Kako je građena zgrada NIS-a: Deset godina izvođenja u najtežem periodu novije istorije

Arhitekta Sava Forkapić otkriva kako je realizovan modularni kompleks od 50.000 kvadrata, zašto radovi nikada nisu stali i kako je nastao jedan od prostornih repera Novog Sada.

Poslovna zgrada Naftne industrije Srbije (NIS) u Novom Sadu građena je u periodu od turbulentnih deset godina, od 1988. do 1998, u vreme raspada Jugoslavije, hiperinflacije, ratnih dešavanja i međunarodnih sankcija. U takvim okolnostima, gradnja objekta od oko 50.000 kvadratnih metara nije ni u jednom trenutku stala. Za tadašnji NIS to nije bila samo nova poslovna zgrada, već i prelazak na savremenije modele rada – od modularne i montažne gradnje do uvođenja računarskih mreža i digitalne dokumentacije, što je za drugu polovinu devedesetih predstavljalo veliki tehnološki iskorak.

O ovoj zgradi, dvadeset pet godina nakon završetka radova, razgovarali smo sa Savom Forkapićem, arhitektom koji je bio rukovodilac arhitektonskog projekta u fazi izvođenja. Izgradnju je ispratio sa gradilišta, a zatim ostatak svog radnog veka proveo na šestom spratu ovog objekta, kao Rukovodilac sektora za arhitekturu u okviru kompanije.

Danas je u penziji i bavi se crtanjem i umetničkom fotografijom. Tokom profesionalne karijere radio je pre svega projekte industrijskih postrojenja – fabrika, pivara, vinarija – a ne kolektivno stanovanje. „Smatram da je industrijska gradnja zanimljivija od stambene“, kaže za Gradnju, objašnjavajući da ga više privlači logika procesa i tehnologije nego tipična stambena tipologija.

Srodni članci na portalu Gradnja:

• 80 godina od završetka izgradnje zdanja Banovine u Novom Sadu

Konkurs, autorski tim i početak „u nevreme“

Arhitektonski projekat poslovne zgrade NIS-a nastao je na anonimnom pozivnom konkursu raspisanom 1985. godine. Pobedničko rešenje potpisuje autorski tim RO „Energoprojekt“ iz Beograda u sastavu: prof. Aleksandar Keković, dipl. inž. arh., Zoran Županjevac, dipl. inž. arh., Ivan Pantić, dipl. inž. arh., i prof. dr Sava Vukelić, konstruktor.

Forkapić podseća da je u to vreme postojala obaveza raspisivanja konkursa za sve javne objekte, a jedan član žirija morao je da bude predstavnik Društva arhitekata Novog Sada. „To je bila dobra praksa koja je garantovala određeni nivo kvaliteta i procedure. Nažalost, kasnije je ukinuta“, kaže on.

U to vreme postojala je obaveza raspisivanja konkursa za sve javne objekte, a jedan član žirija morao je da bude predstavnik Društva arhitekata Novog Sada.

Idejni i glavni projekti rađeni su 1986. godine prema projektnom zadatku investitora NIS–Naftagasa iz Novog Sada. Gradnja je zvanično započela 1988, a zgrada je završena i puštena u funkciju 23. oktobra 1998. godine – tačno na kraju jedne izuzetno teške decenije za društvo i privredu.

Lokacija je određena okvirnim urbanističko-tehničkim uslovima, na prostoru omeđenom Bulevarom oslobođenja, Ulicom Narodnog fronta i Podgoričkom ulicom, ukupne površine oko 1,57 hektara. Forkapić ističe da se ovom zgradom dobija jedan od najlepših ulazaka u grad. Po njegovom mišljenju, Bulevar oslobođenja je, za razliku od nekih novijih pravaca, kolekcija dobre arhitekture, a NIS-ova zgrada zauzima ključnu tačku tog poteza.

Dva trakta u obliku „T“ i stakleni hol kao glavni akcenat

Jedna od ključnih odlika zgrade je njena kompozicija. Autori su ambiciozan i složen funkcionalni program rasporedili u tri glavne građevinske mase: dva visoka trakta u osnovi oblika „T“, blago „smaknuta“ jedan u odnosu na drugi, i centralni zastakljeni hol koji ih povezuje. Taj stakleni hol, visine oko 50 metara, predstavlja glavni prostorni i vizuelni akcenat objekta.

