Sa Dijanom Novaković i Majom Necić razgovaramo o starim i novim projektima, ali o iskustvima koja su na Danima Orisa stekle kao prvi predavači iz Srbije.
Priča počinje dosta neobično. Klijent je želeo da svoje imanje pretvori u kompleksnu mešavinu vrhunskog turizma, poslovanja, kreativnosti i kulture. Imanje je u Mokrinu, severnobanatskom selu u Vojvodini, nedaleko od Kikinde. Na nekadašnjem salašu bilo je nekoliko trošnih objekata i ruinirana seoska kuća izgrađena sa izvesnim ambicijama dvadesetih godina prošlog veka.
Mokrin je poznat vinima, lisnatom siru, šunkama, štrudlama, tamburašima, takmičenjima u tucanju uskršnjim jajima i prvenstvima u borbi gusana. Danas se za njega zna i po arhitekturi. Zna se i za Studio Autori.
Dugo smo se dogovarale za ovaj razgovor. Nikako da usaglasimo slobodne termine. Našle smo se ove zime u njihovom birou u ulici Kneza Miloša, jednoj od najstarijih i najinteresantnijih beogradskih ulica, u zgradi iz dvadesetih godina prošlog veka. Danas je u njemu arhitektonski biro – Studio Autori. Uspešno ga vode Maja Necić i Dijana Novaković.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Razvoj događaja kao paradoks sistema
Dijana: Postali smo studio 2008. Zapravo, družili smo se na fakultetu, a okupili smo se oko konkursa za Mokrin House, nesvesni da će to, u stvari, odrediti to što danas postojimo kao studio.
To vas je i obeležilo na arhitektonskoj sceni, u svakom pogledu. Vrlo specifičan početak karijere. Još niko, bar kod nas, nije tako počeo.
D: Vrlo neobičan, zaista. Ne samo kod nas, već i mnogo šire. To je, u stvari, paradoks ovog našeg sistema, odnosno izostanak postojanja bilo kakvog sistema, pa su ovakve priče moguće. Prilično sam sigurna da takav razvoj događaja ne bi bio moguć u nekom mnogo uređenijem sistemu. To je bila velika prednost u tom trenutku, da na taj način krenemo da radimo. Mokrin je obeležio naš način razmišljanja, karijere… i apsolutno je odredio na koji način danas razmišljamo i stvaramo.
Bili ste studenti kad ste ušli u jedan kompleksan i komplikovan posao. Od vas je to tražilo da funkcionišete i sarađujete sa mnogo različitih profesionalaca, od inženjera do zanatlija. A to se kod nas na fakultetu ne uči.
Maja: Tako je. Možemo da mistifikujemo taj period, a u stvari smo organski krenuli u sve to, potpuno intuitivno. To je odredilo kako danas promišljamo ono što radimo. Iz ove perspektive, kad bismo u ovom trenutku krenuli da radimo na ovakvom projektu, nisam sigurna da bismo mu pristupili takvom silinom i sa takvim žarom kao tada.
Kao studenti smo odrastali na Danima Orisa i časopisu Oris, pa nam je Rusanov poziv, kao i njegovog tima, bio nestvaran.
D: Danas bismo bili mnogo oprezniji, sa iskustvom bismo ušli u projekat, možda čak i proračunato. Ne mislim u negativnom smislu, već moraš znati šta ćeš od projekta dobiti, odnosno, šta to znači u portfoliu, šta u profesionalnom napretku, koliko vremena moraš uložiti u sve to, koliko sve košta… To se uvek sagledava kada se pristupa nekom projektu. Tada… Mokrin je bio… sve. Bez ikakvog racija, samo želja i uzbuđenje… bio je takav trenutak.
M: Nismo ni pretpostavili kakav će to tok imati. Krenuli smo sa jednim objektom, naredne godine desio se drugi, a onda je usledila pauza od godinu dana, kada smo promišljali dalji razvoj projekta. Na kraju je izgrađeno pet objekata. Tek smo, pripremajući se za Dane Orisa, napravile osvrt na ceo taj proces i sagledale šta se zapravo dešavalo i koja iskustva smo odande ponele.
