BINA slavi dve decenije: Kako je entuzijazam tri žene oblikovao jednu od ključnih arhitektonskih manifestacija u Srbiji

Kroz šetnje, izložbe, predavanja i međunarodne saradnje, BINA je već 20 godina mesto susreta struke i građana – i podsetnik da arhitektura pripada svima.

Počela je relativno skromno, a postala je jedna od najvažnijih arhitektonskih manifestacija u Srbiji – Beogradska internacionalna nedelja arhitekture (BINA). Ove godine održala se dvadeseti put. Za te dve burne decenije mnogo toga se događalo u svetskoj i našoj politici i društvu, a sve se to odražavalo i na BINA.

Svakako, naša arhitektura je postala vidljivija na međunarodnoj i domaćoj sceni, a široka publika svesnija njenog značaja na svakodnevni život. Po broju i raznovrsnosti programa čini se da je planira veliki tim, a nije tako. U centru svega su njih tri: Danica Jovović-Prodanović, Jelena Ivanović-Vojvodić i Ružica Sarić.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Maroje Mrduljaš za Gradnju: Još živimo u onome što je Jugoslavija izgradila

Kako je sve počelo

Jelena Ivanović Vojvodić: Sve počinje mojim izborom za predsednicu Društva arhitekata Beograda, 2004. U Upravni odbor predložila sam: Darka Marušića i Acu Stjepanovića iz prethodnog saziva, pa Bojana Kovačevića, Mustafu Musića, Branislava Redžića, Dejana Miljkovića, Tanju Konli, Ružicu Sarić i Vesnu Tomić. U programu su nam bile dve manifestacije, uz ostale aktivnosti Društva. Prioritet su bili konkursi i BIBA (Bijenale internacionalne beogradske arhitekture), te predlog za Nedelju arhitekture kao manji format koncipiran po ugledu na londonsku Nedelju arhitekture.

U to vreme je prilično kritikovano venecijansko Bijenale arhitekture. Govorilo se da je to platforma za samopromociju, a ne suštinsku promenu arhitekture kroz društvo. Smatralo se da arhitektura treba da se dešava na ulicama, a ne u izmeštenim paviljonima i da treba raditi sa građanima.

Ružica Sarić: Međusobno smo se ispomagale, da svako radi koliko i kako može na promociji arhitekture. Pre toga smo već sarađivale u časopisu Forum, koji je bio je pred gašenjem. Jelena je preuzela, pridružila sam joj se i tako smo nastavile.

Danica Jovović Prodanović: One su se znale iz CIP-a i Foruma, a mi privatno. Bila sam tada direktorka Kulturnog centra Beograda. Sećam ih se kako dolaze hodnikom KCB-a. Još uvek imam tu sliku. Pitale su kako bi mogao KCB da se uključi, s obzirom da je postojala potreba za nekom arhitektonskom manifestacijom. Ključ uspeha je, osim naravno entuzijazma, to što je ovo dobra veza između dve različite vrste institucija – DAB-a i KCB-a. Jedna je udruženje profesionalaca i de facto nevladin sektor, a druga je gradska ustanova. To daje stabilnost.

1. Nedelja arhitekture

2. Nedelja arhitekture

Želeli smo da građani saznaju više o svom gradu, jer ako više znaš, više ga voliš i znaš da ga čuvaš.

Tako smo za dve decenije došli do toga da programi traju mesec dana i da su rasuti po različitim lokacijama u gradu.

Danica: Trajalo je i duže, ali ne odmah.

Ružica: Dobro smo razmislile šta može da poveže manifestaciju i sa građanstvom i sa strukom. Želeli smo da dolaze arhitekti. Tada internet nije bio razvijen kao danas. Trebalo je doneti informacije, predavanja, izložbe koje nisu bile lako dostupne. Želeli smo da građani saznaju više o svom gradu, jer ako više znaš, više ga voliš i znaš da ga čuvaš.

Ne znam koliko smo ga sačuvali.

