, stvaram, projektujem, komponujem. To je jedino mesto na kojem sam našao svoje unutrašnje zadovoljstvo, a daje rezultate. Eto, pravim kuće koje se ljudima sviđaju.
U Novom Sadu me vole i prepoznaju moju arhitekturu, a znaju me i u Srbiji. Volim da gostujem i da držim predavanja. To arhitekta sanja. Sve ostalo, koliko je zaradio, da li ima kamione, avione, sve je to sekundarno, to ne ide u isti koš. Čak ni nagrade nisu toliko bitne, sem što mi arhitekti volimo tu vrstu satisfakcije.
Sad je bitno da ima što više kvadrata, da su što manji stanovi sa što više soba – to su uslovi za projektovanje.
Beogradska škola stambene arhitekture bila je prilično cenjena u drugoj polovini 20. veka. Bavite se stambenom arhitekturom. Koliko se tipologija stana menjala, odnosno koliko se menjao stan za ove tri decenije Vaše prakse?
Potpuno. Prvo sam bio u studiju bio kod Brace Ličine koji je bio funkcionalista i kod Zoce Savičić koja me je bukvalno naučila svemu u organizaciji stana. Kako da se odnosim prema tom prostoru. Na magistarskim studijama bio sam kod Brane Milenkovića, a odabrao sam arhitektonsku organizaciju prostora kod Ace Stjepanovića i Darka Marušića. Oni su vertikale stanovanja kad govorimo o beogradskom stanu. Mene je to jako zanimalo. Kroz njihova predavanja i rad s njima, prošao sam jedan ozbiljan trening.
Pokušavao sam to da plasiram na tržištu, ali nažalost tranzicija je učinila svoje. Tržište je počelo da forsira drugačiju stambenu politiku. Uvrežen je izraz – investitorski urbanizam. Sad je bitno da ima što više kvadrata, da su što manji stanovi sa što više soba – to su uslovi za projektovanje. Imao sam sreću na zgradi u ulici Vase Stajića. To je rezidencijalna ulica u kojoj sam uz saglasnost investitora radio velike stanove i mogao sam da se igram noćne i dnevne zone, da pogodim orijentaciju, da unutrašnju organizaciju prostora uradim onako kako sam učio od svojih profesora.
Naravno, ima investitora koji me prepoznaju i koji mi daju slobodu, ali na tržištu se sad traže mali stanovi, traže se stanovi sa više soba. Arhitekta nema punu slobodu i da bih ostao u igri, moram nekad da prihvatim zahteve investitora. Sad radim za jednog mladog investitora koji je nasledio biznis od svog oca i koji razume gradnju. Zajedno pokušavamo da nađemo neke specifičnosti oko organizacije stanova koje će poboljšati kvalitet stana, a i njegovu prodaju.
Neko hoće da radi Beograd na vodi, neko neće
Trebalo bi da funkcionalnost prodaje stan, ali ne mora uvek. Stan je postao investicija, a ne mesto življenja.
Tačno. Sad, imam utisak da kupci sazrevaju. U početku ih uopšte nije interesovalo kakav je stan, samo su ih zanimale kvadratura i cena. Vrlo lako su kupovali stanove, a mnogi su i ostali bez njih jer su investitori bili skupljeni zbrda-zdola, kako je ko dolazio do para. Mislim da se investitorska priča ipak fokusirala, pa je kvalitet na mnogo višem nivou. Kupci neće da kupe bilo šta. Trude se i investitori da arhitekti isprojektuju dodatni kvalitet koji će privući kupca.
Znamo da je najmanje priuštivih stanova. Ne onih socijalnih, već pristojnih stanova koje mogu ljudi sebi da priušte za normalan život. Ima li ih u Novom Sadu?
Mi nemamo stambenu politiku. Ministarstvo je sad donelo nacionalnu strategiju, pa to može nekako da usmeri razmišljanja. Govorimo o formiranju Komore arhitekata Srbije. Godinama sam u Inžinjerskoj komori ispitivao klince, pa sa njima gledao projekte. Mislim na mlade arhitekte. Pričali smo, komentarisali i analizirali stanove, da bi oni kad dobiju licence razmišljali o tome.
