Danilo Dangubić novi predsednik Upravnog odbora ASAP-a
ASAP dobio novo rukovodstvo, a Vladimir Đorić nakon četiri godine na čelu UO ostaje aktivan u radu Asocijacije.
Upravni odbor Asocijacije srpskih arhitektonskih praksi (ASAP), na prvoj sednici u novom sazivu, izabrao je Danila Dangubića (Danilo Dangubić Arcihtects) za predsednika UO. Za potpredsednike su izabrani Marko Matejić (Main Architects, Beograd) i Marko Korošec (Remorker Architects, Beograd).
Pre toga, na Skupštini ASAP izabrana su tri nova člana upravnog odbora: Mariana Lazović (Inka Studio, Beograd), Andraš Lukač (Lamda Group, Novi Sad) i Ivan Tošić (Grit Team, Beograd). Pored njih izabrani su i nova predsednica Skupštine ASAP Radmila Marković Vavrin (Metfer Projekat, Novi Sad), dok je potpredsednik postao Irfan Halilagić (Vasisdas Studio, Novi Pazar).
Srodni članci na portalu Gradnja:
Novi predsednik UO, Danilo Dangubić vodi projektni biro Danilo Dangubić Arcihtects koji je jedan od osnivača ASAP.
Kako se navodi u saopštenju, u skladu sa Statutom ASAP-a trećina članova Upravnog odbora bira se svake dve godine, što treba da obezbedi kontinuitet u radu i stabilnost u sprovođenju strateških ciljeva Asocijacije.
U ASAP-u navode da novi sastav UO predstavlja spoj iskustva i novih inicijativa, uz opredeljenje za dalji institucionalni razvoj organizacije i decentralizovan model upravljanja. Najavljeno je da će udruženje nastaviti aktivnosti usmerene na unapređenje uslova rada arhitektonskih praksi, zastupanje profesionalnih interesa svojih članova i afirmaciju srpske arhitekture u zemlji i inostranstvu.
Ko je Danilo Dangubić
Novi predsednik UO, Danilo Dangubić vodi projektni biro Danilo Dangubić Architects koji je jedan od osnivača ASAP. Osnovne studije arhitekture završio je na Univerzitetu Druri (Drury University), a diplomirao je Architectural Associations School of Architecture (AA) u Londonu, gde je kasnije i predavao.
Tokom profesionalne karijere izlagao je na Baumer simpozijumu za istaknute mlade arhitekte na Arhitektonskom fakultetu u Ohaju, Bijenalu arhitekture i urganizma u Seulu, bio je član ocenjivačke komisije pri RIBA (The Royal Institute of British Architects) u procesu akreditacije Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.
Autor je brojnih projekata objekata kulture, poslovanja i stanovanja poput Skew House, zgrada Central, rekonstrukcija Centralne kule Staro Sajmište i brojni drugi. Njegov biro dobio je posao glavnog arhitekte za izložbu EXPO 2027.
Dobitnik je nagrade “Aleksej Brkić” za najuspešnije delo iz oblasti arhitekture 2021. godine za objekat Central, koji je nominovan za prestižnu nagradu Mies Van Der Rohe Award 2024. godine.
“Svojim angažmanom u ASAP zalaže se za unapređenje standarda struke i jačanje pozicije arhitekata u društvu.” – navodi se u saopštenju.
ASAP se profilisao kao relevantna organizacija i funkcioniše kao svojevrsna komora arhitektonskih firmi. – Danilo Dangubić
„Asocijacija srpskih arhitektonskih praksi (ASAP) uspešno je zaokružila prvu fazu strateškog razvoja i danas deluje kao razvijena profesionalna platforma. Kroz aktivnosti koje sprovodimo, brojnost i reprezentativnost naših članova, ASAP se profilisao kao relevantna organizacija i funkcioniše kao svojevrsna komora arhitektonskih firmi.”, izjavio je Danilo Dangubić, nakon izbora za predsednika UO.
Dodaje da je fokus ASAP-a ostaje na sistemskom unapređenju profesionalnog okruženja kroz otvoren dijalog sa institucijama, jačanje međunarodne saradnje i aktivno učešće u oblikovanju regulatornog i konkursnog okvira u oblasti arhitekture i građenja.
Kako kaže, posebnu pažnju posvetiće unapređenju poslovnih standarda arhitektonske profesije, kao i podršci razvoju mladih praksi.
“Verujemo da samo kroz zajedničko delovanje možemo doprineti većoj vidljivosti i društvenoj relevantnosti arhitekture, kao i dugoročno održivom i odgovornom razvoju naše profesije.”, izjavio je Danilo Dangubić, nakon izbora za predsednika UO.
Nova uloga za Vladimira Đorića
Na šestoj Skupštini ASAP-a članovi udruženja zahvalili su se na dosadašnjem radu prvom predsedniku Upravnog odbora Vladimiru Đoriću, koji će i u narednom periodu ostati aktivno angažovan u radu Asocijacije.