D: Napravile smo hronologiju događaja, za tih pet godina koliko je i trajala naša saradnja sa Mokrin Houseom. Prilično je bilo važno, kako za sam projekat, tako i za njegov razvoj, da je to što se tamo dešavalo bilo prepoznato u stručnoj javnosti. Svaki od objekata dobio je priznanja, nagrade, medijsku pažnju… Mislim da je to doprinelo da klijent razume koliko je značajno to što radi i da je to dalo energiju kojom se sve izvelo do kraja.
Kad već pomenuste Dane Orisa, kakvi su vam utisci, sad kad se već sve sleglo?
D: Bilo je vrlo emotivno. To smo i iskazale na predavanju. Kao studenti smo odrastali na Danima Orisa i časopisu Oris, pa nam je Rusanov poziv, kao i njegovog tima, bio nestvaran. Značio nam je u svakom pogledu. Prošle, 2023, navršilo se petnaest godina rada, pa nam je bilo važno da napravimo presek dosadašnjeg stvaralaštva. Tako da smo za tu priliku napravile hronologiju događaja i projekata, a predstavile smo i nerealizovani projekat koji nam je bio dragoceno iskustvo – nezavršenu kuću na Đerdapu, u Golubinju. Konstantno smo ga menjali zbog izuzetno nedostupne i gotovo divlje lokacije. A kako je to odredilo tok i način projektovanja, smatrale smo da je važno predstaviti i takvo iskustvo.
Nema malih projekata
Bile ste prve iz Srbije koje su predavale na Danima Orisa, ako isključimo ona tri puta kada su održani beogradski Dani Orisa. Ono što ste prikazale ni u čemu ne zaostaje za projektima i realizacijama drugih učesnika. Koliko često ste u situaciji da govorite pred publikom o svom radu?
M: Nažalost, vrlo retko. Čak smo i u velikoj meri izbegavale ovakve nastupe (smeh). Naši projekti su relativno mali, međutim, osetile smo da je sada pravi trenutak da sa izvesnim iskustvom govorimo o našem radu. Želele smo da tim predavanjem pokažemo da nema malih projekata, da se svaka ideja može promišljati duboko i slojevito i da rezultat bez obzira na veličinu objekta može da bude veliki. To nam je, u stvari, bilo jako važno. Da pokažemo kako pristupamo i razmišljamo o onome što radimo.
Koliko se sećam, u jednom trenutku ste i bežale od medija.
D: Sećam se toga. Bio je to vrlo specifičan trenutak. Tek što smo bili završili Mokrin i imala sam utisak da smo tu temu iscrpli, da se samo ponavljamo, odnosno da je sve već rečeno. Mislile smo da nemamo ništa novo da kažemo, a smatramo da treba da govorimo kad osećamo da za to postoji razlog. Pored toga, bio je to dosta specifičan trenutak i privatno. Nakon Mokrina su se naši putevi razilazili. Bilo je to vreme kada smo preispitivali naše profesionalno postojanje, treba li da nastavimo zajedno i kako.
M: Dok smo radili Mokrin shvatili smo da funkcionišemo kao biro i da ćemo nastaviti da radimo zajedno. Po završetku tog petogodišnjeg projekta i pored svih priznanja, nagrada, publikacija… nismo imali novih angažmana. Bili smo potpuno zbunjeni. Šta se to dešava… U tom trenutku nismo bili sigurni kuda dalje.
Naši projekti su relativno mali, međutim, osetile smo da je sada pravi trenutak da sa izvesnim iskustvom govorimo o našem radu.
Dobiješ Oskara i onda sledeće tri godine niko te nigde ne zove… (smeh) Kako su stigli novi poslovi?
D: Ne bismo ni to mistifikovale. Bio je to period kad smo uglavnom radili enterijere stanova… I to nas je u tom trenutku održavalo u životu. Paralelno smo dosta radili za ugostiteljsku scenu i klubove. Tu se zapravo pokazalo koliki je jaz između našeg pristupa, projektantske škole iz koje smo potekli i onoga što klijent očekuje.
M: Od onoga gde se ti baviš total dizajnom, potpuno si involviran u proces projektovanja i sa klijentom zajedno gradiš ideju… a onda dolazi realnost u kojoj pokušavaš da primeniš svoj pristup, a klijent ima svoje viđenje.
