Spomeničko nenasleđe: Zašto stalno resetujemo sopstvenu istoriju?
Tri talasa brisanja u jednom veku ostavila su gradove bez stabilnog kriterijuma sećanja – između ideologije, replike i ironije.
Nakon teksta u kome smo analizirali kako se istorijski slojevi predstavljeni zgradama u našim gradovima selektivno čuvaju ili brišu, ponekad i bez „zle namere” i mržnje, nego čistom halapljivom ignorancijom investitorskog kapitala, postavilo se još jedno pitanje – pitanje spomenika u našim gradovima. Koji se isto tako menjaju „kako vetar duva”, sa ideologijama i novim državama, sa mržnjom prema starom i željom da se “reinterpretira” sopstvena prošlost, jer kako je rekao Orvel, ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost.
Tako je u celoj regiji – a u Srbiji je, zbog „spomeničkog nenasleđa”, odnosno, zbog nedostatka kontinuiteta koherentne državnosti od Srednjeg veka naovamo, svaki sledeći sloj „spomeničke arhitekture” gotovo redovno građen na mržnji i negaciji prethodnog. Nakon bizarne vesti da je u Sremskoj Mitrovici, gradu deset rimskih careva i brojnih starohrišćanskih svetaca, upravo otkriven spomenik – prosjaku, moramo se zapitati da li je nedostatak tradicije potpuno „uništio” zdravorazumske kriterijume za podizanje spomenika u našoj zemlji.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Kome se uopšte, dižu spomenici, i kome se čuvaju?
Postoje gradovi u kojima istorija stoji mirno. Slojevito, dostojanstveno, ponekad kontradiktorno – ali stoji. Carevi ostaju pored revolucionara, kraljevi pored republikanaca, generali pored pesnika. Niko nikog ne briše; samo se dodaje novi sloj. Takvi gradovi ne raspravljaju o tome da li im istorija „smeta“ – oni je podnose.
Takva je Finska. U Helsinkiju, prestonici države koja se otcepila od Rusije 1918. i zbog Rusije nedavno ušla i u NATO, ponosno na glavnom trgu stoji spomenik caru Aleksandru II. Ruskom caru, koga niko nije dirao ni posle 1918. jer je to čovek koji je Finskoj prvi put dao autonomiju, dakle, državu u državi – Veliko Vojvodstvo Finsku, koje je imalo svoje zakone, svoj novac, marku, svoj parlament itd.
I drugi spomenik je tu – Caričin kamen, obelisk na čijem je vrhu ruski carski orao sa grbom Finske na grudima, posvećen carici Aleksandri. Ovde su Finci imali „momenat gubitka tolerancije” pa su 1918. sklonili spomenik, ali su ga 1971. pokajnički vratili, i sada on ponosno stoji u luci.
Pri dolasku u Helsinki sam se iznenadio tolerancijom Finaca i rekao „Ovo bi kod nas dinamitom razneli ili odneli u neki hangar”. Finci su bili izričiti: „Ali to su ljudi koji su pomogli da se izgradi naša država, mi to ne zaboravljamo!”
Ono što je juče bilo ponos, danas je višak. Ono što je juče bilo centralni trg, danas je politički problem. I tako već više od jednog veka.
Kod nas je drugačije. Na ovim prostorima, istorija se ne taloži – ona se resetuje (kao i sa zgradama, samo ekstremnije). Svaka nova država, svaka nova ideologija, svaka nova vlast, kreće od praznog postamenta. Ono što je juče bilo ponos, danas je višak. Ono što je juče bilo centralni trg, danas je politički problem. I tako već više od jednog veka.
Rezultat nije samo promenjena ikonografija. Rezultat je nešto dublje: odsustvo kontinuiteta u javnom sećanju. Imamo spomenike, ali nemamo nasleđe. Imamo figure, ali nemamo stabilan kriterijum kome i zašto dižemo bronzu.
U Vojvodini su nestajali carevi posle 1918. U Srbiji figuracija praktično nije ni postojala do oslobođenja od Osmanskog carstva. Kraljevina je stvarala svoju tradiciju, socijalizam je rušio i gradio novu, a posle 1991. sve je postalo relativno – i veličina, i motiv, i ukus.
Danas smo između megalomanije, replike i ironije. Zato je možda najprecizniji izraz za stanje našeg javnog prostora onaj koji smo spomenuli – upravo spomeničko nenasleđe. Jer problem nije u tome što nemamo spomenike. Problem je što nemamo kontinuitet kriterijuma. Grad bez kontinuiteta spomenika je grad bez kontinuiteta identiteta.
Vojvodina: Od careva do praznih postamenata
Pre 1918, prostor današnje Vojvodine bio je deo Austrije, pa Austro-Ugarske. Gradovi poput Novog Sada, Subotice, Sombora ili Pančeva razvijali su se u okviru srednjoevropskog kulturnog modela, sa jasnom hijerarhijom simbola u javnom prostoru.
