Kako je mogla izgledati palata Albanija sa sedam spratova više, gde je trebao da se gradi stepenasti neboder kao u Njujorku, ali i koje je bilo prvobitno rešenje za zgradu na mestu Beograđanke.

Naslov ovog teksta bi mogao biti i „Neizgrađeni moderni Beograd“, što takođe odgovara opisu svih onih projekata koji nikada nisu izvedeni u prestonici Srbije, odnosno, Kraljevine Jugoslavije. Istražujući polje međuratne bankarske arhitekture, primetili smo da je privredno-ekonomska situacija Kraljevine Jugoslavije dosegla sam vrhunac neposredno pred Drugi svetski rat i da nije bilo ovih nesretnih ratnih godina, država bi bila privredni lider na Balkanu, a možda i u celoj jugoistočnoj Evropi. Ovo se najbolje videlo po arhitekturi prestonice, koja možda ne uvek najsavremenija, ali veoma kvalitetna, prikazala da su međuratni industrijalci, trgovci i bankari i te kako vodili računa o promociji svoje finansijske moći.

Kada se pogledaju ovi neostvareni projekti, na prvi pogled se zapaža činjenica da su naše arhitekte bile veoma nadarene i vizionarski nastrojene, ali da investitori često nisu imali sluha. Rat je zasigurno prekinuo urbani razvoj grada, ali izgleda da pre izgradnje palate Albanije, niko nije smeo da se usudi i investira u zgradu sličnih gabarita. Slično je i s urbanističkim idejama, gde se gradska uprava više držala nekih ustaljenih akademskih kanona, nego što je imala želju da eksperimentiše s idejama koje su evropski modernisti uveliko plasirali u više metropola.

Izgleda da pre izgradnje palate Albanije, niko nije smeo da se usudi i investira u zgradu sličnih gabarita.

Za početak, tu je projekat Terazijske terase iz 1929/30. godine, o kojem je već bilo reči. Njegov autor arhitekt Nikola Dobrović, imao je viziju da preuredi padinu koja se spuštala od Terazija prema Savi i da na mesto kućica i dućana izgradi poslovne zgrade i parkovske segmente. Stepenasta denivelacija nije bila njegova ideja, ali su blokovi modernih zgrada, koji uokviruju parkovske celine, bili nešto sasvim novo i drugačije od dotadašnjih projekata. Arhitekta Dobrović je još jednom 1946. godine pokušao da progura svoj projekat, ali ovaj put kao posleratni državni arhitekta, međutim ponovo bez uspeha.

Dobrovićeva Terasa, 1930.

Još jednu vizionarsku zamisao imao je arhitekta Milorad Pantović, koji je želeo da po najsavremenijim urbanističkim načelima preoblikuje Savski amfiteatar u kojem bi se takođe pozicionirali stambeno-poslovni objekti visoke spratovnosti, okruženi prostranim parkovskim celinama. Projekat je iz 1940. godine i sačuvan je samo u obliku jedne omanje skice.

Dobrovićeva Terasa iz 1946.

Albanija sa sedam spratova više

Ova 1940. godina, koja je sa strepnjm najavljivala ratni vihor, bila je tragična za još nekoliko projekata. Nakon izgradnje palate Albanije (Hipotekarne banke trgovačkog fonda), kojoj je prethodio veliki javni konkurs, još nekoliko beogradskih trgovaca je imao ambicije da izgradi objekat u duhu Rokfeler centra. Projekat koji je nezapaženo prošao na konkursu za palatu Albaniju, a bio je daleko ispred svog vremena (možda ga zato investitori nisu ni razumeli) bio je onaj koji je potpisao arhitekta Milan Zloković. U njegovom rešenju palata Albanija je imala sedam spratova više i mogla je da se poredi sa mnogim uspešno izvedenim ekspresionističkim neboderima širom Evrope. Zarundovana forma, vešto inkorporirani balkoni, široki trakasti prozorski otvori, bili su segmenti arhitekture koja je najavljivala društveni progres.

Palata Albanija, arh. Milan Zloković

Mitićeva rupa kao na Menhentnu

S druge strane, jedan od autora palate Albanije, arhitekta Miladin Prljević, veoma se proslavio u beogradskim arhitektonskim krugovima, što mu je omogućilo da dobije još nekoliko poslova sličnog formata. Jedan od poslova bio je projektovanje stambeno-poslovnog objekta robne kuće „Mitić“.

Ovaj uspešni beogradski trgovac već je imao otvoren jedan poslovni objekat na markantnoj poziciji u Knez Mihajlovoj ulici, u blizini tek izgrađene palate Albanije (ta robna kuća kasnije postaje „Na Ma“, a zatim „Beograd“), ali je imao želju da proširi svoju trgovačku delatnost. Kupljen je plac na samom Trgu Slavija, koji je zbog svog nekadašnjeg vlasnika koji je na njemu započeo izgradnju, nazvan „Mitićeva rupa“. Prljević je dodatno razradio pređašnji projekat i osmislio monumentalni stepenasti neboder, koji bi za par metara nadvisio palatu Albaniju. Ova ar deko arhitektura uveliko je dominirala njujorškim Menhetnom, pa nije teško otkriti Prljevićeve uzore.

Palata Mitić, arh. Miladin Prljević

Futuristički neboder Teokarović

Još jedan trgovac koji je želeo da materijalizuje svoju finansijsku moć bio je iz porodice Teokarović. Kako bi ostvario svoju zamisao upošljava arhitektu Grigorija Samojlova, sa kojim je već ostvario uspešnu saradnju. Arhitekta Samojlov 1940. projektuje jedan futuristički neboder, palatu Teokarović, koji do tada nije viđen u Evropi. Po formi i fasadnim motivima može reći da je autor bio inspirisan ar dekoom, ali možda mnogo više ruskim konstruktivizmom, kakv je još krajem 20-ih i početkom 30-ih bio izgrađen u SSSR-u, rodnoj državi ovog tada mladog i perspektivnog ruskog arhitekte.

Palata Teokarović, arh. Grigorije Samojlov

Ova zgrada nikada nije izgrađena, ali je na njenom mestu, više od tri decenije kasnije izgrađen jedan drugi neboder, koji je i danas urbani reper grada Beograda – palata Beograd ili kako je svi zovemo Beograđanka.

Kad ste već ovde…