U novoj ulozi biće zadužen za unapređenje javnih politika i razvoj međunarodne saradnje, posebno kroz aktivnosti u okviru Arhitektonskog saveta Evrope (Architects Council of Europe – ACE), u kojem ASAP ima status pridruženog člana. Rezime Đorićevog predsedavanja Asocijacijom pročitajte ovde.
ĆaCaP
A pa jasno je u kom će pravcu sad ASAP ići…. investitorskom i režimskom.
Da li je moguće da se vlast infiltrirala u sve pore društva, pa i u nezavisna profesionalna udruženja???
Naziv Asocijacija srpskih arhitektonskih praksi implicira reprezentativnost na nivou cele države. Međutim, kada se pogleda struktura rukovodstva i vidljivih članica, stiče se utisak da je reč pre svega o organizaciji čije je težište gotovo u potpunosti koncentrisano u Beogradu, uz ograničeno prisustvo Novog Sada.
To nije problem samo jedne organizacije – to je šira slika naše države i struke. Srbija je već decenijama talac ekstremne centralizacije: političke, ekonomske, kulturne, pa sada očigledno i profesionalne. Posledica je da se čitavi regioni prazne, lokalne sredine ostaju bez ozbiljnih projektantskih kapaciteta, a struka se polako sužava na nekoliko urbanih tačaka.
Paradoks je što se istovremeno govori o „srpskoj arhitekturi“, dok se realni profesionalni život sve više svodi na jedan grad i njegov investitorski ekosistem. To dugoročno nije dobro ni za državu ni za profesiju, jer bez ravnomernog razvoja nema ni zdrave arhitektonske scene.
U tom kontekstu, legitimno je postaviti pitanje reprezentativnosti: u kojoj meri organizacija koja u svom nazivu nosi odrednicu „srpska“ zaista odražava geografsku i profesionalnu strukturu arhitektonske prakse u celoj zemlji?
Zato se nameće jedno jednostavno pitanje:
koliko članova ove „srpske“ asocijacije zapravo dolazi iz gradova van Beograda i Novog Sada?
Ne volim ASAP, ali se po ovim pitanju grdno varate, i iz Vas isijava onaj tipičan narativ – jadni mi iz unutrašnjosti, sve ide u Beograd… a ne trudite se sami da promenite tu sliku.
Baš ima dosta firmi iz cele Srbije, i baš su držali panele po celoj Srbiji iz tog razloga.
Ana, cenim direktnost, ali argumenti moraju biti konkretniji od „baš ima dosta firmi iz cele Srbije.“
Pogledajmo samo ono što je objavljeno: novo rukovodstvo ASAP-a broji osam pozicija – pet dolazi iz Beograda, dve iz Novog Sada. Jedini izlaz iz tog koordinatnog sistema je potpredsednik Skupštine iz Novog Pazara – i to je sve. Predsednik UO Beograd, oba potpredsednika UO Beograd, tri od četiri nova člana UO Beograd. Ovo nisu pretpostavke niti narativ – ovo su javno objavljeni podaci sa sajta na kom se nalazimo.
Ali hajde da budemo precizni u pogledu suštine prigovora — jer on nije „jadni mi iz unutrašnjosti.“ Taj okvir je zgodan za odbacivanje argumenta, ali promašuje poentu. Problem nije što se arhitekte iz manjih gradova osećaju zapostavljeno. Problem je što nas, u profesionalnom smislu, gotovo i nema. Nismo potcenjeni — nismo ni vidljivi. Na nivou smo statističke greške u strukturi struke. I u tom svetlu, struktura rukovodstva ASAP-a nije uzrok – ona je samo simptom i ogledalo šire realnosti.
Jer „srpska arhitektonska scena“ kao takva praktično ne postoji – postoji beogradska scena i, u manjoj meri, novosadska. Sve ostalo je periferna praksa koja preživljava, ne koja se razvija. I to nije problem arhitekata iz Kruševca ili Leskovca ili Zaječara. To je problem Srbije, koja ima realnu perspektivu da se, u svakom smislu koji je merljiv, svede na dva grada: jedan veći i jedan koji to želi da bude. Svaki region koji se isprazni, svaka lokalna sredina koja ostane bez ozbiljnog projektantskog kapaciteta, svaki mladi arhitekta koji mora da ode u Beograd da bi radio — to nije lična drama, to je sistemski gubitak koji se ne vraća lako.
Što se tiče panela po celoj Srbiji – to je dobro i treba pohvaliti. Ali organizovati panel u Nišu ili Kragujevcu nije isto što i imati arhitektonsku firmu iz Niša ili Kragujevca u rukovodstvu organizacije koja se zove srpska. Prisustvo je gostovanje; zastupljenost je nešto drugo.
Pitanje nije „zašto nam ne pomognu.“ Pitanje je zašto se organizacija sa pretenzijom na nacionalnu reprezentativnost strukturno ne razlikuje od bilo kog beogradskog poslovnog udruženja – i šta to govori o stanju struke van dva grada koja su već sada, za sve praktične svrhe, jedina mesta gde srpska arhitektura zaista živi.