Ali, mislim da kao društvo nismo sposobni da se bavimo strategijski određenim poslovima. To se sad jako vidi u Novom Sadu. Gde je rupa, tamo se gradi, ako je veća rupa, biće veća spratnost. Niko više ne razmišlja kao one moje kolege, kad sam došao 1995, u Zavod za urbanizam Novog Sada. Bio je to sasvim drugačiji način planiranja i osmišljavanja gradskih celina.
Samo da je što veća izgrađenost, što veći profit. U toj jurnjavi da se što više zaradi nema ozbiljne politike građenja.
Sad su sve to pojedinačne akcije i sve su veće i veće kvadrature i spratnost. Da ne govorim da se to isto dešava u Beogradu, Beogradu na vodi, u mnogim delovima… Samo da je što veća izgrađenost, što veći profit. U toj jurnjavi da se što više zaradi nema ozbiljne politike građenja. Postoji samo jedan način da se što više novca obrne i da investitor bude što bogatiji.
Naravno, neki arhitekti učestvuju u tome, neki ne. Neki pokušavaju da kreiraju svoj odnos prema tako izopačenom načinu razmišljanja. Neko hoće da radi Beograd na vodi, neko neće. Mislim da nam je i cela država haotična, što se vidi poslednjih šest meseci.
Taj nedostatak strategije je karakteristika, ne samo poslednjih šest meseci, već, čini mi se poslednjih stotinak godina. Kao narod lutamo, a kad smo još i arhitekte, shvatamo da smo potpuno izgubljeni. Zato verujem da će Komora arhitekata Srbije nekako uokviriti i udružiti da zajedno ublažimo ovu haotičnost.
Inžinjerska komora je od početka postavljena potpuno pogrešno, a za ovih skoro 20 godina nije dala rezultate kakve smo očekivali.
Pad nadstrešnice u Novom Sadu potresao je celu arhitektonsko-građevinsku struku. Jedna od prvih javnih reakcija bio je Vaš izlazak iz komisije za polaganje stručnih ispita.
Bila je to lična reakcija. Kad sam shvatio da ta zgrada, ne da nije imala upotrebnu dozvolu, nego da nije ni Komisija za tehnički pregled objekta izašla, da se ne zna ko je tako i kako gradio, da su pustili ljude na gradilište… Da je 16 ljudi na potpuno neprihvatljiv način izgubilo život, da su moja deca dan pre toga išla na Sajam knjiga u Beograd i da je svakom od nas moglo da se desi, da sam ispod te nadstrešnice prošao nebrojeno puta.
Bio sam potpuno očajan jer sam shvatio, da ako država kao investitor može tako potpuno nesavesno da odreaguje, šta je onda sa svim ostalim što se dešava kod nas. Nisam razmišljao da li će posle mene doći neko bolji ili lošiji. Inženjerska komora je formirana po delatnostima, a ne po obrazovanju, recimo – projektanti i izvođači, a ne arhitekti i građevinci. Od početka je postavljena potpuno pogrešno, a za ovih skoro 20 godina nije dala rezultate kakve smo očekivali.
Imao sam dosta razmimoilaženja sa ministrom Šumarcem u to vreme. Nismo se razumeli, jer se nisam slagao kako je Komora tad postavljena, ali ona i dalje 20 godina nekako levitira. Sem što se svake godine plaća članarina, iskreno ne znam čemu služi. Neki se neće složiti. Postoje i edukacije, ima ljudi koji rade stručno, ali to nije ozbiljan uticaj. Uticaj ministarstva je veliki i to je u redu, to mogu da razumem. Ministarstvo je sve poslove za izdavanje licenci prenelo na Inžinjersku komoru. Ali, upliv politike je veliki. To je samo sazrelo onog 17. novembra kad sam podneo ostavku, iako već poslednjih par godina pokušavam nešto da promenim.