Građevinski traktovi su kaskadno komponovani, pa se spratnost kreće od suteren + prizemlje + mezanin + 12 spratova do suteren + prizemlje + mezanin + 7 spratova. Uz bočne ulice formirani su niži aneksni delovi, a ispod celog objekta prostire se etaža suterena, delimično izvedena u dva nivoa. Pešački pristupi rešeni su sa dva ravnopravna ulaza u centralni hol, sa južne i severne strane, dok je glavni kolski pristup iz Ulice Narodnog fronta. U garažu u suterenu, kapaciteta oko 200 vozila, ulazi se preko kosih rampi sa bočne strane.

„Vrednost ovakve kompozicije je u jasnoći, transparentnosti i prepoznatljivosti“, objašnjava Forkapić. Dva trakta odvojena staklenim holom daju objektu monumentalnost, ali i jasno čitljiv volumen. „On praktično formira gradsku kapiju na potezu bulevara ka Dunavu“, kaže on.

Nikada se niko od direktora ili političara nije mešao u projekat ili izvođenje. Projektovanje je bilo prepušteno isključivo stručnim licima, arhitektama i konstruktorima. – Sava Forkapić.

Forkapić je na projektu proveo ukupno sedam godina na gradilištu. Prve tri godine rađeni su šipovi i iskopi, a zatim je usledilo podizanje konstrukcije i ugradnja složenih montažnih sistema. U timu za izvođenje bilo je oko dvadeset ljudi koji su, iz baraka u neposrednoj blizini, pratili i vodili radove od početka do kraja.

„Nikada se niko od direktora ili političara nije mešao u projekat ili izvođenje“, naglašava. Sa rukovodstvom kompanije imali su nedeljne brifinge na kojima su izveštavali o napretku radova, ali tehničke odluke bile su u rukama projektanata i inženjera. „Projektovanje je bilo prepušteno isključivo stručnim licima, arhitektama i konstruktorima. To je bila dobra praksa, za razliku od današnjeg vremena kada se direktori, vlasnici ili političari često mešaju u posao“, dodaje.

Izvođač radova bio je konzorcijum sastavljen od kompanija Neimar iz Novog Sada, Integral iz Subotice i Energoprojekta iz Beograda – tada vodećih građevinskih firmi u zemlji, što još jednom potvrđuje veličinu i značaj ovog poduhvata.

Modularni raster 60×60 i zgrada bez opeke

Zgrada NIS-a u tehnološkom smislu bila je ispred svog vremena. Forkapić ističe da je ceo objekat izveden sa visokim stepenom montažnih radova. Tavanice, zidovi, ventilirajuća fasada, spušteni plafoni – sve je bilo montažno-demontažno.

„Ovo je zgrada koja nema opeke, blokova ili stiropora. Betonska su jedino centralna stepenišna jezgra“, kaže.

Ventilisana fasada izvedena je od keramičkih pločica nemačke marke Buchtal, formata 60×60 centimetara, postavljenih na aluminijumsku potkonstrukciju. Posebno je zanimljiva dosledna primena modularnog rastera. Ceo objekat projektovan je u modulu 60×60 centimetara – u osnovi, fasadama i unutrašnjoj organizaciji – tako da se nijedna pločica na fasadi nije morala seći.

Ceo objekat projektovan je u modulu 60×60 centimetara, tako da se nijedna pločica na fasadi nije morala seći.

„To je zahvalna mera za projektovanje modularnih objekata“, objašnjava Forkapić. Jedna kancelarija ima širinu od četiri modula, odnosno 2,4 metra, dok dužina varira u odnosu na broj zaposlenih, ali uvek ostaje u okviru istog modula. Tipična kancelarija površine oko 11 kvadrata može da se multiplicira po potrebi, što čini sistem izuzetno fleksibilnim.

Svi prozori projektovani su kao otvarajući, što je sve ređa pojava kod savremenih visokih poslovnih objekata sa velikim staklenim površinama. Grejanje i hlađenje rešeni su putem fan-coil sistema, usklađenog sa modularnom logikom enterijera.