Spomenici su podizani carevima, kraljevima, carici Sisi, Franji Josifu, generalima Monarhije. Figura vladara na konju, alegorije Pobede, anđeli i bronzani brkovi – sve po pravilima Beča i Pešte.
Onda dolazi 1918. i nova država. Novi simboli, novi narativ. Spomenici „stranim vladarima“ postaju politički višak. Mnogi su uklonjeni, neki pretopljeni, neki zaboravljeni po depoima. Urbanizam dobija rupe – fizičke i simboličke.
Postamenti ostaju kao metafora: tu je nešto stajalo, ali više ne znamo šta. Za razliku od gradova poput Praga ili Budimpešte, gde su slojevi istorije ostali vidljivi i ponekad napeti, ali prisutni – kod nas se često išlo na brisanje.
U Somboru je, na primer, stajao monumentalni spomenik Ferencu II Rakociju, podignut 1907. godine kao simbol ugarskog istorijskog kontinuiteta. U Subotici je postojao spomenik caru Franji Josifu I, podignut u čast dugogodišnje vladavine.
Ono što je do juče predstavljalo lojalnost caru, sada postaje simbol „tuđinske vlasti“. Spomenici „stranim vladarima“ postaju politički višak.
U više vojvođanskih gradova postojale su biste i obeležja posvećena carici Sisi, čiji je kult bio izrazito snažan u mađarskom delu Monarhije. Ti spomenici nisu bili samo dekoracija. Oni su bili pečat političkog poretka. Urbanizam je bio produžetak države.
Onda dolazi 1918. i nova država – Kraljevina SHS. Novi simboli, novi narativ, novi centar gravitacije. Ono što je do juče predstavljalo lojalnost caru, sada postaje simbol „tuđinske vlasti“. Spomenici „stranim vladarima“ postaju politički višak.
Spomenik Rakociju u Somboru uklonjen je već 1919. godine. Spomenici Franji Josifu uklanjani su širom Vojvodine, često bez ceremonije, ponekad uz otvorenu simboličku demonstraciju prekida sa starim režimom. Neki su pretopljeni, neki razbijeni, neki sklonjeni u depoe i zaboravljeni. Poneki su preživeli samo kao arhivska fotografija.
Urbanizam dobija rupe – fizičke i simboličke. Postamenti ostaju kao metafora: tu je nešto stajalo, ali više ne znamo šta. Trg ostaje, ali centar smisla nestaje. Stvara se novi smisao – umesto Rakocija, dobijamo Miletića, što je razumljivo.
U Pragu i danas možete videti careve, svece, reformiste i revolucionare kako dele prostor, čak i kada su ideološki suprotstavljeni.
Za razliku od gradova poput Praga, gde su slojevi istorije ostali vidljivi i ponekad napeti, ali prisutni – kod nas se često išlo na brisanje. U Pragu i danas možete videti careve, svece, reformiste i revolucionare kako dele prostor, čak i kada su ideološki suprotstavljeni. U Pragu bečki carevi koji su vladali Češkom (Bohemijom) smatraju se i češkima. Niko nije pomerao svece sa Karlovog mosta.
U Budimpešti su sporni spomenici često relocirani, ali nisu nestali iz kolektivnog pamćenja. Primer je već pominjani Memento Park u Budimu. U Vojvodini je, međutim, logika bila radikalnija: ako simbol ne pripada novoj državi – on se uklanja. Ne reinterpretira se, ne kontekstualizuje se, nego nestaje.
Taj prvi veliki talas uklanjanja 1918–1920. postavio je obrazac koji će se ponavljati tokom celog 20. veka. Svaka nova vlast tretira javni prostor kao tablu za brisanje, a ne kao arhiv. I tu se rađa ono što danas možemo nazvati spomeničkim nenasleđem: istorija koja je postojala, ali je prekinuta; memorija koja je imala materijalni oblik, ali je uklonjena; grad koji je imao slojeve, ali ih je svesno redukovao. Jer kada uklonite spomenik, ne uklanjate samo bronzu. Uklanjate kontinuitet.
Srbija pod Turcima
U užoj Srbiji situacija je bila drugačija. U okviru Osmanskog carstva figurativni javni spomenici nisu bili deo urbanog pejzaža. Islamska tradicija izbegavala je monumentalnu figuraciju u javnom prostoru. Nije bilo konjanika, nije bilo bronzanih kraljeva. Gradovi su rasli bez te vrste memorijalne vertikale.
Kada je došlo oslobođenje u 19. veku, Srbija je praktično krenula od nule u pogledu javne plastike. Spomenik je postao znak modernosti i državnosti. Figura u bronzi značila je: „postojimo“.