Ružica: Ne znam, ali je veliki broj građana prošao kroz BINA i saznali su mnogo. Pokazalo se da su šetnje izvanredno uspele, kao i radionice sa građanima. Šetnje su, u stvari, predavanja na otvorenom u direktnom kontaktu sa objektima, a to svi vole. Čak i studenti i arhitekti koji su malo inertni i teško izlaze iz biroa. Uveli smo i šetnju po Novom groblju. Ono je jedno od 40 najznačajnijih grobalja Evrope po istorijskim i umetničkim vrednostima skulptura. Nismo očekivali da će to biti toliko atraktivno, a jeste, pa su sad i oni uveli sopstvene šetnje.

Ture bez turističkih vodiča

Predstavljene su zgrade koje su inače zatvorene za građanstvo. Pozorišta, Radio Beograd, SIV, Tanjug, Češka ambasada, novobeogradski stambeni blokovi…

Ružica: Krenuli smo sa šetnjama, pa smo uveli Open house…

Ulazi se u zatvoreni objekat…

Danica: Da. Otvoren je za publiku samo tokom šetnje, a tu su profesionalni vodiči, ili neko iz kuće. Nismo hteli turističke vodiče, već da to budu stanari, korisnici, ljudi koji tu rade. Ili arhitekte. Organizovali smo šetnje po delovima grada koji postoje samo u uspomenama. Aleksandar Stanojlović je vodio šetnju po beogradskom šancu kojeg više nema. Kroz topografiju terena prepoznajemo gde su bile zidine, gde je bio šanac, gde se završavao i zašto.

Tu se stvara slika grada koju ni mnogi profesionalci ne znaju, osim onih koji se baš tom temom bave. Saznajemo zašto su ulice prosečene baš tu i baš tako, koja ulica je vodila ka kom kraju Evrope, recimo. Sve to otkriva slojevitost grada. Beograd je, nažalost, mnogo puta rušen i mnogi slojevi su uništeni. Postoje samo u literaturi ili u nekom dubokom podzemlju. Birali smo teme da bi se grad na drugi način upoznao, zavoleo i cenio. Šetnje su vrlo posećene, kao i izleti u druge gradove. Da je sreće, mogućnosti i para, to bi mogli da budu stalni programi.

Arhitekturom za Beograd

Jelena: Bilo je jako zanimljivo kako smo u to krenule. Piše u programu – Arhitekturom za Beograd. Suštinski, bio je to kritički osvrt na trenutak u kojem smo nastali kao manifestacija. Tema je bila Savski amfiteatar. Tadašnji gradski arhitekta Đorđe Bobić je učestvovao, kao i svi relevantni akteri u planiranju grada, urbanizma i arhitekture. Nije uspela ideja DAB-a o konkursu, nije je prihvatila gradska uprava. Bila je i tema – Akcija po gradu, a već 2007, smo se bavili čišćenjem i popravkom grada.

Danica: Istraživali smo zabačena dvorišta.

Jelena: Bilo je radionica sa građanima u saradnji sa rukovodstvom opštine Savski Venac.

Danica: Tad su nam opštine pomagale u velikoj meri. To se promenilo.

Jelena: Bile su nam partneri.

Danica: Sve… Vračar, Stari grad, Palilula, Savski Venac. Partneri, i organizaciono i logistički i finansijski i prostorno. Otvarali su nam prostore za predavanja.

Jelena: Prvi novac na konkursu dobili smo od Fonda za nevladine organizacije, 385.000 dinara od nevladinog sektora iz Ministarstva. Da toga nije bilo, ne bi od ovog ništa bilo.

Metahousing predstavljen u Londonu

Programi su bili i ostali besplatni, a nije lako napraviti finansijsku konstrukciju.

Danica, Jelena, Ružica: Nije.

Danica: Niti je sada, niti će ikada biti.

Ružica: Uspeli smo sa minimalnim sredstvima da realizujemo programe. Jedino za izlete tražimo neku participaciju zbog visokih cena autobuskog prevoza.

