Majstor je otišao u Beč: Nedostatak radne snage u građevinarstvu u Srbiji – i šta sad?

Manje od 1.000 đaka upisalo je građevinske škole u Srbiji, a više od 30.000 radnika otišlo je u inostranstvo. Investitori i država traže rešenje – u hitnom uvozu radne snage.

Ako ste ovih dana pokušali da nađete majstora za molerske radove, zamenu instalacija ili „samo da pregradi jedan zid“ – velika je šansa da ste čuli rečenicu: „Zovite za šest meseci, sad sam na gradilištu u Austriji.“ Ili u Nemačkoj. Ili u Norveškoj. Ili da je telefon – isključen.

Jer, Srbija se već godinama suočava s ozbiljnim problemom: zanat više nije „in”. A građevinski radnik je vrsta u nestajanju. Zapravo, nije u nestajanju, jer postoji. Samo na drugom mestu, za veće pare. Više je „u bekstvu”. Ili, najpreciznije, u fazi „zamene ljudstva”.

Prema podacima Ministarstva prosvete, u školskoj 2023/2024. godini u građevinske škole u Srbiji upisano je manje od hiljadu učenika u prve razrede – dok je, primera radi, krajem prve decenije 21. veka (upis 2008. ili 2009) ta brojka prelazila 3.500.

I to u vreme kada imamo toliko otvorenih gradilišta šta god mislili o njima: Beograd na vodi, Expo 2027, Moravski koridor, kompleksi u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu… Sve to zahteva „ruke”. Ali ruke više nisu ovde.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Inženjeri iz Azije na gradilištima u Srbiji: Kako rešiti izazove nedostatka radne snage

Majstori beže, stranci dolaze

Procenjuje se da je u poslednjih pet godina preko 30.000 građevinskih radnika iz Srbije otišlo da radi u inostranstvu – najviše u Nemačku, Austriju, Sloveniju i Švedsku. Razlog? Jednostavan kao zidarski metar: veće plate, bolji uslovi, zdravstveno osiguranje i – poštovanje.

A ko radi na domaćim mega-gradilištima? Turski, bengalski, kineski i indijski radnici su daleko najbrojniji. Njihov dolazak organizuju izvođači i podizvođači, najčešće putem agencija koje posreduju u zapošljavanju stranaca, i to najčešće preko velikih kineskih i turskih kompanija koje izvode radove.

I ne, oni nisu „jeftina radna snaga“ – već jedina dostupna. Ni ovde ne ulazimo u povremene, ili čak česte zloupotrebe radnika, oduzimanje pasoša, uslove smeštaja i slično – socijalni aspekti su posebna priča koja zaslužuje i posebnu obradu – ovde govorimo samo o tržištu rada.

Zašto niko neće da bude zidar?

U anketama među srednjoškolcima, zanimanja poput zidara, tesara ili armirača zauzimaju samo 2% interesovanja učenika, dok su IT, medicina i ekonomija – u vrhu. Razlog? Društvena stigma. „Idi na zanat, ako nećeš da učiš“, stara je rečenica koju su deca i roditelji preozbiljno shvatili. A realnost? Majstor u Beču zaradi više od IT-jevca u Srbiji. Bez preuveličavanja.

I sve to u zemlji u kojoj nemali broj mladih – ne radi ništa. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u prvom kvartalu 2025. godine čak 21,5% mladih od 15 do 24 godine koji su završili osnovnu ili srednju školu, ali nisu nastavili školovanje, nije zaposleno.

Još precizniji pokazatelj daje Eurostat: 15,2% mladih između 15. i 29. godine u Srbiji trenutno nije ni u školi, ni na poslu, niti na bilo kakvoj obuci. Iako je to napredak u odnosu na 2014. kada je taj procenat bio 26,4%, to i dalje znači da veliki broj mladih sedi – i čeka. A posao čeka njih.

Rešenja ima, ali su dugoročna

Kada smo već locirali problem, pokušajmo da lociramo i rešenje. Ima ih nekoliko, i nijedno nije takvo da će dati brze rezultate i da će se išta moći rešiti ad hoc i “prelomiti preko kolena”. Dualno obrazovanje je jedan od modela koji daje nadu. Učenici tokom školovanja već rade u firmama, stiču praksu, a često ostaju i zaposleni.

Međutim, ovakvih škola još je premalo – svega 14% škola u Srbiji ima razvijene dualne programe u oblasti građevine. Koliko dualno obrazovanje ošteti ukupnu opštu kulturu i naobrazbu – ni to nije tema ovog članka.