Kasnije, figuracija nastaje i u islamskim zemljama, ali uglavnom onim sekularnim, kakvo Osmansko carstvo nije bilo – u Damasku je spomenik Saladinu na konju simbol grada, Egipćani imaju u Aleksandriji Aleksandra Velikog, a brojne diktature su se utrkivale ko će većeg predsednika staviti na neki trg – recimo, Sadam Husein je dobar primer u Iraku.
Sa Kraljevinom SHS, a potom Kraljevinom Jugoslavijom, kreće intenzivno podizanje spomenika dinastiji, vojskovođama, nacionalnim herojima.
Ali, kada se Srbija izvlači ispod osmanske vlasti tokom celog 19. veka, polako dobija i zapadnjačke spomenike. Određuje sama ko je zaslužan i uključuje se u tokove evropskog nasleđa. Spomeničkog nasleđa.
Sa Kraljevinom SHS, a potom Kraljevinom Jugoslavijom, kreće intenzivno podizanje spomenika dinastiji, vojskovođama, nacionalnim herojima. To je pokušaj stvaranja kontinuiteta koji zapravo nikada nije postojao u urbanom tkivu. Spomenik postaje sredstvo političkog vaspitanja.
Gradovi dobijaju kraljeve na konjima, vojnike u maršu, majke sa sinovima. Konačno imamo „nasleđe“. Ali to nasleđe traje tek dvadesetak godina. Tek sada nastaje „plot twist”.
Socijalizam: Nova mitologija, nova ikonografija
Posle 1945. sledi reset. Monarhistički i verski simboli nestaju ili se sklanjaju. Na scenu stupa nova država – prvo Federativna Narodna, pa Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija – sa novom ikonografijom. Partizani, apstraktni memorijali, monumentalni betonski kompleksi, heroj bez lica ali sa idejom.
Spomenik više nije samo figura – postaje pejzaž, arhitektura, čitava topografija sećanja. I paradoksalno, upravo tada nastaje možda najoriginalniji sloj našeg spomeničkog nasleđa. Ali on je ideološki obojen. I zato krhak.
Nestaju ne samo imena koja podsećaju na kraljeve (Kraljev Brig postaju Bački Vinogradi, Potiski Sveti Nikola je sada Ostojićevo, Carevo Selo je Minićevo i slično), već nestaju i verski simboli. U Somboru i Novom Sadu nestaju spomenici Svetom Trojstvu sa glavnih trgova. U Somboru se trg i dalje tako zove, ali ga građani podsmešljivo zovu „Ćelavi trg”.
Spomenik Martinu Luteru u Vrbasu je posle rata nestao sa protestantima, Nemcima, a danas postoji pokret da se napravi replika.
U poslednje vreme postoji incijativa da se vrati porušeni spomenik Svetom Trojstvu, ali i drugi spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću koji se nalazio na trgu svetog Đorđa. Istovetan spomenik Svetom trojstvu postoji očuvan na trgu u Baji u Mađarskoj, tako da je moguće uraditi kopiju, kaže Vikipedija, a mi joj verujemo.
U Mitrovici i Osijeku, spomenici Svetom Trojstvu (Svetoj Trojici, ako ste skloni purizmu pravoslavlja) nisu uklonjeni. Ali, u Mitrovici je zapušten da bi tek pre nekoliko godina bio obnovljen. U Subotici je bio premešten na manje vidljivu lokaciju, da bi 2014. bio vraćen gde i pripada.
Spomenik Martinu Luteru u Vrbasu je posle rata nestao sa protestantima, Nemcima, a danas postoji pokret da se napravi replika. Krst iz Zmaj Jovine ulice danas je u porti Saborne crkve Svetog Georgija u Novom Sadu.
Umesto toga, dobili smo nebrojene spomenike partizanima i narodnooslobodilačkoj borbi, od kojih su neki monumentalni, kao onaj na glavnom trgu u Rumi, ali većina ima veliku umetničku vrednost, budući da je vajarstvo u socijalizmu imalo veliki kvalitet.
Posle 1991: Između brisanja i kiča
Sa raspadom Jugoslavije počinje nova faza nesigurnosti. Socijalistički spomenici odjednom deluju „tuđe“. Neki se uklanjaju, neki zarastaju u travu, neki ostaju jer niko ne zna šta bi s njima. Hrvatska je zloglasan primer rušenja tih spomenika, iako strani bendovi dolaze da snimaju spotove pored spomenika na Moslavini.
A novi? Novi dolaze bez jasnog kriterijuma. Monumentalni Stefan Nemanja u Beogradu postaje paradigma – ogromno, dominantno, spektakularno. Poruka je jasna, ali mera je diskutabilna.
