Kako projektovati prostor koji ne leči samo telo: Naša arhitektkinja o dečjem hospisu u Beču

Projekat Jelene Đukić za prvi dečji hospis u Austriji pokazuje kako arhitektura može postati deo psihološke podrške, nege i svakodnevnog života.

Kada govorimo o arhitekturi zdravstvenih ustanova, fokus se najčešće zadržava na funkcionalnosti, tehnologiji i medicinskim standardima. Međutim, postoje prostori u kojima arhitektura dobija mnogo složeniju ulogu — da ublaži strah, smanji stres i omogući osećaj normalnosti u najtežim životnim okolnostima.

Upravo takav zadatak postavljen je pred tim koji je radio na projektu Fridolina u Beču — prvom hospisu i centru za negu dece sa teškim i hroničnim oboljenjima u Austriji.

Ovaj prostor nije zamišljen kao klasična zdravstvena ustanova, niti kao produžetak bolničkog sistema. Naprotiv, cilj projekta bio je da se deci i mladima uzrasta do 18 godina obezbedi ambijent koji će više podsećati na prostor za život nego na prostor intenzivne nege.

Dizajn enterijera poveren Jeleni Đukić

Iza dizajna enterijera stoji mast. inž. arh. Jelena Đukić, nekadašnja studentkinja novosadskog FTN-a i Tehničkog univerziteta u Beču, koja već godinama radi za austrijski biro KDA ZT GmbH na projektima iz oblasti palijativne nege, hospisa i ustanova za dugotrajni boravak.

Kako sama kaže, najveći izazov nije bio samo ispuniti brojne tehničke i medicinske standarde, već oblikovati prostor koji će, uprkos složenoj zdravstvenoj nezi, omogućiti deci da odrastaju, istražuju i makar na trenutke zaborave svakodnevicu obeleženu bolešću.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Enterijer ordinacije Dr Guliver u Beogradu / Sonja Brstina

Cilj je bio je da se deci i mladima uzrasta do 18 godina obezbedi ambijent koji će više podsećati na prostor za život nego na prostor intenzivne nege.

Fridolina je smeštena u okviru kompleksa Haus der Barmherzigkeit (srp. Dom milosrđa) u ulici Seeböckgasse u Beču. Projekat je podrazumevao rekonstrukciju i proširenje dela prizemlja objekta nakon uklanjanja nekadašnjeg administrativnog segmenta.

U novom prostoru formirano je 14 jednokrevetnih soba sa mogućnošću boravka članova porodice, kao i niz zajedničkih sadržaja — prostorije za terapiju, obrazovanje i slobodne aktivnosti, zajedničko kupatilo za negu, prostorije za osoblje i terasa.

Nenametljiva medicinska funkcija

Program ustanove obuhvata dugotrajnu i kratkotrajnu negu, palijativno zbrinjavanje, psihološku i terapijsku podršku, kao i kontinuiranu saradnju sa porodicama i drugim zdravstvenim institucijama.

Ipak, ono što ovaj projekat razlikuje od standardnih zdravstvenih objekata jeste pokušaj da se medicinska funkcija ne nametne kao dominantan vizuelni identitet prostora.

„Najvažniji zahtev bio je da se deci i mladima, uprkos složenoj i visoko specijalizovanoj nezi i terapiji, omogući životno okruženje udaljeno od atmosfere intenzivne nege i bolničke svakodnevice”, objašnjava Jelena Đukić.

Arhitektura kao deo terapije

Poslednjih godina u svetu se sve više govori o konceptu healing architecture, odnosno o arhitekturi koja aktivno učestvuje u procesu oporavka, smanjenja stresa i psihološke stabilizacije korisnika.

Dok se u klasičnim bolnicama prioritet često daje efikasnosti sistema i racionalnoj organizaciji prostora, ustanove poput hospisa zahtevaju drugačiji pristup — prostor mora da bude istovremeno funkcionalan, siguran i emocionalno podržavajući.