Nadam se da će se napraviti Komora arhitekata Srbije. Mi stariji se već 20 godina oko toga bakćemo i nismo uspeli. Znam da postoji velika želja, ali to ne možemo uraditi bez samoorganizovanja, bez podrške države. Trebalo bi da budemo toliko agilni i da sa autoritetom objasnimo ministarstvu, vladi i poslanicima da mora postojati Inžinjerska komora, ali da mora postojati i Komora arhitekata, jer tako ćemo najbolje funkcionisati. Da li će se to desiti? Pokazaće se.
Kad gledam svoju decu, moram da budem optimista
Na fakultetu su nas učili o moralu i etici. Danas je to, izgleda, potpuno irelevantno.
O moralu i etici su me učili mama i tata. Od osnovne škole pa do fakulteta. Vaspitani smo i odrasli u jednom drugom društvu u kojem su moral, etika i poštenje bili na prvom mestu. Tako vaspitan, sve ove godine, ne mogu da budem drugačiji. Tako vaspitavam i svoju decu, a ne znam da li je normalno u ovakvom društvu decu tako vaspitavati.
Ovi mladi ljudi koji sada šetaju Srbijom, oni imaju ideju kakvu hoće ovu državu, oni su sa tom idejom samo isplivali, a sve su to naša deca. I moje dete šeta. Oni su vaspitani kao što smo i mi bili vaspitani.
U tom periodu od 30 godina tranzicije isplivali su razni likovi, razni karakteri, razne karikature. Izgleda da je najzad ponovo došlo vreme da se prepozna šta je ispravno društvo, šta je to pošteno ponašanje, kako treba da učestvuješ u organizovanju svega što ti je blisko. Bez obzira da li si na fakultetu, preduzeću ili u porodici, sa roditeljima, ili na pecanju.
Čovek mora da ima neki okvir da bi ponašanje bilo u skladu sa civilizacijskim tokovima. Nadam se da posle 30 godina lutanja dolazimo u period u kojem možemo da postanemo civilizacija. Što sam stariji, to sam manje optimista, ali me optimizam ne napušta. Gde je prošao život? Ponovo se borimo za pravdu, za sistem, za vrednosti. Kad gledam svoju decu, moram da budem optimista.
Bili ste u žiriju Salona arhitekture. Nikad manje objekata na Salonu, a nikad se više nije gradilo, ako ne u Srbiji, a ono u Beogradu. Interesantna je reakcija arhitekata. Dosta je velikih i važnih objekata i rekonstrukcija završeno, a nema ih na Salonu. Koliko god da je svaki Salon nalik jedan drugom, on je ipak dobar lakmus, pokazuje kako diše scena.
Ove godine Salon arhitekture je lep. Meni je svaki Salon lep.
Novosadski je regionalni, a beogradski više nije.
Društvo arhitekata u Novom Sadu donelo je odluku da Salon bude regionalni, naravno uz dodatnu kuknjavu kako će sad Slovenci, Hrvati, Rumuni i Mađari osvojiti gomilu nagrada. To je tako raznolik, lep i bogat Salon. Ljudi se raduju kad dođu. Imamo puno gostiju i to je baš prezentacija arhitekture.
E sad, ove godine sam bio sam u žiriju beogradskog. Bio sam razočaran, jer nedostaje arhitektura. U užoj selekciji su bila dva objekta iz Beograda i to mi je dokaz da treba razmisliti koji je razlog za to. Podelio sam kolege u tri grupe. U prvoj grupi su razočarani, neće više da učestvuju na Salonima, bili su pre tri godine odbijeni, a sad namerno neće da učestvuju, odnosno jedna grupa arhitekata ima više uticaja. To su klasične beogradske priče, to potpuno ne razumem, ali razumem. Jedna grupa je napravila tihi bojkot.
Druga grupa su, u stvari, oni koji puno rade, imaju šta da pokažu, ali rade na škakljivim mestima ili za škakljive investitore, ili se možda stide toga što rade. Oni nisu videli Salon kao mesto za pojavljivanje.