D: Ti projekti su uspešno završeni, ali su tražili drugačiji pristup. Reč je o klijentima koji imaju svoje projektantske standarde, svog Nojferta, sve je to poteklo iz njihove prakse. Ako po logici negde može da stane određen broj ljudi, po njima tu će biti mesta za još više, jer se mora opravdati investicija. Bilo je razmimoilaženja. Ceo proces nije bio lak, ali je iznedrio neke dobre projekte. U stvari, baš ti prilično neizvesni projekti, doneli su nam nove poslove. Došao je GIR, pa Catena… odatle je sve krenulo u smeru u kojem danas radimo.
Kod rekonstrukcija sve je deo nasleđa
Mokrin vam je bio iskustvo rada u prostoru koji ima svoju istoriju, koji treba sa senzibilitetom obnoviti i prilagoditi današnjim potrebama. Razgovaramo upravo u jednom takvom prostoru. Vaš atelje je u kući iz dvadesetih godina prošlog veka. U tom obnovljenom ambijentu oseća se prošlost. Tu je i umeće saradnje sa majstorima, kao i rad u ambijentu koji ima istoriju. Čini mi se da vas to vodi kroz sve aktuelne projekte i omogućava da oživite i neke stare, važne, a skoro iščezle zanate.
M: Istina. To jeste deo našeg pristupa, prepoznavanje potencijala prostora…
Pronalaženje elemenata koje treba sačuvati ili istaći, odnosno izvući na površinu.
D: Jako je važno prepoznati šta možeš da izvučeš. Uvek su naši prvi susreti sa prostorom ujedno i analize. Početne ideje razvijamo zajedno sa analizom onoga šta je sve moguće i šta bismo želeli da postignemo. Tada pravimo selekciju elemenata na kojima ćemo insistirati. Često preteramo pa postavimo previše tema koje je jako teško posle razraditi. Kod rekonstrukcija je to posebno izraženo, čini ti se da je sve važno, sve je deo nekog nasleđa, da li graditeljskog ili kulturološkog, a nikad nemaš toliko novca, ni vremena, a ni načina da sve to sačuvaš. Stara kuća u Mokrinu je imala, pored rolja, oslikane zidove sa scenama iz lova, sa jelenima i tragovima stogodišnje patine. Nažalost, bilo je nemoguće modernizovati i unaprediti kuću, a zadržati netaknute zidove.
Nekad, na samom početku, ni ne znaš šta sve to nosi. Onda otkrivamo detalje i menjamo pristup, pa prilagođavamo i uvodimo u projekat, odnosno prilagođavamo novom kontekstu. Na projektu Sofi Beograd nismo isplanirali finalnu formu ili teksture kamena, već je ono što smo pronalazili u takvoj, zatečenoj formi, uz minimalnu obradu, postajalo deo prostora.
Našim projektima, u stvari, generišemo i klijente – to su projekti u kojima imaš vremena da se baviš finim detaljima.
Prihvatate li velike projekte? Mnogo veće od ovih koje radite.
M: Nismo imali prilike da radimo jako velike stvari, ali bismo voleli. Mokrin nas je oslobodio straha da nešto ne možemo. To je bila pokazna vežba za rekonstrukciju, za dizajn nameštaja, za najrazličitije teme. Programski je bio vrlo zahtevan, pošto se mnoštvo sadržaja preklapalo.
Našim projektima, u stvari, generišemo i klijente. To su projekti u kojima imaš vremena da se baviš finim detaljima. Tu se odlično snalazimo, pa nas takvi klijenti i angažuju. Ali da, voleli bismo da to testiramo u razmeri koja prevazilazi našu dosadašnju praksu. Tako se, u stvari, proveravaju i preispituju pristupi.
Kako se uklapate u ono što se danas nosi u arhitekturi kod nas? Čini mi se da pripadate onome što bi se moglo nazvati sporom arhitekturom. Kao slow food.
D: Može se to tako reći. Spora, zato što insistiramo na tome da sve stvarno promislimo. Kod projekta velikih razmera, velikih kvadratura i velikog novca, protok vremena je najvažniji i u izuzetno kratkim vremenskim okvirima mora se završiti mnogo toga. To često isključuje ono na čemu insistiramo. A to su promišljanja i analize. Ako se to na početku dobro uradi, rešenje dođe samo od sebe. Sve promene koje posle dođu lako se mogu uklopiti… Kada je jasna ideja, sve je mnogo lakše rešiti. Oprobali bismo se i u velikim projektima, tako se trenira mozak, veštine, sve…
Ima i adrenalina…
D: Da. Nije to nešto od čega bežimo, ali nije bilo prilike. Ne ignorišemo velike projekte.