Izašla je BINA iz Beograda.

Ružica: Imamo jedan izlet godišnje i svaki je bio izuzetno zanimljiv i posećen.

Bili ste u Šapcu, Novom Sadu…

Ružica: …Valjevo, Subotica, Leskovac i putevima spomenika NOB. Ovaj poslednji je trajao 24 sata.

Jelena: Ove godine smo išli u Kragujevac, u Šumarice.

Rekle ste da je to bio generacijski projekat. Zvali ste i one koji su u inostranstvu. Jedna od prvih, uzbudljivih izložbi u vreme bez interneta kakav sada znamo, bila je o sportskim olimpijskim objektima u Londonu.

Jelena: Mnogo nam je pomogla Ivana Milanović, koleginica koja živi i radi u Londonu, kao i njen muž Mark Brerli koji nam je preko svojih ličnih kontakata pomogao da dovedemo izložbu Pedeset godina arhitekture Londona (2012). Vodili su kroz izložbu i održali predavanje značajni arhitekti Piter Bišop, Malkolm Smit, Majkl Tejlor. Danica je tada bila direktorka Muzeja grada Beograda i napravili smo fantastičan projekat – Metahousing, koji je bio predstavljen u Londonu u sklopu Olimpijade kulture.

Iz inostranstva dolaze sa jako malim očekivanjima, a dobiju mnogo kroz prezentaciju, gostoljubivost i našu spremnost da se angažujemo.

Važan segment bile su te velike inostrane izložbe.

Danica: Tako je. Jedan projekat uvek vuče drugi, stvaraju se kontakti, upoznajete se sa sličnim ljudima, prepoznajete se kao potencijalni partneri i saradnici. Oni koji razumeju naše kapacitete, finansije i našu dobru volju. Mala smo organizacija sa vrlo ograničenim sredstvima, ali se maksimalno trudimo. Iz inostranstva dolaze sa jako malim očekivanjima, a dobiju mnogo kroz prezentaciju, gostoljubivost i našu spremnost da se angažujemo. Odlaze sa vrlo dobrim iskustvom i to vuče nastavak saradnje.

U početku su se svi naši kontakti bazirali na kontaktima kolega i profesora. Prva je bila izložba poljske arhitektura, preko profesora Mite Mladenovića…

Danica: Doveo je vrhunski tim…

Ružica: … na evropskom nivou.

Danica: Sa vrlo visokim dometima. Izložba Lifting the Curtain, 2014, na venecijanskom bijenalu bila je kolateralni događaj. Odnosila se na Centralnu Evropu, pa i na nas. Naravno, odmah se angažuju i međunarodni kulturni centri. Širila se BINA i zahvaljujući dobroj saradnji sa raznim institucijama u Beogradu. Tražili smo prostore koje ne moramo da platimo. Imali smo sjajne izložbe u Muzeju Jugoslavije koji prostorno prevazilazi KCB. Scarpa, Sense of Architecture…

Ružica: Lacaton & Vassal u Francuskom kulturnom centru.

Jelena: Izložba čileanske arhitekture u Muzeju primenjene umetnosti. Još 2008, pre Bijenala arhitekture bilo je na BINA.

Danica: Aravena pre Venecije kod nas! Pitali smo Čileanku koja nam je bila u gostima, gde je Aravena. Kaže da je davno bio u Čileu.

Ružica: Ušli smo u međunarodne vode. Kroz evropske projekte smo napravili ogromnu mrežu poznanstava i saradnje. Doveli smo izložbu Nagrada Mies van de Rohe.

Danica: Po proglašenju nagrade, bili smo prva zemlja u koju je izložba došla.

Dijaloška izložba tri generacije autora

Ružica: Paralelno sa evropskim projektima radimo i druge stvari. Počelo je sa izvanrednim Nedovršenim modernizacijama. Izgradili smo paviljon sredstvima Nordic fonda i donatora.

U dvorištu Fakulteta likovnih umetnosti?

