Za cenu jedne kirije – hostelska avantura od Hanoja do Atine
Hosteli nisu za svakoga, ali daleko su i od straćara od dva evra u kojima bube hodaju po nama dok spavamo, niti su opasna mesta gde ti neko može uskočiti u krevet (bez pitanja!).
Nakon petogodišnjeg rada u jednom arhitektonskom birou u Bonu, dala sam otkaz i zaputila se na dvomesečno putovanje po Aziji. Posetila sam Vijetnam, Kinu i Japan, a u povratku sam spontano svratila i do Grčke.
Da li mi je bilo potrebno malo bogatstvo da priuštim sebi ovo iskustvo? Prosečno noćenje u Vijetnamu me je koštalo deset, u Kini dvadeset, uključujući i preskupi Hongkong, a u Japanu dvadeset i osam eura. Sveukupno, dvomesečno prenoćište me je koštao koliko jedna kirija za jednosoban stan u Kelnu – ili dve kirije u Beogradu.
Caka je jednostavna: onaj ko duže putuje, ili je bogat, ili ima sponzora, ili spava po hostelima – poput mene.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Čist krevet i kupatilo, brz internet i dobra lokacija
Doduše, nije svuda noćenje u hostelima jeftino. Dok se u pojedinim zemljama na Balkanu još uvek može naći krevet za deset evra, početna cena kreveta u hostelima u Amsterdamu iznosi pedeset. Zapadne zemlje, naročito one sa najvišim ekonomskim standardom, ne nude nikakvo jeftino noćenje, pa čak ni ako spavate sa deset nepoznatih ljudi u jednoj sobi.
Nezavisno od cene, koja se formira prema kvalitetu usluge, ponudi i lokaciji, svi hosteli imaju isti funkcionalni koncept. Gosti dele svoje spavaće sobe, kupatila i prostore za odmor i ručavanje sa drugim gostima. Moji, često i jedini, kriterijumi pri odabiru hostela su čist krevet i kupatilo, brz internet i dobra lokacija.
Azijsko putovanje sam započela u Hanoju, gde sam bila smeštena u četvorokrevetnoj, mešovitoj (muško-ženskoj) spavaonici sa kupatilom. Kreveti su imali zavesice, pa je svaki gost imao svoju privatnost. Iznad jastuka bila je utičnica, lampa i minijaturni ormarić sa ključem.
Ja sam radije završavala dan surfujući pred spavanje, iza zavese svog kreveta, izbegavajući da iznova pričam istu priču – ko sam i kuda sam se zaputila.
Pored kreveta su stojali ormarići za prtljag, međutim, ja sam praktikovala da torbu držim nezaključanu pored kreveta. Ovaj vid opuštenosti prema mogućnosti da lične stvari budu ukradene išao je na ličnu odgovornost, jer hosteli uglavnom ne garantuju sigurnost privatnih stvari.
Nisam se brinula da će mi neko ukrasti par majica i čarapa koje sam ponela sa sobom. Na dugim putovanjima jednostavno nema mesta za modiranja – zato sam i na fotografijama uvek u istoj garderobi. Pošto su hosteli puni bekpekera koji putuju po nekoliko meseci, skoro svi nude uslugu pranja i sušenja veša.
Hostel u Hanoju bio je pun mladih putnika iz Evrope koji su se družili uz muziku i pretežno alkohol na krovnoj terasi, razmenjujući međusobno svoja iskustva obilaska jugoistočnih azijskih zemalja. Ja sam radije završavala dan surfujući pred spavanje, iza zavese svog kreveta, izbegavajući da iznova pričam istu priču – ko sam i kuda sam se zaputila.
Kako su Kina i Japan konzervativniji od Vijetnama, spavaonice su bile isključivo podeljene po polu, kao i kupatila.
Ta zavesica mi je postala važna pri odabiru hostela. U hostelu u Sudžou u Kini, umesto kreveta sa zavesama, dočekale su me kabine. Tačnije, u velikoj sobi nalazile su se kabine nalik onima u javnim WC-ima. Pregradni zidovi kabina bili su debljine 1–2 cm, dubine kreveta i visine oko dva metra, ne dodirujući plafon sobe.
Prostor veličine tri kvadratna metra je bio opremljen krevetom, malim stočićem i čivilukom za garderobu. U svojoj kabini sam samo noćila, dok sam ostatak vremena provodila u open space delu hostela, tipkajući na laptopu i jedući durian.
Sličnu grešku napravila sam i u Šangaju, bukirajući spavaonicu bez prozora. Ipak, tamo sam imala priliku da upoznam Kineze koji su govorili engleski, s kojima sam se družila u hostelskom baru.
Kako su Kina i Japan konzervativniji od Vijetnama, spavaonice su bile isključivo podeljene po polu, kao i kupatila. Još jedna zajednička karakteristika japanskih i kineskih hostela jeste strogo odvajanje prljave i čiste zone. Već na samom ulazu u hostel se izuvala obuća.
Iako već imam iskustvo spavanja u kapsuli za dvoje u Roterdamu, boravak u hostelu „9h sleep lab“ u Tokiju bio je još pojednostavljeniji.
Ulazak u čistu zonu, tj. hodnik koji vodi do spavaonica i kupatila, moguć je isključivo u papučama. Papuče, peškire, posteljinu, fen, peglu, ali i osnovne higijenske proizvode nisam dodatno plaćala. Higijena u azijskim hostelima bila je na znatno višem nivou u poređenju sa evropskim, naročito u Japanu, gde je čak i najlošije ocenjen hostel bio čist.