Rekao sam investitorima da ne želim Dubai arhitekturu, da želim Njujork u Novom Sadu. To je opredeljenje. To je arhitektonska politika kakav grad želimo.
Treća grupa arhitekata razrađuje tuđe projekte, što je meni katastrofalno. Po Beogradu projektuju razni stranci, od odličnih biroa do kojekakvih. Više ne mogu da budem siguran postoji li beogradska autorska arhitektura. Puno biroa razrađuje projekte, a znam kad imate 50/60, 100 arhitekata u birou, morate od nečeg da živite. Gledaju od čega će živeti, ali ne prezentuju svoju arhitekturu na Salonu.
Mislim da će se ovakav nedostatak percepcije, šta se gradi u Beogradu osetiti i u narednim godinama. Uvek sam dolazio na beogradski Salon kao na sajam arhitekture, da vidim šta se isprojektovalo. Moje kolege su se takmičile ko je napravio lepšu kuću. Beogradska autorska arhitektura bila je jako interesantna, a sada nestaje. Ne mogu da kažem da postaje globalistička, svi smo vaspitani na internacionalnom stilu, pa arhitektura ne poznaje granice, ali prepoznaje autore.
Pred Novu godinu dobio sam nagradu (Nagrada Aleksej Brkić) za rekonstrukciju zgrade novosadskog Radničkog univerziteta. Rekao sam investitorima pošto sam dobio konkurs, da ne želim Dubai arhitekturu, da želim Njujork u Novom Sadu. To je opredeljenje. To je arhitektonska politika kakav grad želimo.
Kada su se šezdesetih i sedamdesetih gradili novi blokovi, moderna, internacionalni stil… Bili su mi prelepi. Plivali su u zelenilu. To je bilo ono što sam sanjao, što i dalje smatram vrhuncem urbanističkog razmišljanja. Toga sada nema. Kad pogledate Beograd na vodi, taj grad može da bude bilo gde. Može biti i u Dubaiju, na koji najviše liči. Nema arhitekture sa identitetom, što bismo rekli: E ovo je Beograd! Bojim se da i Beograd, kao grad, kroz svoju arhitekturu i autore gubi identitet.
Od arhitekture i urbanizma koji su kreirali čitava naselja i život porodice, preko noći dođete do Kaluđerice devedesetih i sve se okrene.
Za novobeogradske blokove raspisivani su konkursi, najbolji autori su gradili. Obični ljudi, koji nemaju nikakve veze sa arhitekturom nose najbolja sećanja na, recimo, osnovnu školu u bloku 23. Imala je bazen u vreme kad ih nije bilo u gradu, otvorene zelene prostore, široke hodnike, osvetljene učionice… Arhitektura utiče na naš svakodnevni život. U Skandinaviji se od osnovne škole uči kultura stanovanja. Kako je uspelo da nam se desi da dođemo do Dubai arhitekture?
Lako je objasniti. Od arhitekture i urbanizma koji su kreirali čitava naselja i život porodice, preko noći dođete do Kaluđerice devedesetih (divlje naselje na periferiji Beograda) i sve se okrene. Znači, ono što je bilo model, da urbanisti i arhitekti kroz institucije upravljaju razvojem, apsolutno je preko noći izgubljeno.
Za pet godina – od 1990. do 1995, pa do 2000. potpuno gubite, ne samo Beograd. Svi gradovi potpuno gube bilo kakav model planiranja, onaj koji smo učili i koji je najbolji. Još uvek ne možemo da izađemo iz tog problema. Dolaze nove generacije arhitekata, ogroman je kvantitet, fakulteti su u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Mitrovici…
Ima li ih previše?
Ima. Sve sam se nadao da će kvantitet proizvesti kvalitet, da će isplivati najbolji, a u stvari nisu. Isplivali su najbliži političkim opcijama, oni stranački, oni bliski investitorskim krugovima koji su vrlo čudnim načinom došli do para. Ovolika hiperprodukcija arhitekata nije učinila da se poboljšaju gradovi.