Ružica: Da. Zatim Future architecture, pa Shared Cities i sada LINA.

Danica: Nisu ovo samo izložbe, to je omogućilo da i naši ljudi učestvuju na različitim konferencijama. Jedno od postignuća manifestacije BINA.

Ružica: Sada smo i u međunarodnim žirijima.

Jelena: Iskustvo sa Housing modelima… Dodajemo srpski primer na internacionalnu izložbu. Vladimir Lojanica i Verica Međo, sada Krstić, napravili su četiri tipa srpskih modela stanovanja. Izložba je dalje putovala, a Srbija je bila deo toga.

Danica: Slično je bilo i sa izložbom u Bolcanu. Bila je izložba južnotirolske arhitekture u vreme kad je na BINA bila izložba Aleksandra Stjepanovića. Italijanske kolege su u Stjepanoviću prepoznali iste generacije. Na njihovu inicijativu napravljena je dijaloška izložba, na kojoj su predstavljene tri generacije autora: profesori, njihovi učenici i naslednici. Naši predstavnici su bili Aleksandar Stjepanović, SARDO arhitekti i AKVS (2023).

7. BINA

11. BINA

Važno je razgovarati o nasleđu

Učenici i naslednici su već prilično etablirani.

Danica: Za ovih 20 godina puno se arhitekata i mladih saradnika ostvarilo profesionalno. Sada u nekom drugom kapacitetu učestvuju na BINA. Kao profesori ili docenti. BINA je porasla i arhitekti su porasli sa njom.

Jelena: Upravni odbor DAB-a proglasio je Dobrovićev Generalštab 2005. za kulturno dobro. Pisalo je u tekstu o zaštiti i da je to na inicijatvu DAB-a. Tu je bio tekst Bojana Kovačevića koji je magistrirao na toj temi, kao i Tanje Konli koja je otišla u vojne ustanove i prikupila planove bez kojih ta zaštita ne bi bila moguća. Važno je razgovarati o nasleđu.

Danica: Pre svega o nasleđu 20. veka. Bavimo se prevashodno savremenom arhitekturom i arhitekturom 20. veka. Jelena govori o 2005, a dvadeset godina kasnije Generalštab je, nažalost, Evropa Nostra proglasila za jedan od sedam najugroženijih lokaliteta u Evropi. U obrazloženju se pominje prošlogodišnje izdanje BINA. Tada je Vesel de Jonge, jedan od osnivača Docomoma International, govorio na BINA o problemima zaštite, rekonstrukcije i obnove modernističkih objekata, govoreći, u našem slučaju, pre svega o Generalštabu. BINA i dalje prati sve što se događa oko Generalštaba.

Bila je velika izložba u SANU o Dobroviću – Pod zastavama modernih pokreta.

Danica: U uvodu ovogodišnje manifestacije BINA bio je razgovor o Generalštabu. Preko 20 događaja za ovih 20 godina bilo je posvećeno Dobroviću. Jelena je bila u organizacionom odboru izložbe u SANU. Kontinuirano se bavimo tom temom. Docomomo Srbija je, takođe, jedna od inicijativa BINA uz veliko angažovanje Tanje Konli.

Ne koristimo BINA zarad lične promocije, već dajemo prostor izuzetnim projektima, autorima, međunarodnoj saradnji…

Kako se BINA odrazila na vaše karijere? Koliko ste je inkorporirale u svoje poslove?

Ružica: Nisam nikako. To mi je zadovoljstvo. Imam potrebu da društvu nešto dam.

Ipak je uticalo na karijeru?

Ružica: Sigurno. Zrelije razmišljam i proširila sam obrazovanje. Učestvovala sam na par izložbi. Onoj u Bolcanu, recimo. Inače, drugim stvarima se bavim u svakodnevnom poslu.

Arhitekti se lako ne odlučuju da se angažuju u Komori, DAB-u ili DAS-u.