Kampanje za popularizaciju zanata – da, baš kao što se nekad reklamirao IT sektor, sada bi neko morao da kaže: „Zidati budućnost je kul“. Ili makar da se pokaže da to nije sramota, već traženo i cenjeno zanimanje.

Bolji uslovi rada i plate. Jer ako neko zarađuje 1.200 evra mesečno u Nemačkoj, neće ostati da radi za 500 u Srbiji, pod ceradom, bez WC-a i uz kašnjenje u isplati i slabu bezbednost na radu (o troškovima života koji se ne razlikuju drastično da i ne govorimo). Investitori i država moraju da shvate: bez ljudi – nema gradnje. Bez gradnje – nema rasta.

Posao se često doživljava kao fizički težak, prljav i slabo plaćen, što dodatno obeshrabruje nove generacije da uopšte razmisle o karijeri u ovom sektoru.

Pitali smo za mišljenje Miloša Turinskog, iz Infostuda, koji pomno prati sve fluktuacije na tržištu rada, pa i u ovoj branši, šta misli o ovoj temi. ”Na tržištu rada u Srbiji već godinama primećujemo ozbiljan manjak kvalifikovane radne snage u građevinarstvu.

To nije više samo izazov – postaje ozbiljan problem za razvoj infrastrukture i investicija. Zanat više nije popularan među mladima, a građevinske škole beleže sve manji broj upisanih učenika. Posao se često doživljava kao fizički težak, prljav i slabo plaćen, što dodatno obeshrabruje nove generacije da uopšte razmisle o karijeri u ovom sektoru.

Sa druge strane, veliki broj iskusnih majstora odlazi u inostranstvo, gde su uslovi rada bolji, a zarade znatno veće. Tako ostajemo bez najvažnijeg resursa – ljudi. Kao posledica toga, danas na velikim gradilištima u Srbiji sve češće viđamo radnike iz Turske, Indije, Bangladeša i Kine, koje angažuju izvođači radova preko posredničkih agencija. U praksi to znači da bez strane radne snage ne možemo da završimo ni veće projekte, jer domaće jednostavno – nema dovoljno.

Dugoročno rešenje zahteva kombinaciju mera. Pre svega, moramo ozbiljno unaprediti sistem dualnog obrazovanja, kroz konkretnu i sistemsku saradnju između škola i građevinskih kompanija. Učenici moraju sticati realne veštine kroz praksu, a ne učiti isključivo iz knjiga.

Takođe, nužno je raditi na poboljšanju uslova rada, ali i na društvenoj percepciji zanata. Potrebne su kampanje koje će mladima prikazati da su ovo poslovi koji mogu biti sigurni, pristojno plaćeni i vredni poštovanja.

Zaključak: Temelj bez temelja?

Ova tema je već ranije dotakla i naše zapadne susede – Hrvate. Naime, i njih su preplavili radnici u mnogim sektorima koji su došli sa Indijskog potkontinenta: Indije, Nepala, Bangladeša, Pakistana… Dok su Hrvati preplavili Britaniju, Irsku, Island, Nemačku i slične zemlje.

Mnogi u Hrvatskoj napominju – strancima koji rade u Hrvatskoj su te plate dobre i oni će izdržati mnogo toga da bi svoj teško stečeni novac poslali kući, upravo kao i Hrvati iz recimo, Irske. I onda preslikamo situaciju na Srbiju i dobijemo – isto.

Iste su i kritike: Hrvatska će pre dopustiti da njeni građani odu u inostranstvo da rade i da kod kuće budu zamenjeni strancima koji rade za manje plate, nego da se lokalcima obezbedi dostojan život u skladu sa standardom zemlje. Isto kao i Srbija.

Kapitalizam koji “melje” sve zarad profita diktira plate i želi marginu profita, a ne zanima ga nacionalnost izvođača radova. I u Srbiji je isto, dobrodošli su svi, sve dok ne traže previše novca. Ako traže, neka idu u bogatije zemlje, doći će oni iz siromašnijih. Ova taktika donosi kratkoročni profit, ali je neodrživa na mnogo nivoa.

Ako želimo da Srbija zaista postane gradilište Balkana – mora da ima i radnike. Ne samo kranove i render vizualizacije. Jer ni Beograd na vodi se ne zida sam. I ako nešto hitno ne preduzmemo, desiće se da ćemo uvoditi radnu vizu za srpske majstore da dođu kući – da nam srede kupatilo.