Poslednjih trideset godina je izgubljeno. Imali smo neke pokušaje da se zaustavi taj točak koji je krenuo unazad, pa da se krene napred, ali ta sila koja nas vrti je toliko jaka, da ne možemo da stanemo na noge. Beograd je sad, verovatno, najveće gradilište u jugoistočnoj Evropi.
Beograd je lep iz moje perspektive, jer ja ga često gledam kroz ljude, kroz prijatelje. Volim da dođem. Ali kako se gradi i kako sad izgleda, Beograd je sve samo ne lep. Dešava se to i sa Novim Sadom. Stalno se prave te megastrukture, veliki blokovi.
Kada se gradi tako veliko naselje, je li moguće da ne može da bude humanistički postavljeno i da ne poštuje postulate zelenog grada i razmišljanja Le Corbusiea? Sve ono što smo učili. Tu nešto ne štima i ne znam kako se to može popraviti. Verovatno sam sad jako kritičan, ali…
Kad govorimo o politici razvoja, sve su to neke politike o kojima se ne razmišlja, a politika je da se sav živi svet strpa u Beograd.
Kvadrat stana je postao toliko skup da ljudi odlaze iz Beograda u Pančevo, a to sam čula i za Novi Sad. Odlazi se u obližnje manje gradove, oko pola sata udaljene.To je bilo karakteristično za Ljubljanu, pa i za Zagreb. Kako onda planirati naselja oko velikih gradova? Vojvodina je uvek bila urbanizovana. Dobro su planirana sela i gradovi. Uticaj Austo-Ugarske se oseća i danas.
To je nedostatak ravnomernog razvoja, to je takođe nestalo devedesetih. Subotica, Kikinda, Vršac, Sombor, Bačka Palanka, Vrbas, Topola… Sremska Mitrovica, Ruma… Ti su gradovi bili centri, bili su orijentisani i na građane u okruženju. Privreda je bila je jaka, lepo se živelo. Novi Sad nije morao da bude centar onako kako ga sad prave, da bude magnet za sve koji bi da žive u gradu.
Oni koji su živeli u Subotici, Kikindi, Vršcu… imali su sve što im je potrebno. Sve su to divni gradovi. Imao sam sreću da kao pokrajinski sekretar obiđem sve te gradove. Pokušavao sam da podignem te ljude, njihove urbanističke zavode, da investitori i kapital budu razuđeni. Kome sve nisam pričao o sistemu kakav je u Sloveniji, u kojoj ljudi žive po manjim mestima, a treba im sat vremena do Pohorja i isto toliko do Jadrana.
Ali su putevi dobri…
Ali im je infrastruktura razvijena. Što bih živeo u Novom Sadu, ako mi je blizu neko fenomenalno mesto u kojem ću uživati u prirodi, a brzo ću doći do posla. O tome se nije razmišljalo. Kada se govori o nekim perifernim gradovima u Vojvodini, o jugu Srbije, istoku, zapadu… To su sve mesta koja nestaju. Ne mislim na gradove. Sada smo u situaciji da se zapitamo šta će s tim predelima biti za 20-30 godina.
Jako me je dirnula priča studentkinje režije sa FDU. Pozvali su me da za snimim muziku na usnoj harmonici za njen film o deci koja žive u okruženju manastira Studenica. Malo ih je, a jako su srećni i veseli i hoće da ostanu da žive na selu. Siguran sam da će ih pola otići u grad. Za 30 godina tamo više neće biti dece. Ovaj film će biti sećanje da su nekad deca ovde stanovala. To je naš problem.
Kad govorimo o politici razvoja, sve su to neke politike o kojima se ne razmišlja, a politika je da se sav živi svet strpa u Beograd. Svi će tu imati posla i svi će tu živeti od nečega i biće polusiromašni za razliku od nekih koji će biti ultrabogati. Beograd će potpuno izgubiti smisao gradske organizacije, bez saobraćaja, bez nekog smislenog razmišljanja o gradu. Kažem Beograd je lep, volim ga, ali je Beograd vrlo blizu toga da isklizne i postane haos, a verovatno to već i jeste.