Margina kao poligon za eksperimente
Da li vam je žao što ste ostale u Srbiji?
D: Vratiću se na ono što sam na početku rekla… U Srbiji je zanimljivo to što se ovde ništa ne može i može se sve. I baš zato, postoji pregršt načina da se nađe put kako nešto realizovati. Sigurna sam da svi mogu da to iskoriste u pozitivnom smislu i da naprave svoju priču.
Kao regija smo na margini, a Jugoslavija to nije bila. Energoprojekt i tadašnje velike projektantske i izvođačke kuće gradile su po svetu, posebno u Africi i nesvrstanim zemljama. S druge strane, ta margina ima i svojih prednosti. Ono što se izgradi u malim sredinama postoje važan centar okupljanja za lokalnu zajednicu. A može se i eksperimentisati.
M: Upravo to. Ostaje puno prostora za eksperiment, i ne samo za to, već i puno prostora za razmišljanje o načinu kako pristupiti nekoj ideji. Mokrin je – ponovo se vraćam na to – bio projekat koji nije imao jasno definisan programski zadatak. Nisam sigurna da bi klijent u nekom drugom slučaju tako otvoreno ušao u projekat. Hoću da kažem da je i to stvar ovog našeg konteksta. Sve što je nastajalo tamo, ljudi koji su tamo nešto realizovali, radili su to prvi put. Ne kažem da je bilo revolucionarno, kažem samo da je to, u tom trenutku bilo nešto novo. Upravo je to ta prednost margine. Slično je bilo i kod projekta Sofi…
Malog kozmetičkog brenda…
M: Da, i to je bio eksperiment. Jako je važno da prepoznaš na kojim projektima možeš da primeniš takav pristup, kad možeš da odeš mnogo, mnogo šire od onoga što je tvoj zadatak… i da proizvedeš novu vrednost. Radili smo sa škartom kamena koji smo pronalazili u kamenolomima, sa neočekivanim teksturama i oblicima… i nekom minimalnom obradom tih komada gradili smo prostor.
Kad se napravi paralela, stvari ovde nisu tako loše kao što nam se ponekad čini.
Vidim na vašem Instagramu, jer prilično ste samozatajne, projekat koji radite u Hrvatskoj, u Istri.
M: Tako je. Sad smo u finišu, sad je period nervnih slomova… kad definišemo detalje… Klijenti su iz Srbije. Kupili su plac u Balama i želeli su kuću za odmor u kojoj će provesti penziju. Zadatak je bio – velika porodična kuća za njih, i gostinska koju ćemo realizovati u narednoj fazi.
D: Zanimljiv je taj kontekst Istre, Bale su povučene u kopno, nisu na moru, ali ono je prisutno bez obzira što se ne vidi.
M: Parcela je praktično prazna, pogled nije preterano inspirativan, okružena je praznim parcelama, pa se ne zna šta će se na njima dešavati. Pitanje konteksta je zanimljivo. Ne znamo kako će se okolina menjati i razvijati, pa je bilo najizazovnije postaviti objekat i projektovati tako da se ne zavisi ni od čega šta će se u okolini događati. Bilo nam je važno da se Mediteran oseća u postavci objekata koji su prilično razuđeni i sami za sebe, tako da na parceli prave mali mediteranski ambijent sa dosta zelenila i senki, sa kamenom koji je u detaljima, ali nije glavni materijal. Morali smo da pravimo balans, jer je kamen, tako karakterističan za ovaj predeo, najskuplji materijal. Napraviti suhozid na moru… izuzetno je skupo, a izvođači za nešto toliko karakteristično za te krajeve skoro da i ne postoje. Jako ih je teško naći. Čak i kad ih nađete – cene su van svake realnosti, pa onda kamen koristite samo za detalje.
Pretpostavile smo da ćemo tamo imati perfektne izvođače i saradnike… Projekat je koncipiran tako da se koriste lokalni materijali i da se sve izvodi lokalnim, tamo dobro poznatim tehnikama. Međutim, bio je to šamar realnosti… Ni tamo stvari ne funkcionišu mnogo bolje nego kod nas. Iznenađujuće, ali… mnogo bolje saradnike imamo na ovdašnjim projektima. Kad se napravi paralela, stvari ovde nisu tako loše kao što nam se ponekad čini.