Jelena: Aktivni arhitekti bave se praksom. Nije lako održati praksu paralelno sa aktivnostima koja traju tokom cele godine. BINA programi se smišljaju cele godine. U maju već spremamo program za sledeću godinu. Jako negujemo taj poklon društvu. To je za celu zajednicu. Ne koristimo BINA zarad lične promocije, već dajemo prostor izuzetnim projektima, autorima, međunarodnoj saradnji… Svemu onom što je važno za razvoj arhitekture. Svakako je to koristilo našem dodatnom obrazovanju i uvidu u širu arhitektonsku međunarodnu scenu.

 Trebalo bi formirati Arhitektonski centar. Ne postoji mesto u ovoj zemlji na kojem postoji dokumentacija o našim najvećim arhitektima.

Danice, skoro ceo svoj profesionalni rad ste posvetili promociji arhitekture, što je bilo kod nas prilično nepoznato i najblaže rečeno, ne previše cenjeno.

Danica: To je institucionalna karika koja nedostaje. Od početka je bila jedna od naših inicijativa. Trebalo bi formirati Arhitektonski centar.

Muzej arhitekture?

Danica: Ne, Muzej arhitekture je još složeniji, a pošto smo dosta racionalne, znamo da o tome možemo samo da sanjamo. Arhitektonski centar bi trebalo da bude institucija koja bi se mogla uspostaviti kad bi bilo razumevanja i volje donosioca odluka. Centar je živo mesto i se sve aktivnosti kojima se bavimo mogle da nađu svoj prostor. Dakle, izložbena aktivnost, predavanja, razgovori, radionice, organizacija šetnji, skupljanje građe… Ne mora to biti fizičko skupljanje građe, ali digitalizacija, da. Ne postoji mesto u ovoj zemlji na kojem postoji dokumentacija o našim najvećim arhitektima. U Arhivu grada Beograda može se doći do ponekog projekta.

Tu je i Arhiv Jugoslavije…

Danica: I po nekim opštinama. Jedno vreme je bilo obavezno da se projekti dostavljaju i opštinskim arhivima. Arhitektonski centar ne treba da ima hiljade kvadrata, a treba da ima stabilne finansije i nekoliko zaposlenih.

Jelena: Mapirali smo u kojim opštinama rade arhitekti. Ima opština u kojima građevinski inžinjeri, a ne arhitekti gledaju projekte. Darko Marušić je otkrio da u prethodnom Zakonu o planiranju i izgradnji nigde nije pisalo arhitektura. Govori se o objektima, o građevinskim radovima, a arhitektura ne postoji. Institucije koje pregledaju projekte moraju da imaju neko slično ustrojstvo…

Danica: Da bi mogli da procene.

Jelena: Ne može se procenjivati nečiji rad ako ne postoje kvalifikacije za to.

Odlična saradnja sa Zrenjaninom i Novim Sadom

BINA je predstavila domaće, kao i jugoslovenske arhitekte koji su gradili ovu zemlju. Vrlo je intezivna i regionalna saradnja.

Ružica: Prvenstveno prikazujemo naše arhitekte, a nikad ne zapostavljamo Balkan i bliske zemlje regiona. Naravno tu su gosti iz Evrope. Ako može i iz Amerike. Imali smo čak i predavača iz Južne Afrike, a onda je Ivan Kucina tamo održao predavanje. Čim se napravi jedan kontakt, onda je tu i uzvratna poseta sa izložbom ili predavanjem. Promocija naše arhitekture. Neki reciprocitet uvek postoji. Izložba o Ivanu Antiću, radili smo je sa Dijanom i Igorom Marićem, bila je na Arhitektonskom fakultetu u italijanskoj Gorici, u Puli i Banja Luci

Danica: Trudimo se da koncipiramo izložbe tako da mogu da putuju. Ona o Bogdanu Bogdanoviću je bila u Sarajevu i Skoplju. Idu tamo gde to ima smisla.

Ivan Antić ima italijanske korene…

Danica: Izložba o Dobroviću bila je u Puli.