Tamo me je i pomalo nerviralo to što sam u hostelima morala da napustim svoj krevet do deset sati kako bi se cela soba očistila i promenila posteljina. U nekim hostelima sam morala sama da navlačim i skidam posteljinu, što sam radila nevoljno, naročito nakon dugih pešačenja.
Najzanimljivije iskustvo imala sam u kapsula-hostelu u Tokiju. Iako već imam iskustvo spavanja u kapsuli za dvoje u Roterdamu, boravak u hostelu „9h sleep lab“ bio je još pojednostavljeniji. Svrha kapsula-hostela je isključivo noćenje i korišćenje WC-a i kupatila, bez ikakvih zajedničkih prostorija za odmor.
Strogo pravilo bilo je da se u prostoriju sa kapsulama ulazi isključivo u pidžami i papučama – bez torbi, obuće ili bilo kakvih dodatnih predmeta.
Sa recepcije su me odmah uputili na donju etažu, gde su smešteni ormarići za prtljag i kupatila. Kada sam otvorila ormarić, unutra je bila platnena torba, a u njoj peškir, pidžama, papuče i male paste za zube. Strogo pravilo bilo je da se u prostoriju sa kapsulama ulazi isključivo u pidžami i papučama – bez torbi, obuće ili bilo kakvih dodatnih predmeta.
Prostorija sa kapsulama bila je velika, zastakljena, a kapsule su bile poređane jedna pored druge u dva nivoa. Izgledale su kao katakombe. Unutrašnjost kapsule delovala je futuristički, a bila je dovoljno visoka da mogu da sednem.
Na recepciji su me pitali da li želim analizu sna preko zvučnika i kamere unutar kapsule. Pristala sam – i već sutradan dobila mejl sa analizom: koliko puta sam se budila, koliko mi je trebalo da zaspim, da li sam hrkala i koliko sam ukupno sati spavala. Kapsula se, a s njom i ceo hostel (jer dodatnih prostorija nema), morala napustiti svakog dana od 9 do 16 časova.
Kako su gosti sami zaduženi da očiste za sobom, velika je verovatnoća da kuhinja neće biti najurednija.
Svoje putovanje sam završila u Grčkoj. Spavaonice hostela „Selina“ su imale krevete na sprat sa zavesicama, a u sredini je bio veliki sto sa stolicama. Na jednom spratu su se nalazile sobe za gledanje filmova i igranje društvenih igara, u kojima su se tematski održavali i sastanci.
Veliku kuhinju i trepezariju nisam koristila, jer sam ne samo u Atini, nego na celom putovanju jela napolju. Hosteli često nude mogućnost kuvanja i čuvanja hrane u frižiderima. Kako su gosti sami zaduženi da očiste za sobom, velika je verovatnoća da kuhinja neće biti najurednija, što je jedan od razloga zbog kojih uvek jedem napolju.
Vreme je da se vratim kući
Ono što hosteli uglavnom ne nude, a ovaj hostel nudi je mogućnost rada u velikoj prostoriji sa kancelarijskim stolicama i stolovima. Zgrada je imala ogromnu krovnu terasu sa kafićem/barom, u kojem su se održavale žurke i iz kojeg se pružao pogled na Akropolj.
Ceo koncept smeštaja bio je prilagođen ne samo bekpekerima, već i digitalnim nomadima, koji svoj posao ne obavljaju sastavljajući mejlove na plaži uz koktele, već radeći koncentrisano u udobnim stolicama hostelske kancelarije.
Kada sam prešla u drugi hostel u Atini, gde nije bilo šampona i gde se iskorišćen toalet papir morao bacati u kantu pored WC šolje, zaključila sam da je vreme da se vratim kući. Torba mi je postala teška, želela sam da promenim garderobu koju sam nosila dva meseca, a i u Grčkoj sam, posle Azije, već bila kao kod kuće.
Nijedno neprijatno iskustvo
Celo vreme sam ostavljala sebi mogućnost da povremeno prenoćim u hotelu, ukoliko iz nekog razloga ne budem želela da spavam u spavaonicama. To se ipak nije desilo, jer nisam imala nijedno neprijatno iskustvo – čak ni čepiće za uši nikada nisam upotrebila.
Često čujem komentare od poznanika i prijatelja, uglavnom sa Balkana, kako nikada ne bi mogli da noće u hostelu. Boravak u hostelu za mene je povratak u studentske dane. Dok sam studirala u Novom Sadu, živela sam sa tri cimerke. U Kelnu, dok sam studirala, živela sam sa više od dvadeset ljudi različitih nacionalnosti.
Hosteli nisu za svakoga, ali daleko su straćara od dva evra, u kojima bube hodaju po nama dok spavamo (verovatno ima i takvih, ali retko), niti su opasna mesta gde ti neko može uskočiti u krevet (bez pitanja!).
Hosteli su moderni konaci na našim putovanjima, mesta susreta zanimljivih putnika, i na kraju – samo jedna od alternativa za prenoćište, najčešće za one koji rado dele svoj prostor s drugima.
Nisam boravila u hostelima niti sam bila na dužem putovanju, a kroz više zemalja. Ovaj sjajno napisan tekst probudio je neka nova razmišljanja. Odlično napisano, vrlo privlačno i slikovito.
Nikada nije kasno da se isproba. 😉 Hvala.