Ušle ste u klimatski potpuno drugačiju sredinu, u drugu mikroklimu.
D: Nismo to posmatrale kao izdvojen slučaj. U svakom projektu trudimo se da najbolje odgovorimo na ono što čini specifični, lokalni kontekst. U Mokrinu smo se prilično nadovezivali na okruženje, a ovde smo želeli da kreiramo svoj ambijent, jer smo shvatili da ne znamo kako će izgledati okolina. Pravili smo mikroambijente, kadrirali poglede sa prozora onako kako to nama odgovara… Projekat je vrlo zanimljiv konceptualno, ali o njemu ćemo detaljnije kada bude završen.
Lepo je kad imaš preko puta klijenta koji hoće da čuje, kad osećaš da se međusobno nadograđujete.
Često se stan uređuje preko Pinteresta, a ne u saradnji s arhitektom, čak i ako ljudi imaju nekog u svojoj neposrednoj blizini… rođake, prijatelje… Da li je arhitekta preskup, ili se ne zna koliko može da poboljša kvalitet življenja u stanu.
D: To je naš društveni kontekst. Nije pitanje novca, pitanje je kulture. Lepo je kad imaš preko puta klijenta koji hoće da čuje, kad osećaš da se međusobno nadograđujete. To obezbeđuje uspešan projekat. To je game changer. Ne vidimo vrednost u instant stvarima.
Biro vam je u ulici Kneza Miloša koja je istorija arhitekture 19. i 20. veka. Koliko vam je to inspirativno? U neposrednoj blizini se nekoliko kuća urušava na naše oči.
D: Ova ulica je pravi reprezent toga kako izgledaju ovaj grad i ova zemlja. U njoj imate sve, od starih zgrada i ministarstava iz 19. veka, do Skylinea kojim se završava ulica. Na tom kilometru je apsolutno sve što je slika ovog drušva.
M: I svi ti apsurdi. Preko puta opštine Savski venac je kuća koja se raspada, sa dvorištem prepunim đubreta… tu su i stambeno-poslovni kompleksi na mestu starih stambenih zgrada. Od parcele do parcele, svaka kuća priča neku priču o ovom gradu.
Zaboravljena tehnika malanja roljama
Bila je tu i modernistička zgrada nemačke ambasade koja je srušena i izgrađena je nova. Vidi se promena paradigme. Prethodna zgrada je bila otvorena prema svetu, a ova je kao tvrđava. Arhitektura moderne je bila otvorena, a sada kao da se zatvara.
D: Upravo tako, to je novi društveni kontekst u kome se jasno prepoznaju i crtaju granice između svetova. Svako zna gde pripada i tu nema mešanja.
Pritzkerova nagrada se poslednjih godina dodeljuje autorima koji su relativno nepoznati u zapadnom svetu, autorima malih projekata koji su važni za sredinu u kojoj nastaju, a to ume da bude jako daleko od centra. Da li se to menja arhitektura ili se nagradama želi promeniti odnos?
D: Mislim da se nagradama želi promeniti odnos. Sve je više projekata u kojima nema velike arhitekture. Nema ideja koje na bilo koji način menjaju tvoj ili moj život. Često ga čine još komplikovanijim. A život bi zahvaljujući arhitekturi trebalo da bude bolji. Na 23. Danima Orisa, indijski arhitekt Vinu Daniel imao je sjajno predavanje koje se vraća esenciji arhitekture, odnosno kako život može biti bolji zahvaljujući arhitekturi.
Bosonogi arhitekti. Nemaju kancelariju, biro im je, u stvari, samo laptop na lokaciji. I od dostupnog materijala prave arhitekturu. Vi ste, u Mokrinu, primenili staru, već zaboravljenu tehniku malanja zidova.
D: Da. Rolje. Tehnika je poznata u ovim krajevima, ali se danas retko koristi. Ima toliko tema koje su zaboravljene… nisu više bitne. Tako se gubi svest da je to ikada postojalo. Nema kontinuiteta, nema tih divnih slojeva, tih valera koji grade naše male identitete. A upravo je to važno… kad kroz projekat nešto može da se aktuelizuje, ili da se nađe način da se ponovo prikaže ili reinterpretira. Tako se oživljavaju i ljudi koji su se time bavili…
Rolje smo pronašli u selu kod bake koja se time više ne bavi. Vrlo rado nam ih je ustupila. Radio je drugi majstor i jako se pozabavio tehnikom izvođenja. Sigurno će još negde to primeniti. Time podsećaš ljude da mogu i tako da rade. To je važno.
