Arhitekta Miroslav Šik: Od ČSSR, preko Jugoslavije, do profesure u Cirihu

U 1 sat po ponoći probudili su ih pripadnici kontraobaveštajne službe JNA i helikopterom prebacili na Brione, gde su saznali da je njihova zemlja okupirana i da su bili gosti jugoslovenske vlade.

Arhitekta Miroslav Šik, profesor emeritus na univerzitetu ETH u Cirihu, jedan je od ovogodišnjih dobitnika Velike nagrade Švajcarske za umetnost, koja se dodeljuje od 2001. godine i nosi ime Meret Oppenheim (1913–1985), proslavljene švajcarske nadrealističke umetnice i fotografkinje.

Na ETH u Cirihu od 1980-ih, ovaj Čeh po rođenju i nacionalnosti razvio je pokret pamtljivog, ali borbenog imena „Analogna arhitektura“ – nastao kao kontrast intelektualnoj i često ironičnoj postmoderni – koji je uticao na švajcarsku arhitekturu i neke od njenih vodećih praktičara u godinama koje su potom došle.

Međutim, u njegovoj biografiji pojavljuje se i jedan, nama sa ovih prostora veoma zanimljiv detalj iz 1968. godine, vezan za Praško proleće i sovjetsku okupaciju Čehoslovačke koja je potom usledila, a tokom koje je njegova porodica igrom slučaja bila na letovanju u Jugoslaviji.

Upravo na jugoslovenskom delu jadranskog primorja, počelo je nesvakidašnje putovanje tada 15-godišnjeg čehoslovačkog dečaka u „obećanu zemlju“ u Alpima, u kojoj će se kasnije ostvariti kao arhitektonski stvaralac i renomirani predavač.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Stanislav Fiala: Bivši zaliv dorćolske Marine ćemo očistiti i transformisati do neprepoznatljivosti

Sin visokog komunističkog funkcionera

Miroslav Šik rođen je 7. marta 1953. kao sin Ote i Lili Šik. Kao dete iskusio je šta znači biti dete visokog komunističkog funkcionera. Postojale su mnoge prednosti takvog statusa koje su uključivale mogućnost putovanja u inostranstvo ili kupovinu skupe zapadnjačke odeće o kojoj su deca običnih čehoslovačkih građana mogla samo da sanjaju.

Porodična idila se iz korena promenila posle okupacije avgusta 1968. godine. Ekonomista Ota Šik bio je jedan od najistaknutijih zagovornika procesa liberalizacije 1960-ih i odlučio je da se porodica, koja je letovala u Jugoslaviji, neće vratiti u Čehoslovačku, ali to se dalo naslutiti i ranije.

Kako su se šezdesete brzo približavale Praškom proleću, Miroslav Šik je osetio da se nešto dešava. Intenzivno je doživljavao osećaj slobode – slobode obećane samo na trenutak. Na Karlovom mostu neko je svirao pesme Boba Dilana na gitari, a omladina koja se okupljala u Parku kulture i razonode Julijasa Fučika živela je punim plućima.

U to vreme Ota Šik je otputovao u Veliku Britaniju, odakle je svom sinu doneo album Rolingstonsa Between the Buttons. „To je bilo moje Praško proleće“, kaže danas proslavljeni arhitekta, „Ali moj otac je odustao u aprilu 1968, kada je svoje rukopise i novac odneo u Austriju. Naslutio je nešto unapred“.

Tito je nosio maršalsku uniformu, belu sa zlatnim ukrasima, i izgledao je impozantno. Sve vreme je pušio cigare…

Tokom odmora na jugoslovenskom delu Jadrana, u 1 sat po ponoći 21. avgusta, njega i članove njegove porodice probudili su pripadnici vojne kontraobaveštajne službe i helikopterom prebacili na Brione. Tamo su saznali da je njihova zemlja okupirana i da su bili gosti jugoslovenske vlade.

„Tito nas je pozvao na raskošan bife, svuda je bio veliki luksuz, egzotične životinje. Nosio je maršalsku uniformu, belu sa zlatnim ukrasima, i izgledao je impozantno. Sve vreme je pušio cigare“, opisuje svedok svoj boravak na privatnom ostrvu sa predsednikom Jugoslavije.

Ota Šik je tom prilikom izjavio da se porodica nikada neće vratiti u Čehoslovačku, te su potom sa pulskog aerodroma avionom prebačeni do Beograda. Nakon kratkog boravka u jednoj vili u vlasništvu jugoslovenske vlade, Šikovi su konačno stigli do Ciriha u Švajcarskoj.

Susret s Aldom Rosijem kao prekretnica

Miroslav je imao problema sa prilagođavanjem na život u emigraciji i tokom prve godine više puta je bežao u Čehoslovačku i bio vraćan roditeljima. Njegov brat Jirži je odbio da prihvati život kao izbeglica – vratio se u Čehoslovačku „za stalno“ da bi posle 12 godina ponovo napustio zemlju.

Miroslav je pohađao srednju školu u Bazelu, a zatim studirao arhitekturu na ETH u Cirihu. Prekretnica u njegovom životu bio je susret sa italijanskim arhitektom Aldom Rosijem čije je seminare pohađao. Nakon što je diplomirao 1979. godine, dobio je istraživačko mesto u svojoj alma mater.

Tokom 1980-ih, počeo je da razvija ideju o takozvanoj analognoj arhitekturi čiji je cilj da se uklopi u okruženje bez upadljivosti i nepotrebnog dekora. Od 1990. do 1992. godine predavao je na Arhitektonskom fakultetu praškog CTU-a, a od 2018. godine šef je arhitektonskog projektovanja na Akademiji umetnosti u Pragu.

Uporedo sa predavačkim radom, projektovao je brojne stambene zgrade, domove za stare, obrazovne ustanove i sakralne objekte.

Uporedo sa predavačkim radom, Šik je svoje ideje stare-nove reformističke arhitekture sprovodio i u delo, projektujući brojne stambene zgrade, domove za stare, obrazovne ustanove i sakralne objekte, a za svoj rad 2024. godine dobio je Državnu nagradu Ministarstva kulture Češke.

Kako je objasnio jednom prilikom, godinama je patio od osećaja nepripadanja koji proizilazi iz činjenice da detinjstvo nije proživeo u Švajcarskoj. Nakon pada komunizma, vratio se u svoju domovinu, ali ne za stalno. Danas živi naizmenično u Češkoj i  Švajcarskoj.