Grad za decu nije samo igralište: Marija Jeremić o tome kako prostor oblikuje detinjstvo

Kako dete vidi grad, zašto su važni prostori bez unapred određene namene i šta nedostaje novim stambenim naseljima, razgovarali smo sa autorkom knjige „Jabuke sa Kalemegdana“.

Da li se najvažnija sećanja na grad stvaraju na pažljivo projektovanim dečjim igralištima ili na zidiću po kojem smo hodali, drvetu na koje smo se penjali i putu kojim smo sa bakom i dekom išli do parka?

Za arhitektkinju Mariju Jeremić, upravo su takva svakodnevna iskustva postala povod za knjigu za decu „Jabuke sa Kalemegdana“ u izdanju Kreativnog centra. Kalemegdan u njoj nije samo kulisa porodične priče, već praktično još jedan junak – prostor kojem dete kroz igru daje značenja sasvim drugačija od onih koja su arhitekte, urbanisti ili istoričari prvobitno zamislili.

Jeremić je nakon Arhitektonskog fakulteta u Beogradu radila na projektima različitih tipologija i razmera, od projektovanja do koordinacije kompleksnih projekata sa velikim brojem učesnika. Paralelno se gotovo isto toliko dugo bavi organizacijom i dekoracijom događaja, odnosno scenografijom, atmosferom i načinom na koji ljudi doživljavaju prostor.

„Iako na prvi pogled deluju kao različite oblasti, za mene su prilično povezane, jer se obe bave prostorom i iskustvom koje u njemu stvaramo“, kaže Jeremić.

Dete grad upoznaje telom i čulima

Odrastanje na više mesta, u Beogradu i još tri države, dodatno je uticalo na njen odnos prema prostoru. Svaka nova sredina za dete podrazumevala je stvaranje sopstvene male mape grada – pronalaženje puteva, orijentira i mesta koja vremenom postaju poznata i „njegova“.

Kalemegdan je, međutim, ostao jedna od konstanti.

„Pobednik, lavovi, topovi, tvrđava, drveće i staze u dečjoj mašti dobijaju sasvim drugačije uloge od svoje zvanične namene“, objašnjava arhitektkinja.

Dete ne mora da zna zbog čega mu neki prostor prija da bi ga veoma precizno doživljavalo.

Danas iste prostore posmatra kroz vizure, proporcije, materijale, zelenilo i istorijske slojeve. Ali upravo joj je profesionalno iskustvo omogućilo da razume nešto što je kao dete samo intuitivno osećala: dete ne mora da zna zbog čega mu neki prostor prija da bi ga veoma precizno doživljavalo.

Lav tako nije samo skulptura nego mesto za penjanje, top nije samo istorijski eksponat već deo igre, a tvrđava postaje teren za istraživanje.

„Deca grad upoznaju telom i čulima – hodanjem, trčanjem, penjanjem, dodirivanjem, slušanjem i gledanjem iz različitih perspektiva“, kaže Jeremić.

Kako dete pravi svoju mapu grada

Upravo zbog toga elementi koje projektant može da posmatra kao detalje uređenja za dete mogu imati sasvim drugačiju vrednost.

Raster popločanja može postati zamišljena putanja, ivičnjak greda za balansiranje, stepenice tribine, a element upečatljive boje mesto sastanka. Zgrada ili objekat određene boje može postati orijentir po kojem dete zna gde se nalazi i tako postati deo njegove lične geografije.

Slično je i sa izborom materijala i promenama nivoa. Pesak može da se oblikuje, po popločanju može da se skače, šljunak proizvodi zvuk, voda može da se dodiruje, dok niski zid gotovo poziva na balansiranje.

Zelenilo i hlad imaju još jednu važnu ulogu – omogućavaju da se u prostoru zaista boravi.

„Ako kroz prostor samo prolazimo, teško ćemo za njega razviti vezu. Kada u njemu sedimo, igramo se, istražujemo ga i vraćamo mu se, on vremenom postaje deo našeg života“, ističe Jeremić.

Dobro naselje za dete nije samo ono koje ima lepo igralište, već ono kroz koje dete može bezbedno, slobodno i radoznalo da se kreće.