U slučaju Fridoline, koncept oblikovanja zasniva se na inspiraciji prirodom – njenim ritmom, energijom i raznolikošću, a evocira svojevrsno putovanje kroz različite pejzaže. Prostor je organizovan kroz šest tematskih celina: slojeve Zemlje, stepu, pustinju, savanu, džunglu i trope.

Koncept vegetacionih zona omogućio je upotrebu vesele, ali istovremeno umirujuće palete boja, kao i razigranih oblika u enterijeru.

Hodnici, oblikovani u neutralnim i zemljanim tonovima, predstavljaju svojevrsnu „koru Zemlje”, dok su pojedinačne sobe i zajednički prostori inspirisani različitim prirodnim ambijentima i životinjskim svetom.

Takav pristup omogućio je stvaranje enterijera koji nije uniforman niti institucionalan, već razigran i narativan. „Koncept vegetacionih zona, inspirisan njihovom florom i faunom, omogućio je upotrebu vesele, ali istovremeno umirujuće palete boja, kao i razigranih oblika u enterijeru”, navodi Đukić.

Upravo ta narativna dimenzija prostora ima važnu psihološku funkciju. Umesto sterilnog bolničkog ambijenta, deca se kreću kroz prostor koji podstiče radoznalost, maštu i istraživanje.

Kako sakriti bolnicu

Kako za Gradnju dalje objašnjava dizajnerka enterijera, jedan od najvećih izazova projekta bio je kako zadovoljiti stroge higijenske i medicinske standarde, a da prostor pritom ne izgleda kao bolnica.

U zdravstvenim objektima veliki deo materijala i opreme prirodno nosi bolničke asocijacije — vinilne obloge, medicinska rasveta, metalni elementi, kolica za terapiju, priključci za kiseonik. Zbog toga je veliki deo projektantskog procesa bio usmeren upravo na „umanjivanje vidljivosti” medicinskog sistema.

„Integracija medicinske opreme u nameštaj predstavljala je jedan od ključnih zadataka projekta”, kaže Đukić. „Kolica za lekove i potrošni materijal sakrivena su unutar komoda, dok su priključci za kiseonik diskretno ugrađeni u dekorativne panele pored kreveta.”

Posebno zanimljivo rešenje primenjeno je u dečjim sobama, gde je plafonska rasveta oblikovana kroz motive životinja u formi sazvežđa.

Slična logika primenjena je i kod rasvete. Funkcionalna svetla potrebna za hitne intervencije postoje, ali su pažljivo pozicionirana tako da ostanu u drugom planu. Dominantnu atmosferu stvaraju indirektno i dekorativno osvetljenje integrisano u zidove, nameštaj i plafone.

Posebno zanimljivo rešenje primenjeno je u dečjim sobama, gde je plafonska rasveta oblikovana kroz motive životinja u formi sazvežđa.

Bez brojeva na vratima

Dizajnerske odluke u Fridolini često deluju sitno, ali upravo kroz njih prostor menja psihološki karakter. Tako su, na primer, izbegnuti klasični brojevi soba, tipični za bolničke hodnike i institucionalne objekte.

Umesto numeracije, svaka soba dobila je poseban znak sa motivom životinje, koji istovremeno funkcioniše kao signalizacija i element identiteta prostora. Zaobljene forme nameštaja dodatno ublažavaju osećaj institucionalnosti, ali imaju i praktičnu funkciju — povećavaju sigurnost dece eliminisanjem oštrih uglova.

„Fokus je stavljen na pažljivo odabranu paletu boja i različite oblike koje pronalazimo u prirodi, čime je postignut prijatniji ambijent uprkos funkcionalnim ograničenjima”, navodi autorka projekta.

Materijali između higijene i topline

U ovakvim objektima izbor materijala nikada nije samo estetska odluka, te je zbog visokih higijenskih standarda bilo je neophodno koristiti bešavne podne obloge poput linoleuma, vinila i kaučuka, koje često asociraju na bolnički ambijent.