Dobro je što arhitekta nikad ne ide u penziju
Kako je to dobiti nagradu za životno delo, a u naponu snage?
To sam odmah rekao. Sećam se Kirka Daglasa koji je dobio nagradu za životno delo, pa je jedva došao na binu. Imao je preko 90 godina.
Šta je gore?
Kad me je Brana Mitrović zvao da mi čestita, rekao sam mu: Profesore, nisam li ja mlad za to? Pitao me koliko imam godina. Imao sam 53. A on mi kaže: Pa ja sam imao 51. Nisu godine u pitanju, već delo. Drago mi je da su u mom delu prepoznali kontinuitet. Naravno, kad iščitam ko su sve dobitnici, smrznem se. Da li je moguće da je moje ime sad tu, da li sam to ja zaslužio, da li ja sebe sad drugim očima gledam… Velika je čast.
Ne mislim da se zaustavim. Drago mi je što sam nakon dobijanja te nagrade, napravio još dve-tri kuće, dobio još par nagrada. Znači, nije me to poljuljalo, da više ne radim. Jedino, sad sebi mogu da priuštim komfor da radim poslove koji su mi lepi.
Mogu da odbijem…
E, mogu da odbijem. Shvatio sam da sa svojih 57 godina neću moći da zaradim kamione, avione, kad ih već nisam do sada, ali da mogu da vodim lep, miran, laloški život u Titelu i Novom Sadu. U stvari, ta moja arhitekonska erupcija može da se fokusira samo na ono što mi je lepo i da narednih godina mogu da pravim neku lepu arhitekturu.
Dobro je što arhitekta nikad ne ide u penziju. Do god može zdravorazumski da smišlja, komunicira, crta… Dok mu je motorika u glavi i rukama dobra, može da stvara. Eto, nadam se da ću uspeti u tome, bez obzira na Veliku nagradu.
Volim da kažem da sam arhitekta iz Titela
Putovanja su važna?
Najviše putujem na relaciji Novi Sad – Titel. To mi je najdivnije putovanje i volim da kažem da sam arhitekta iz Titela.
Sve se više ljudi seli u Titel i to postaje mesto koji više ne živi onim sporim životom malog grada.
Dosta Beograđana i Novosađana dolazi, jer su oba grada na nekih pedesetak kilometara. Divan je, ima divno prirodno okruženje. Tu su i Tisa i Begej, ušće Tise u Dunav i Breg…. Ljudi vole tu da dolaze. Mir je neverovatan.
Volim da putujem i da istražujem. Prošle godine sam bio prvi put u Valensiji. Očarala me je. Pre toga sam bio na ostrvu Hidra, pošto obožavam Leonarda Koena. Hteo sam da vidim mesto gde je stvarao svoju muziku. Ne mogu da dočekam kad ću ponovo otići.
Volim da upoznajem druge gradove i ljude. Idemo porodično i obožavam da budem vodič. Moji klinci i supruga se opuste (Laza nas vodi), a ja uživam da proučavam, da vidim gde smo. Često i pre nego što odemo u neki grad u kojem nismo bili pre, ja ga već dosta dobro upoznam, lako se snalazim, volim karte gradova.
Oduševio sam se riječkom pijacom. Tu se vide ljudi, kako oni funkcionišu i kako te kulise koje nazivamo arhitekturom funkcionišu.
To su i arhitektonska putovanja…
Svaki grad. Arhitektura je segment. Volim da posmatram odnose među ljudima. Kako se ponašaju. Letos smo bili u Rijeci, pa sam odmah hteo da idem na pijacu. Oduševio sam se riječkom pijacom. Tu se vide ljudi, kako oni funkcionišu i kako te kulise koje nazivamo arhitekturom funkcionišu.