Ovakav pogled postaje posebno zanimljiv kada se primeni na savremena stambena naselja.

Jeremić primećuje da se potrebe najmlađih u projektima često svode na površinu označenu kao dečje igralište, nakon čega se smatra da je problem prostora za decu rešen.

„Ali dete ne živi samo na igralištu. Ono prolazi kroz ulaz zgrade, dvorište, trotoar, ulicu, park, ide do škole ili prodavnice. Svi ti prostori zajedno čine njegovo iskustvo naselja.“

Upravo zato joj u novim naseljima često nedostaju međuprostori: bezbedne pešačke veze, zelenilo i hlad, mesta za spontano zadržavanje, površine koje ne pripadaju automobilima i prostori koji nemaju samo jednu unapred određenu funkciju.

Važna su i mesta na kojima mogu zajedno da borave različite generacije. Dete, podseća ona, grad uglavnom ne počinje da upoznaje samo, već sa roditeljima, bakom i dekom, braćom, sestrama i drugarima.

Kada dete postaje autor prostora

To ne znači da dobro projektovana igrališta nisu potrebna. Problem nastaje kada se igra pokušava projektovati do poslednjeg detalja.

„Deca imaju neverovatnu sposobnost da pronađu igru tamo gde je odrasli uopšte nije predvideo. Nekada niski zid može da bude zanimljiviji od sprave koja ima samo jednu funkciju.“

Stepenice mogu postati tribine, kamen sto, drvo kuća, a promena nivoa novi teren. Posebno je zanimljiv njen primer peska: za razliku od tvrde podloge, dete u njemu može da kopa, gradi, crta, presipa, pravi puteve i ostavlja tragove – odnosno da fizički menja prostor u kojem se igra.

Iz toga proizlazi možda i najzanimljivija arhitektonska poruka ovog razgovora:

Kada je sve potpuno završeno, definisano i projektovano sa preciznom namenom, dete postaje korisnik gotovog prostora. Kada mu ostavimo malo nedorečenosti, ono postaje i njegov autor.

Grad u kojem put nije samo put između dve tačke

Promenio se, međutim, i način na koji deca koriste grad. Jeremić ne vidi samo jedan razlog: promenili su se porodični život, odnos prema bezbednosti i količina organizovanih aktivnosti, ali i sam grad.

Saobraćaj je intenzivniji, automobili zauzimaju veliki deo javnog prostora, a svakodnevne funkcije često su razdvojene tako da decu od jedne do druge aktivnosti uglavnom prevozimo.

Time se gubi nešto što ona naziva iskustvom puta između dve tačke.

Upravo ono što se događalo između polaska i dolaska – razgovori, drveće, veverice, penjanje na lava, topovi, jabuke i na kraju palačinke kod bake – postalo je sadržaj „Jabuka sa Kalemegdana“.

Grad projektovan iz perspektive deteta imao bi manje prostora kojim dominiraju automobili, a više povezanih i bezbednih pešačkih puteva kao i mesta na kojima ne morate ništa da kupite.

Grad projektovan iz perspektive deteta zato za nju ne bi morao da bude spektakularan. Imao bi manje prostora kojim dominiraju automobili, a više povezanih i bezbednih pešačkih puteva, drvoreda, hlada, malih trgova i parkova, vode, različitih materijala, promena nivoa i mesta na kojima ne morate ništa da kupite da biste imali razlog da tu budete.

Na kraju knjige Jeremić je ostavila prostor deci da zapišu ili nacrtaju neko svoje sećanje, kako bi jednog dana mogla da mu se vrate. I upravo taj detalj možda najbolje povezuje knjigu sa širom pričom o arhitekturi i gradu.

„Volela bih da Beograd bude grad u kojem dete može da ima svoj put, svoje drvo, svoj zid na koji se penje, svoju boju po kojoj zna gde se nalazi i svoje male rituale sa ljudima koje voli.“

Jer upravo iz tih naizgled nevažnih mesta i svakodnevnih rituala kasnije nastaje nešto mnogo veće – osećaj da nam neki grad pripada i da mi pripadamo njemu.