„Kako bi se to izbeglo, u sobama je korišćen vinil u dezenu parketa, čime smo težili stvaranju kućne atmosfere, dok smo se u zajedničkim prostorijama igrali oblicima, dezenima i bojama kaučuka, unoseći živopisan karakter vegetacionih zona u prostor”, objašnjava Đukić.

Sa druge strane, upotreba tekstila bila je ograničena iz istih razloga, pa su mnoge površine morale biti izvedene u materijalima poput veštačke kože i drugih lako održivih obloga. Upravo zbog toga veliki deo atmosfere građen je kroz boje, svetlo i oblike, a ne kroz dekoraciju u klasičnom smislu.

Kada psihologija prostora postane ključna

Projektovanje prostora za palijativnu negu razlikuje se od drugih tipologija upravo po tome što psihološki efekat prostora postaje jednako važan kao i funkcionalnost.

„Cilj projektovanja nije potiskivanje realnosti, već oblikovanje prostora koji ublažava njenu težinu i pruža osećaj sigurnosti, smirenosti i kontinuiteta svakodnevnog života”, objašnjava Jelena Đukić.

U pedijatrijskom delu palijativne nege ta dimenzija postaje još izraženija. Prostor zato nije oblikovan samo kao mesto boravka i terapije, već i kao ambijent koji podstiče igru, istraživanje i interakciju.

Interaktivni elementi, prostorne instalacije inspirisane prirodom i tematski organizovane sobe imaju gotovo edukativnu i terapeutsku funkciju. Na taj način arhitektura postaje aktivan deo procesa podrške — ne samo deci, već i porodicama i medicinskom osoblju.

Ono što Srbija danas nema

Jedan od najzanimljivijih delova razgovora odnosi se na poređenje sa stanjem u Srbiji. Prema rečima Jelene Đukić, kod nas ovakav tip specijalizovanih ustanova praktično ne postoji ni za jednu starosnu grupu — ni u arhitektonskom, ni u medicinskom smislu.

„Sistem je i dalje dominantno usmeren na akutno lečenje, dok se kvalitet života u hroničnim i terminalnim stanjima često stavlja u drugi plan”, smatra ona. Istovremeno, prostor za negu se u domaćoj praksi najčešće posmatra kroz tehničke standarde i infrastrukturne zahteve, dok se mnogo ređe razmišlja o psihološkom i emocionalnom uticaju arhitekture.

Projekti poput Fridoline otvaraju mnogo šire pitanje — koliko je društvo spremno da arhitekturu posmatra kao deo brige o kvalitetu života.

„Ovde se prostori najčešće posmatraju kao tehnički sistemi koji moraju da zadovolje medicinske i higijenske standarde, a znatno ređe kroz prizmu healing architecture pristupa”, kaže sagovornica Gradnje i dodaje:

Zato verujem da je važno da se o ovim temama u Srbiji govori znatno više, ne samo kao o zdravstvenom ili infrastrukturnom pitanju, već kao o društvenom pitanju koje odražava koliko smo spremni da najranjivijim grupama obezbedimo prostor koji ne podržava samo medicinsku negu, već i očuvanje kvaliteta života i ljudsko dostojanstvo”.

Arhitektura koja ne rešava sve — ali menja iskustvo prostora

Projekat Fridolina trajao je oko godinu i po dana zajedno sa izvođenjem radova, a objekat je u upotrebi već dve i po godine. Za Jelenu Đukić posebno je važna činjenica da je tim godinu dana nakon otvaranja ponovo obišao objekat i analizirao kako se projektovana rešenja ponašaju u svakodnevnoj upotrebi.

Takva praksa retko postoji čak i kod komercijalnih projekata, a posebno je dragocena u objektima ovakve namene, gde se kvalitet prostora ne meri samo estetikom ili funkcionalnošću, već i načinom na koji utiče na svakodnevni život korisnika.

Možda upravo tu leži i najveća vrednost projekta Fridolina. Ne u dobroj arhitekturi niti u tehnološkoj demonstraciji, već u pokušaju da se kroz dizajn stvori prostor koji će, makar delimično, ublažiti težinu situacija za koje zapravo nijedna arhitektura ne može dati potpuno rešenje.