On je najviše gradio u Hrvatskoj, u Dubrovniku.

Danica: Sarađujemo odlično sa Zrenjaninom i Novim Sadom. Izložba Vila Prendić gostovaće u Ljubljani.

Jelena: Miru Milanović su, sad je direktorka Urbanističkog zavoda Amsterdama, zvali u Seul pošto su čuli da je učestvovala na BINA sa temom Waterfronts. Želeli su da tamo ponovi to predavanje.

Danica: Trudimo se da postavke izložbi na BINA budu arhitektonične i atraktivne. Da to ne bude samo poster na zidu sa kratkim opisom, što mogu da razumeju samo arhitekti. Likovna galerija KCB-a je na nivou ulice i želimo da privučemo publiku, a u tim prostorima održavaju se predavanja i tribine.

Momenti kad osetiš da si malo pomogao

Da ste znale šta vas sve čeka, bi li se u ovo upustile?

Danica: Kako da ne.

Ružica: Bilo nam je privlačno. Mislim da je gradu to bilo potrebno, a mi smo je izneli.

Jelena: Sećam se predavanja Mikice Mitrašinovića sa Parsons univerziteta. Trajalo je tri sata u Likovnoj galeriji KCB-a koja nije pogodna za predavanja. Prevelika je buka sa ulice, vrata se stalno otvaraju i zatvaraju, a ni stolice nisu udobne. Niko nije izašao, a govorio je kako su Njujorku nestajale zelene površine.

Kao i kako su nestajali javni prostori grada…

Jelena: Nama je to tada bilo neverovatno i evo, sad nam se to dešava. Ove godine imali smo i trosatnu šetnju o javnosti arhitekture i 50 ljudi ju je pratilo sa velikim interesovanjem. Vrlo dobro smo sarađivali sa gradskim arhitektom Milutinom Folićem. jako nas je podržavao. Inicirao je internacionalnu studentsku radionicu sa Politecnico di Milano i KEA univerzitetom iz Kopenhagena i uradili smo predlog za mali trg ispod Brankovog mosta. Taj prvonagrađeni studentski rad je realizovan.

Ružica: Tu je sad problem održavanje.

Ove godine imali smo i trosatnu šetnju o javnosti arhitekture i pedeset ljudi ju je pratilo sa velikim interesovanjem.

Danica: Bilo je problema i oko realizacije pešačkog mosta od Beton hale ka Kalemegdanu, zajedničkog projekta vajara Mrđana Bajića i Ričarda Dikona (Richard Deacon) i arhitekte Brane Mitrovića. BINA je organizovala tribinu i uspeli smo da dovedemo Folića. Brana Mitrović i Marko Popović su sa stanovišta arhitekture i arheologije govorili o potencijalu i potrebi da se to realizuje. Tad se stvar preokrenula, projekat se ponovo pokrenuo i konačno realizovao. To su momenti kad osetiš da si malo pomogao.

Kada smo počinjali BINA, svetska tema je bila džentrifikacija i bila nam je prilično daleka. Tad se otvarala Savamala i pratili smo njihove mikroprojekte, a Savamala je potpuno džentrifikovana. To je sad ekskluzivno mesto sa klubovima i restoranima. Kao i Beton hala, ili Luka Beograd.

Jedna od Mitrašinovićevih tema je bio i njujorški Highline. Nekadašnja linija metroa je pretvorena u pešački prostor sa restoranima i kafeima. Naš Highline su tramvajske šine oko Topčidera i Hipodroma kojima tramvaji više ne idu. To bi bila jedna od mogućnosti za korišćenje tog prostora. Pristupačan zaštićen zeleni prostor sa biciklističkim stazama i nekim malim sadržajima. To je prepoznavanje potencijala grada. Mnogi naši sugrađani nisu tuda nikada prošli, a jako je potentan i zanimljiv ambijent. To su mesta koja mi malo osvetljavamo, malo potpomažemo i nadamo se da će od toga nešto da bude.