Program, restoran i skloništa – „mala fabrika hrane“

Osim kancelarijskih prostora, zgrada ima složen i raznovrstan program. U suterenu se nalaze tri skloništa, servisne radionice, tehnički i instalacioni prostori, garaža za oko 200 vozila, kao i restoran društvene ishrane sa kompletnom kuhinjom kapaciteta preko 2.000 obroka dnevno.

„To je mala fabrika hrane“, slikovito opisuje Forkapić. Organizacija je takva da zaposleni ne moraju da napuštaju zgradu tokom radnog dana, dok su direktori svoje sastanke i ručkove mogli da obavljaju u salonima u okviru objekta, umesto da odlaze u restorane po gradu.

Zgrada poseduje i tri atomska skloništa, što je za poslovni objekat tog vremena veoma neuobičajeno. Uz to, bila je prvi objekat u Novom Sadu koji je dobio dekorativno noćno osvetljenje fasade. Tek nakon nje, sličan tretman uvela je obližnja Elektrovojvodina.

Na nadzemnim etažama, osim kancelarija, nalaze se i posebni sadržaji: veliki univerzalni višenamenski amfiteatar kapaciteta oko 355 sedišta, sa scenom i pratećom tehnikom (kabine za simultano prevođenje, projekciona kabina, scenaska oprema), konferencijska sala za oko 100 ljudi, kao i prostori namenjeni računsko-informatičkom centru. Severni aneks projektovan je kao autonomniji deo koji, osim funkcija za NIS, može da primi i sadržaje namenjene građanstvu.

“Nema nikoga da se šeta, svi sede po kancelarijama”

U trenutku useljenja, zgrada je bila opremljena u skladu sa tadašnjim svetskim standardima za poslovne objekte. Useljenjem zaposlenih uselili su se i računari, koji su počeli da zamenjuju velike crtaće stolove i papirnu dokumentaciju.

Forkapić kroz anegdotu opisuje kako je jednom prilikom kolega iz druge firme primetio da mu hodnici deluju neuobičajeno prazno. „Nema nikoga da se šeta, svi sede po kancelarijama“, rekao je. Objašnjenje je bilo jednostavno: umesto da se dokumentacija fizički nosi od kancelarije do kancelarije, počelo je njeno deljenje preko računara. U periodu nakon useljenja u ovoj zgradi je radilo više od 2.100 ljudi, a promena načina rada odrazila se i na svakodnevni život u objektu.

Boje, tepisoni i enterijer kao sistem orijentacije

Zbog veličine i kompleksnosti zgrade, arhitekte su u enterijer uvele vizuelni sistem orijentacije. Jedno krilo dobilo je tepisone plavih tonova, drugo toplije, crvenkaste nijanse. Dizajn tepisona, sa motivima inspirisanim pirotskim ćilimima, uradila je arhitektica Aleksandra Đipanov, tada članica Forkapićevog tima, danas poznata dizajnerka enterijera.

Na enterijeru su, između ostalog, Aleksandra Đipanov i Mila Bačić radile razradu i specifikaciju nameštaja, vodeći računa da se modularna logika i funkcionalnost kancelarijskih i zajedničkih prostora dosledno ispoštuju. Na taj način, i unutrašnjost zgrade dobila je jasan identitet, usklađen sa njenom spoljašnjom arhitekturom.

Maketa zgrade, koju je izradio Steva Tomin, i danas je izložena u holu objekta, kao podsetnik na period projektovanja i gradnje.

“Bulevar oslobođenja je, za razliku od nekih novijih pravaca, kolekcija dobre arhitekture, a NIS-ova zgrada zauzima ključnu tačku tog poteza.”

Prostor oko zgrade detaljno je oblikovan kao sastavni deo arhitektonskog koncepta. Prizemlje objekta podignuto je oko tri metra iznad nivoa Bulevara oslobođenja, pa je visinska razlika savladana kaskadnim platoima i stepeništima. Na uglu prema bulevaru nalazi se prepoznatljiva fontana u obliku „maslačka“, sa kaskadnim bazenima koji se spuštaju prema platou.