Mnogi uopšte ne obraćaju pažnju na svoj grad. Mislim da 80% ljudi koji žive na Hidri uopšte ne obraćaju pažnju na to. Zanima ih kako onu mulu ili magarca da odvedu na vrh brda. Volim da posmatram te kulise i kako ljudi nalaze svoj smisao života u određenoj sredini.
Google Earth je sjajan. Izaberem… kao klinac sam se igrao globusom, tražio gradove i čitao o njima, a sada odem… Liverpul je postao prvak Engleske, pa sam onda otišao u Liverpul… sada su svi gradovi u 3D… gledao sam kuda će ići ta velika parada, proslava titule. Već znam kojim će ulicama ići autobus sa igračima. To su pomalo i moje dečačke opsesije.
Naši stariji profesori su vaspitavani na skandinavskoj arhitekturi i to su prenosili na nas. Učili smo kako se spajala funkcionalnost i modernizam i sve to prilagođavalo ekstremnim klimatskim uslovima, a po meri čoveka.
Najveći uticaj na mene imao je Ranko Radović. On je govorio o Alvaru Altu, o arhitekturi koja je bliska podneblju, koja ima drvo, organski pristup osmišljavanju prostora. On nas je tome učio, ali najviše na novosadskom fakultetu, on je studentima puno pričao o tome. Tada sam se, pored njega, prvi put, pokušao naći u toj skandinavskoj arhitekturi.
Imam jednu kuću, više je holandska. Lep mi je taj sever. Dosta podsećaju na nas Vojvođane. Žive sa prirodom, nekako su tihi, mirni. Karakter tih ljudi i te arhitekture je bliži nama na severu Srbije, u Vojvodini. Možda sam taj mentalitet prepoznao.
Nikad muzika nije prevladala moju ljubav prema arhitekturi
Ima tu uticaja i Austro-Ugarske kao vrlo uređene zemlje. Mislim na to kako su planirani gradovi i sela.
Od Austro-Ugarske smo nasledili puno stvari, ali dve su najbitnije. Sistem železnice koji je bio perfektan i sistem kanala. Sad ga zovemo Dunav-Tisa-Dunav. To smo nasledili, a pokazaće se da će nam glave doći te dve stvari koje smo uništili. Sve je toplije, ne može se baviti poljoprivredom bez sistema za navodnjavanje. Imamo jako plodno zemljište u Vojvodini, a kanali su nam u katastrofalnom stanju.
Taj železnički saobraćaj je najlakši prevoz. Toliko se radujemo što su Novi Sad i Beograd spojeni vozom, za pola sata sam u Beogradu. Znači, mogla je cela Vojvodina, cela Srbija biti išpartana prugama. To je najjeftiniji saobraćaj, ne samo putnički nego i teretni. Kao što su i kanali za teretni saobraćaj. Ali te dve stvari su nam uništene.
Bili smo železnicom povezani i sa istokom i sa zapadom i sa severom i sa jugom. Više nismo.
Kad pričam o politikama planiranja – nema ih. U 2025. se radujemo što možemo za pola sata da stignemo do Beograda, a kada odete u bilo koju evropsku zemlju ili bilo gde u svetu, vidite koliko je železnički saobraćaj razvijen.
Usna harmonika, muzika. Kako to nije pobedilo?
Kad je ’92. počeo rat i kada sam se skrivao od mobilizacija i pokušavao da ne odem na neko glupo ratište i da vodim rat, koji mi nikad nije bio blizak. Tada smo prekinuli sa svirkom i rešio sam da završim fakultet. Možda mi je to bila i dobra odluka. Sve to oko sviranja bilo je amaterski. Ti bendovi u kojima sam svirao po Beogradu, Titelu i Novom Sadu.
Nikad muzika nije prevladala moju ljubav prema arhitekturi. To je možda sreća, iako… Darko Marušić me je učio: funkcija, forma, konstrukcija. Ne možete se baviti arhitekturom bez te tri stvari. Onda sam rekao: melodija, akord, takt. Ne mogu da sviram melodiju ako nemam akord, a i takt mi je neophodan. Volim da u arhitekturi imam takt. Volim da imam na svojim zgradama i prizvuk matematike. Mora da ima neki ritam.