Mokrin je tada bio dosta veliki zalogaj, a čini mi se da se klijent neće zaustaviti na ovom što smo do sada uradili.
Šta će biti sa Mokrinom? To je završena priča?
M: Ne bih rekla. Bilo bi lepo da kompleks ne funkcioniše tako hermetički zatvoren – kad se uđe na kapiju potpuno se promeni atmosfera. Oduvek su postojali planovi, između nas i klijenta, da se ceo koncept proširi na selo, da te nešto povuče da odeš na neku drugu tačku. Mokrin je tada bio dosta veliki zalogaj, a čini mi se da se klijent neće zaustaviti na ovom što smo do sada uradili.
Govorite, u stvari, o javnim prostorima Mokrina?
D: To je zanimljiva tema. Revitalizacija gotovo potpuno zapuštenog sela koje je slika i prilika skoro svakog srpskog sela. Današnji tempo i način života traži neku vrstu samoizolacije. Traži da imaš mesta u kojima možeš da se skloniš, da artikulišeš misli, da radiš u nekom mirnijem ambijentu. To je Mokrin ponudio. Imaš mir, imaš sve prednosti modernog života, a u izolovanoj si sredini. Jedan novi pogled na modernost. Nažalost, sela više nisu onakva kakva su nekad bila. Mislim na organizaciju. Poljoprivreda više nije jedina i najvažnija. Sela su sada najčešće mesta jeftine radne snage za fabrike koje se okolo otvaraju, a ne za poljoprivredu. Onda ovakav pristup postaje zanimljiv. Uvažava se kontekst i na neki način se selo integriše. Na imanju se insistira da hrana dolazi iz sela, proizvođači i dalje proizvode mokrinski sir i to treba zadržati. Još se obeležavaju Dani Mike Antića… Tako se i selo povezuje.
M: Maštali smo da imanje ne bude usamljena tačka, već da se te iskre pojave svuda u selu, da međusobno komuniciraju. Ako se bude javila potreba za širenjem kapaciteta, smatrali smo da je važno da se integrišu porodice koje mogu da ponude svoj fizički prostor koji im trenutno ne treba. Da se tako selo još više uveže, a da se ljudima koji dolaze ponudi realna realnost. Makar na kratko, boravak sa jednom tipičnom familijom.
A onda se radi i na mikrourbanizaciji mesta. Popravljaju se trotoari, sređuju javni zeleni prostori… i život se u selu menja.
D: To je sve tako zamišljeno… Videćemo kako će funkcionisati. Za sad je sve u granicama imanja.
Dinamična i uzbudljiva profesija arhitekte
Bude li vam nekad žao što ste se opredelile za arhitekturu? Jeste li poželele da budete nešto drugo?
M: Na kraju dana uvek uživaš u ovome. Dinamično je.
D: Ne bih ništa drugo bila. Uzbudljivo je. Uzbudljiv je taj eksperiment kroz koji stalno prolaziš u smislu novih tipologija, novih pristupa…
Da li je velika fluktuacija u birou?
M: Otkako smo krenuli kao grupa prijatelja, bilo nam je vrlo teško da dovedemo nekog novog u naš tim. Dosta smo se dugo opirali, ali uspevamo polako da povećavamo tim i da nalazimo ljude koji nam odgovaraju, što nam je jako bitno. Sedimo za istim velikim stolom, provodimo ceo dan zajedno. Važno nam je da preko puta imamo nekog s kim delimo vrednosti u nekom najširem smislu. Sada nas je šestoro.
Kako rasteš, tako se sve usložnjava, ceo sistem. I onda polako prestaješ da učestvuješ u kreativnom procesu i postaješ menadžer. To nam nije baš preterano blisko, ali jeste neka realnost.
D: Bitno nam je da ispratimo sve što izlazi iz biroa. Nismo kontrol frikovi, ali želimo da procesuiramo sve što se dešava. Važno je što od ovog posla živimo, ali želimo i da se u svemu dobro osećamo i da nam je lepo.