Plato je u projektu bio zamišljen kao mesto za događaje i manifestacije, ali ta namena u praksi nikada nije zaživela. I pored toga, kombinacija fontane, platoua, zelenila i dekorativnog osvetljenja čini da zgrada NIS-a i njen neposredni parter ostanu upečatljiv prizor na ovoj gradskoj osi.

Forkapić je autor i parternog uređenja obližnjeg Limanskog parka, koji se nadovezuje na kompleks zgrade, a čiji je projekat finansirao NIS. Time se arhitektura objekta dodatno vezuje za širi javni prostor i pešačke tokove naselja.

Sa strane prema današnjem Merkatoru, projektovana je pasarela širine 14 metara sa ciljem da se nova zgrada odbije od NIS-a.

Sa strane prema današnjem Merkatoru, naknadno je projektovana pasarela širine 14 metara. Iza tog rešenja stoji upravo Sava Forkapić, sa idejom da se buduća zgrada, koja je trebalo da se gradi pored NIS-a, maksimalno odmakne od postojećeg objekta.

„Cilj je bio da se nova zgrada odbije od NIS-a i da se ostavi prostor da zgrada diše“, objašnjava. Na taj način, očuvana je vizuelna čitljivost fasade i obezbeđen bolji urbanistički odnos između dva velika poslovna volumena.

Prelomna 1993. godina i odluka da se nastavi

Jedan od ključnih momenata u toku gradnje bio je 1993. godina, u jeku hiperinflacije. Postojala je realna opasnost da se gradnja objekta zaustavi i da se konstrukcija konzervira do „boljih vremena“. U kompaniji su postojale dve struje: jedna se zalagala za nastavak radova uprkos krizi, druga za prekid i čekanje stabilnijih okolnosti.

„Da je tada zaustavljena gradnja, verujem da bi i danas ovaj objekat bio pod skelama, nezavršen“, kaže Forkapić. Taj trenutak vidi kao prelomnu tačku: odlučiti da se nastavi, uprkos svim poteškoćama i neizvesnosti. Na sreću, nastavljeno je sa radovima i objekat je priveden kraju.

Važan je i podatak da je kompletan objekat završen sa domaćim timovima i primenom tehnologija koje su bile dostupne na teritoriji tada novoformirane države. U uslovima sankcija i ograničenog uvoza, to je bio dodatni izazov koji se ne vidi na prvi pogled, ali je deo priče o ovom zdanju.

Kompletan objekat završen je sa domaćim timovima i primenom tehnologija koje su bile dostupne na teritoriji tada novoformirane države.

Briga o održavanju zgrade poverena je grupi koju su činili ljudi iz tima koji je učestvovao u njenoj izgradnji – odnosno oni koji objekt najbolje poznaju. U suterenu se nalazi kontrolna soba iz koje se prate kamere, senzori i tehnički sistemi celog objekta. Kvalitetno izvedeni detalji, izabrani materijali i sistematično održavanje razlog su što zgrada i danas izgleda gotovo isto kao u trenutku kada je završena.

„Kada danas pogledate fasadu i prostor oko zgrade, vidi se da je objekat rađen da traje“, kaže Forkapić. Za njega, to je kombinacija dobrog projekta, pažljivog izvođenja i činjenice da je neko kontinuirano brinuo o objektu.

Novi gradski reper na kraju veka

Novi Sad je i pre ove zgrade imao svoje prepoznatljive arhitektonske simbole – palatu Banovine ili palatu Tanurdžića. Po Forkapićevom mišljenju, poslovna zgrada NIS-a ulazi u red takvih prostornih repera i postaje sastavni deo fizionomije grada.

„Ovaj objekat na dostojan neimarski način obeležava smenu vekova i dobar je zalog za buduće planere“, zaključuje arhitekta Sava Forkapić.

Za grad koji se poslednjih decenija ubrzano menja, zgrada NIS-a ostaje jedno od retkih mesta gde se jasno vidi spoj ambiciozne arhitekture, snažne inženjerske discipline i odluke da se posao dovede do kraja čak i kada okolnosti tome ne idu u prilog.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Gradnja.rs (@gradnja)