Oseća se na fasadama.
Akord je nešto specifično što neko ko posmatra kuću može da primeti i onda je sve to u nekoj melodiji. Nisam svestan kad stvaram arhitekturu, kako će to neko prihvatiti. Nije mi to ni prioritet. Kad pravim kuće, projektujem za sebe, kao da ću ja biti korisnik tog prostora. To je osnovni odnos prema onome što radim. Prvo mora meni da se svidi.
Retko kad izlazi iz biroa nešto čime sam nezadovoljan. To onda bude mukotrpan posao. Non-stop sebe preispitujem, non-stop radim i do iznemoglosti sam u tim poslovima da bih bio zadovoljan svojim radom. Nije lak život arhitekte, ali je veliko zadovoljstvo u stvaranju, a i u tim nagradama. Da rad nije bio uzaludan.
Još uvek nisam siguran da li sam postao arhitekta. Još uvek kad dobijem projektni zadatak i beli papir ili beli ekran, preispitujem se kako ću, hoću li moći.
Koliko treba vremena da bi se postao zaista arhitekta? Deset godina?
Skoro su mi bili studenti u blokadi. Njih desetak. U birou. Pričali smo o svemu, a najviše o arhitekturi. Bilo je slično pitanje. Još uvek nisam siguran da li sam postao arhitekta. Još uvek kad dobijem projektni zadatak i beli papir ili beli ekran, preispitujem se kako ću, hoću li moći. To konstantno učenje i stvaranje.
Naučio sam brzo da kotiram, iscrtam u ArchiCADu, da radim projekte, ali i dalje sebe posmatram kao nekog ko tek treba da postane arhitekta i ko treba da uči, i ko se preispituje. Nije to unutrašnji razgovor sa sobom, rat je vrlo često.
Nije jednostavno, tako da još uvek ne mogu da budem siguran da li sam formiran arhitekta, ili ja, u stvari, možda i neću da budem formiran arhitekta, jer me to vuče da i dalje napredujem, da i dalje proučavam, da i dalje nešto pregledam.
Mi arhitekte smo zanatlije, kao kovači
Šta gledate? Šta čitate?
Ne znam, svašta. Ja sam svaštojed. Od romana, u poslednje vreme Antu Tomića. Potpuno me oduševljava, a još smo i generacija. Čak i pokušavam da pišem o svojim objektima na njegov način. Videćemo kako će to ispasti.
Imam utisak da su internet i laka dostupnost informacijama uspeli kod mene da ubiju klasično čitanje. Non-stop nešto proučavam i gledam, negde se tražim i analiziram. Moji klinci to ne shvataju, ali odrastao sam kad nije bilo interneta, nije bilo ničega.
Njima je neverovatno da se oduševljavam svim tim, ali se i dalje oduševljavam što je dostupnost informacijama neverovatna i što možeš u svakom trenutku sve da pronađeš i da ti je na dohvat ruke.
Oni studiraju arhitekturu?
Ne. Ćerka će možda. Sam sam odlučio da studiram arhitekturu bez uticaja mojih roditelja, tako će i moja deca odlučiti šta će biti u životu. Nije lak arhitektonski posao, pogotovo u našem okruženju. Nije lako ni isplivati kao arhitekta, pa se dugotrajno baviti tim lepim poslom.
Svestan sam da se puno mladih kolega traže, idu od biroa do biroa, rade za neke male pare, ali sve je to neki zanat. Mi smo zanatlije. Kao kad neko odvede konja da ga kovač potkuje, tako klijent dođe kod arhitekte da mu iscrta kuću. To je zanat koji je jako bitan.
E sad, ako si dobar zanatlija, ako imaš neku imaginaciju, možeš da smisliš lepu kuću i ako imaš talenta i ako si užasno vredan, onda to daje rezultat i onda možeš sebe zvati arhitektom.
БРАВО ЛАЗО!