Englezi imaju dobru reč: „overblown” – ali, pošto je spomenik toliko veliki i neobičan, u maniru Zuraba Ceretelija, jednog od najvećih živih vajara, možemo ga smatrati nekom vrstom „srpskog odgovora” na Majku Domovinu u Kijevu, Majku Gruziju u Tbilisiju ili Petra Velikog u Moskvi. Ako ništa, tu je za turiste. Često se on navodi kao najveći problem savremenog „spomeničarenja” ali – nije.
U Vojvodini se replicira Petar I Karađorđević Oslobodilac, kao da pokušavamo da nadoknadimo ono što je jednom uklonjeno. Replika kao istorijski flaster. I to je razumljivo. On je osoba koja je doprinela ujedinjenju Vojvodine i Srbije. Sada imamo Petra I i u Zrenjaninu, i u Subotici i u Novom Sadu, a verovatno uskoro i drugde.
Možda bi spomenici Isidori Sekulić, Milevi Marić (sa sve Ajnštajnom) i drugim Vojvođanima mogli da se nađu češće na trgovima.
Možda je problem u tome da se ipak podigne spomenik i drugima koji su zaslužni za nešto u Vojvodini. Kao što je u „Sveti Georgije ubiva aždahu” rekao Dušan Kovačević, „vi Srbi znate imena svih hajduka, ali ne znate imena prvih lekara, advokata, pisaca”, i slično, da parafraziram. Možda bi spomenici Isidori Sekulić, Milevi Marić (sa sve Ajnštajnom) i drugim Vojvođanima mogli da se nađu češće na trgovima (pritom ne dovodeći u pitanje vojskovođe i kraljeve).
A onda dolazimo do fenomena koji možda najbolje govori o našem „spomeničkom nenasleđu“: ironijski i folklorni spomenici. Rocky Balboa u Žitištu, Bruce Lee u Mostaru, Jusa prosjak, mangulica i pulin u Sremskoj Mitrovici. Kao da smo, u nedostatku jasnog istorijskog kanona, odlučili da kanon relativizujemo do kraja.
U Mitrovici, gradu od koga bi Španci napravili „turističku bombonicu” (Latinoamerikanci mi nisu verovali kada sam rekao da je „Santa Anastasia” iz mog grada) tek nedavno je podignut spomenik prvom rimskom caru od 10, i to bista caru Probu, zahvaljujući lokalnom Rotary Clubu. Ni spomenik, nego bista. Dok prosjak i svinja imaju „full” spomenike.
Verujem da svaki grad može ovu priču razraditi do u nedogled. Spomenik Palmi u Jagodini? Ne vredi trošiti reči na komentar.
Ilarion Ruvarac ili Ignjat Jung nisu dobili nijedan, dok prvi gradonačelnik Ćira Milekić ima čak dva! I verujem da svaki grad može ovu priču razraditi do u nedogled. Spomenik Palmi u Jagodini? Ne vredi trošiti reči na komentar.
Ako ne znamo kome podići spomenik – podignimo ga svima. Ili nikome. Skoplje je u svom potpuno bizarno raspletu odlučilo da podigne spomenik – svima. Tu je i Skenderbeg, i Aleksandar Veliki, i Car Dušan i ko sve ne. Skopljanci se šale da im je Trg Makedonija postao „šahovska tabla”. Ali, makar imaju neku logiku.
Problem kontinuiteta i spomenik kao simptom
Za razliku od zemalja koje imaju neprekinute slojeve javne memorije, mi imamo sekvence brisanja: 1918 – uklanjanje habzburških simbola; 1945 – uklanjanje monarhističkih i verskih simbola: 1991 – relativizacija socijalističkih. Tri talasa diskontinuiteta za jedan vek. Rezultat? Nemamo stabilan kriterijum. Nemamo konsenzus šta je „naše“ nasleđe.
Svaka generacija počinje iznova, sa sumnjom prema prethodnoj. Zato danas lutamo između megalomanije, replike i satire. Možda problem nije u tome što imamo Rokija, mangulicu ili ogromnog Stefana Nemanju. Možda je problem u tome što nemamo jasno definisanu kulturnu politiku sećanja.
Spomenik bi trebalo da bude kondenzovana vrednost jednog društva. Kod nas je često kondenzovana konfuzija. Zato „spomeničko nenasleđe“ nije odsustvo spomenika. Naprotiv – mi ih imamo podignute stihijski, što bi se danas reklo, “random”.
Ono što nemamo jeste kontinuitet kriterijuma. I dok god svaka nova vlast bude započinjala svoj bronzani reset, umesto da razgovara sa postojećim slojevima grada, naši trgovi će ličiti na improvizovanu scenografiju – a ne na istoriju. Isto kao i sa zgradama. A Finska ili Češka će biti za nas nedostižni uzori zemalja koje prepoznaju svoj identitet kroz slojeve, a ne kroz impuls.
